DŽez na staklenim nogama

Da li je srpskom džez muzičaru neophodna škola? Profesoru džeza svakako jeste. Naš džez svirač je često nema. On zarađuje od privatnih časova na koje dolaze neškolovani klinci željni vrhunskih rezultata za nekoliko dana, nedelja. Svira po malobrojnim klubovima sa ekipom iz kraja, pred nekoliko ljudi. Retko otputuje na tezgu u susedni grad, ponekad i u inostranstvo. S vremena na vreme uđe u studio i snimi ‘materijal’ koji nikada neće biti objavljen. To, naravno, ne znači da nije vrhunski muzičar. U Srbiji, za sada, postoji samo jedna srednja muzička škola u kojoj je osnovan džez odsek, a to je “Stanković” u Beogradu, i jedan fakultet, na kome će džez katedra uskoro biti ugašena, Akademija lepih umetnosti. Bilo je, naravno, i bezuspešnih pokušaja, kao što je onaj na beogradskom Fakultetu muzičke umetnosti pre nekoliko godina. Priča se i o mogućem osnivanju još neke srednje muzičke škole koja će školovati samo džez klince. U periodu najgore krize u našoj zemlji, 1995. godine, džez instrumenti i džez pevanje postali su džez predmeti na džez odseku beogradske srednje muzičke škole “Stanković”. Danilo Karamarković, profesor džez gitare, govori o osnivanju odseka: “Nikada nismo tezgarili više nego tih godina. Kada je državna plata bila nekoliko evra, bilo je neophodno zaraditi na čuvenom ‘drugom poslu’, pa smo imali svirke skoro svako veče. Otuda se i javila potreba da se budućim džez sviračima pomogne u savladavanju prvih koraka. Moje kolege i ja smo sastavili program, dobili sve neophodne dozvole i puni entuzijazma počeli sa radom.” Do prošle školske godine Karamarković je vodio klasu u “Stankoviću”, da bi je prepustio jednom od svojih najboljih učenika, Borisu Lemajiću, i prešao na Akademiju lepih umetnosti. Uz profesorski angažman, Karamarković često nastupa u beogradskim klubovima i važi za jednog od najvećih poznavalaca crnačkog etna. Razloge za sve manju popularnost džeza nalazi povlačeći vrlo zanimljivu paralelu: “Jedna od najvećih razlika današnjeg i nekadašnjeg džeza je to što danas na živim svirkama niko više ne igra. Crnački džez je nastao i dugo vremena postojao isključivo uz igru. Sve veća popularnost latino ritmova i kod nas i u inostranstvu počiva upravo na činjenici što publika ima mogućnost da pleše. Ovo nikako nije jedini razlog manjeg broja fanova džeza, ali u mnogome doprinosi manjem broju slušalaca.” Miloš Petrović, profesor kamerne muzike na ALU i FMU i džez pijanista, smatra da su devedesete bile ključne godine za razvoj džeza kod nas: “Tih godina je zbog rata previše naših ljudi napustilo zemlju. Ovom emigracijom izgubljeno je nekoliko generacija džez publike. Mesta gde smo se nekada, pre rata, okupljali, ili više ne postoje ili nemaju duh koji bi ih činio kultnim. U današnjem Beogradu, u nekim klubovima gde se može čuti dobar džez, do ponoći se mota puno klinaca koji ćaskaju i prepričavaju jedni drugima šta se sve izdešavalo u školi tog dana. Ali, kad počinje najbolji deo svirke, odu na splav ili kući na spavanje, a u publici ostanu samo supruge muzičara, po koji ljubitelj i, naravno, gazde i konobari. To je tužna slika naše džez scene. A muzičari?! Oni jedino mogu da zarade u inostranstvu, a i tamo su ponekad primorani da na najneverovatnije načine uteruju zaradu višednevnih turneja.” Akademija lepih umetnosti je prva visokoškolska ustanova u našoj zemlji koja je organizovala studije džez muzike 1997. godine. Nažalost, do danas je ostala i jedina, a uskoro će iz brojnih razloga biti primorana da ugasi džez katedru. Milivoje Todorić, dekan Akademije lepih umetnosti, veoma je razočaran i nezadovoljan ovakvim ishodom: “Očekivao sam veće interesovanje studenata. Za ovih jedanaest godina samo je njih dvoje diplomiralo na džez odseku, i to student udaraljki u Jovičićevoj klasi i studentkinja džez pevanja u klasi Vladane Marković. Nakon srednje škole i položenog prijemnog ispita, oni misle da je dovoljno samo vežbati i svirati instrument ili pevati, a ostala predavanja ne uzimaju u obzir. Iz tog razloga obično odustanu od studija već tokom prve ili druge godine, izgovarajući se nedostatkom vremena za učenje teorijskih predmeta. Akademija lepih umetnosti angažovala je naše vrhunske profesionalce iz oblasti džeza, bili smo voljni i da pozovemo gostujuće profesore iz inostranstva, ali jednostavno nije bilo dovoljno zainteresovanih studenata. Drugi problem je visina školarine. U situaciji smo da opet moramo da povećamo ionako previsoku školarinu zbog prilagođavanja nastavnih planova i programa standardima Bolonjske konvencije. E, sad, koja je perspektiva i dalje pokušavati da se održi ono što već uveliko nije rentabilno? Jedino mogu da obećam da će Akademija i dalje pomagati promociju džez muzike, barem donacijama džez festivalima u Srbiji.” Što se samog sistema obrazovanja tiče, šteta je što učenici i studenti nisu više upućeni na savremenu muziku, pa i na džez. Retko se ko i na akademiji zainteresuje za, recimo, dela Buleza, Štokhauzena ili Kejdža. Pre nekoliko godina odlučeno je da na FMU bude osnovana katedra za džez muziku. Po rečima Qubiše Jovanovića, prodekana za umetnički rad i međunarodnu saradnju i profesora flaute na ovom fakultetu, realizacija projekta je prepuštena Stjepku Gutu. Nedostatak prostora je na samom početku smatran ozbiljnim problemom, jer, FMU od osnivanja funkcioniše u ‘privremenoj’ zgradi koja nema dovoljno ‘soba’. Jovanović je, međutim, optimista: “Duboko verujem u ideju osnivanja džez katedre, jer mislim da je Stjepko Gut čovek koji može da je sprovede na najbolji mogući način, a i Ministarstvo je dalo svoj blagoslov. Nastavni plan i program je koncipiran po uzoru na onaj iz Graca. U proteklih nekoliko godina promovisali smo džez muziku organizacijom majstorskih radionica, na kojima je odziv studenata bio fantastičan. A sada je ponovo došao trenutak u kome je klima više nego povoljna za sprovođenje u delo davno pokrenute ideje.” Da li je baš tako? Da li ćemo zaista uskoro dobiti katedru za džez muziku ili će neškolovani džezeri i dalje vladati? Pa, dok traju, neka traju.