Strogo kontrolisana travestija

Bilo je krajnje vreme da ova država, posle srpskih “Atine”, “Sparte” i “Mančestera”, dobije i svoj Makondo. Naime, dvanaest srpskih porodica koje su bespravno ušle u zgradu sa 40 stanova, dovršenih još 2003. godine, odbija da se iseli iz njih. Iako su se u te stanove sasvim bespravno uselili, na pajser! Naglašavaju da će se – ukoliko njihovi zahtevi ne budu rešeni povoljno po njih – “svi zajedno iseliti na nezavisno Kosovo”. Jedan od krucijalnih argumenata glasi da “nacionalne manjine imaju privilegije koje većina u Medveđi nema”. Ukoliko nadležni organi u dotičnoj opštini udovolje njihovim krajnje neobičnim i postmodernim zahtevima, izvestan broj građana Medveđe bi mogao uskoro da – zamenom dosadašnjih imena – postanu Tauta, Kukla, Sait ili Jašim a da im se prezimena i zakonski transformišu u Jovani, Draškovi, Rujkovci i Minići. Razlozi koji su navedeni u većini zahteva odnose se na “narušavanje elementarnih ljudskih prava”, pa će – bar se tako nadaju podnosioci zahteva – izmenjena lična imena uticati na bolje prosuđivanje nadležnih institucija! Sve bi to bilo lepo da menjanje nema i svoju tamniju stranu. Tačno je, svako ima pravo da se zove kako hoće, ali ako ta “promena ličnih imena” ima svoju jednokratnu svrhu, onda takvi zahtevi beže daleko od morala. Dakle, neko je zgradu izgradio nečijim parama – ko god to bio – i taj kvadratni metar ima cenu. A za stanarsko pravo treba i nešto više od pajsera, krckalice i “pet minuta straha” i tu svaka argumentacija prestaje. Čak i kad lukavo pokušava da na sebe navuče vodljivsku masku nacionalne ugroženosti, nepravo ostaje to što jeste, čak i u osetljivoj multietničkoj sredini. U stvari, pitanje može da se postavi i malo drugačije: koliko košta “nacionalni ponos” po kvadratnom metru stambenog prostora? Ovakva dilema nije mučila “grupu građana” kada su se, sa svojim markesovskim zahtevima, pojavili najpre kod pomoćnice direktora Direkcije za imovinu Republike Srbije Aleksandre Gavrilović, a potom i pred Vladom Srbije, gde ih je primio predsednikov pravni savetnik Dragić Rudić. “Okidač” se desio po povratku u Medveđu, gde su ih sačekali pozivi za saslušanje od Opštinske komisije za urbanizam i imovinsko-pravne poslove, a zatim i rešenja za iseljenje u roku od tri dana. Šta dalje? Naravno, ponovo za Beograd. Izbori su blizu, i trenutno u prestonici nema “gluvih” za zahteve bilo kog štrajkačkog odbora. Stanari spomenute zgrade započeli su, 7. aprila tekuće godine, štrajk glađu ispred zgrade Vlade Republike Srbije. Da paradoks bude i dosledniji i veći, štrajkače je primio Velimir Ilić, ministar onog istog ministarstva kod koga se njihovi predmeti po žalbi već nalaze, i koje nije našlo “dovoljno vremena” da problem reši. Elem, ministar je primio štrajkače i – umesto da ih obavesti o zakonskoj proceduri – obećao im da će rešenja koja su već postala izvršna sačekati konačnu odluku njegovog ministarstva. Činjenica je da pred ministrom ovog puta nisu sedele novinarske svilengaće, na čijim bi fasciklama mogao da vežba poluvolej. Pred “narodnjačkim” su stajali ljuti Medveđani sa kratkim fitiljem, tako da prvi čovek Ministarstva za infrastrukturu nije imao nameru da, postupanjem po zakonu a šta je jedino ispravno, seče tanku predizbornu granu na jugu Srbije. Umesto rešenja, ministar je – uz pomoć državnog sekretara svog ministarstva – opštini Medveđa uputio solomonski dopis u kome predsednika jedne od najsiromašnijih opština na jugu Srbije obaveštava da “Ministarstvo za infrastrukturu smatra da bi bilo opravdano i celishodno da opštinski organ ne preduzima dalje postupke – donošenje zaključaka o dozvoli izvršenja, odnosno sam postupak izvršenja rešenja, do donošenja odluke drugostepenog organa po žalbama, odnosno do dana nastupanja konačnosti rešenja o izvršenju”. Tačnije – dodajem ja – do izbora, a posle... Ili nekom drugom vruć krompir ili ono “malo smo se zezali”? Da vidimo šta smo to imali uz “južnjačku mućkalicu”? Prvog čoveka nadležnog ministarstva koji traži od predsednika opštine da zastane, samo malo. Ministarstvo nema nameru da se meša u svoj posao, barem ne do izbora. Istorijskih, kao i uvek do sada. Pa se posle smejemo Alanu Fordu, Montiju Pajtonu i “ministarstvu za gubljenje vremena”?