Grad na levoj obali

Stari Beograđani su sa gađenjem govorili o tvorevini koja je rasla iz peska i baruština, praćena komarcima, kreketom žaba i mirisom ustajale vode. Na tu stranu su bežali kada su Turci ili Austrougari napadali bedeme belog grada, pa je tako jedno selo na obodu bara i kanala Galovica dobilo ime Bežanija. Danas je to selo, tačnije visoravan iznad sela, postalo azil za odbegle iz gradske gužve, koji su formirali elitno naselje Bežanijska kosa. Dugo stari Beograđani nisu hteli da izgovore dve reči – Novi Beograd. Šta fali starom Beogradu pa se gradi novi? Govorili su ovako – betonsko selo na levoj obali Save, naselje ulevo – na ušću dveju reka ispod Avale, kuće na početku Austrougarske, predgrađe Zemuna, itd. Danas je kvadrat stana na levoj obali najskuplji u ovom delu Evrope, sa perspektivom da će rasti zajedno sa zgradama i poslovnim centrima koji niču uz prugu pored koje je Kusturica snimao “Dom za vešanje”. Pominjanje reči “levo” uz grad sa dve reči u imenu, kao da je sklepan na Divljem zapadu, nije slučajno. Nastao je kao plod razmišljanja komunističkog vođe Josipa Broza Tita, koji je jednom na Kalemegdanu, zagledan u crvene bare (sunce je zalazilo pa je obojilo krajolik), izgovorio sudbonosnu rečenicu, tačnije zavet, koji se mora ispuniti: “Na levoj obali će nići nov, veliki grad”. I zaista, već 11. aprila 1948. zaboden je prvi kramp u rastresiti pesak i počela je gradnja najvećeg studentskog naselja na Balkanu, a ubrzo i zgrade Saveznog izvršnog veća, zatim hotela “Jugoslavija”, a sve su pratili prvi paviljoni uz ulicu Tošin bunar. Urbanisti iz Ce-Ka celu noć nisu spavali, jer su već sutradan hteli da pokažu voljenom Titu kako su razradili ideju. Jedan od predloga je bio da se napravi – balkanska Venecija sa gondolama u kojima bi pevali tamburaški orkestri i poneki guslar. Averzija starih Beograđana prema naselju na levoj obali Save se povećala sa dolaskom prvih stanovnika. Bile su to porodice vojnih lica, milicionera i železničara. Nije im bilo dosta što su okupirali Dedinje, Neimar i Senjak, već se šire i po baruštinama! Prvi stanovnici su došli posle službovanja po Makedoniji, Sloveniji, Kosovu ili Hrvatskoj. U desetak paviljona, koliko ih je bilo na početku, govorili su se svi jezici naših naroda i narodnosti. Neke od njih je trebalo titlovati, a nekima je bio potreban simultani prevodilac da bi se znalo ne šta govore, već šta misle. Novi Beograd je postao ostrvo na karti Beograda, neprihvaćeno od strane starosedelaca, koji su sa ponosom govorili da nikada nisu prešli preko mosta. A kada su iz pojedinih porodica odvodili domaćine u naš Sibir koji je imao mediteransku klimu, ostrvo je dobijalo ostrva, familije okružene ćutanjem i strahom. Tako je Novi Beograd životario do 1956. kada je Aleksandar Ranković potpisao masovnu amnestiju golootočkih sužanja koji su se u beli grad sa službenog putovanja ili produženog godišnjeg odmora na moru vraćali po mrklom mraku, da ih niko ne vidi dronjave, izmrcvarene, bezube i rashodovane. Bilo je to vreme kada su vojna lica preko celog dana nosila uniforme, pa je grad bio obojen u sivomaslinasto, a deca su uživala u kasarni izrasloj na pesku, kao kasarne legionara u Sahari. Novobeogradska deca su imala detinjstvo Toma Sojera i Haklberi Fina. Bare, pecanje, pesak, čak i pećina – austrougarska zaostavština, dugačak tunel kroz Bežanijsku kosu kroz koji su klinci prolazili noseći zapaljene baklje od ter-papira ukradenog na nekom od gradilišta. Tunel, ili bunker kako su ga klinci zvali, bio je pun slepih miševa, a u njemu su se mogle naći nemačke značke i četničke kokarde, pa se šapatom pričalo kako, umesto Indijanca Yoa, odnekud noću dolaze četnici da bi tu prespavali. Niko nije postavljao logično pitanje – gde se četnici kriju preko dana i zašto spavaju u partizanskom naselju? Strogo oficirsko naselje počelo je da se menja početkom šezdesetih, kad je rokenrol banuo u Beograd. Na vratima Devete beogradske gimnazije stajao je direktor Velja Milošević i proveravao dužinu đačkih kecelja i dužinu kose iznad ušiju. Rokenrol se tako, skraćivanjem sukanja i produživanjem kose, polako uvlačio u porodice, donoseći nemir. Nekoliko dlaka preko uha značilo je pravu revoluciju! A maturske večeri sredinom šezdesetih godina postale su modne revije bitls odela, sa podignutom kragnom, četiri dugmeta sa prednje strane i dva presvučena dugmeta pozadi, iznad šlica na leđima. Svaki soliter na Novom Beogradu imao je orkestar, a u podrumskim prostorijama vežbale su rokenrol grupe, tada zvane vokalno-instrumentalni sastavi. Omladinska organizacija je obezbeđivala prostor za sviranje, a lokalni mangupi su bili zaduženi za održavanje mira i reda, koji je podrazumevao i zakazanu tuču na igranci. Postoji više dokaza da je rokenrol, kao pokret koji je sasvim izmenio svet, samo okrznuo Novi Beograd. Najljući rokeri su preko leta odlazili na radne akcije, a najpopularniji novobeogradski sastav “Sidra” se sa radne akcije u Zagrebu vratio sa šest udarničkih značaka, pa su na početku školske godine svi primljeni u Savez komunista. Ta priča sa rokenrolom ima dodirnih tačaka samo uz pesmu “Bitlsa” o Sovjetskom Savezu. U paviljonu 34, u sali velikoj kao dve spojene učionice, na jednoj igranci prodato je pet stotina ulaznica. Igla nije mogla da padne. A kada je u salu ušao momak iz Novog Sada, na sredini je ostalo praznih deset kvadratnih metara, a pri tom niko nije izašao iz sale. U krug je ušao Žorž Stanković. Tuča je trajala nekoliko minuta, okrvavljenog momka su izneli i istrljali snegom. Posle pola sata se vratio u salu, pružio ruku Žoržu i zakazao tuču na svom terenu. Igranka je nastavljena i opet igla nije imala gde da padne. Pominjanje Žorža Stankovića neminovno vraća priču na početak stvaranja Novog Beograda i pucanje patrijarhalnog života, koji je bio obeležje oficirskih i policijskih porodica. Deca strogih roditelja postajala su deo buntovnog života grada. Stiskali su ih u kući i školi, pa su eksplodirali na ulici. Novi Beograd je, uz Sarajevsku ulicu, bio stecište mangupa koje su kasnije prozvali herojima asfalta, samurajima asfalta, kraljevima podzemlja, urbanom gerilom... A bili su to samo momci tvrdih pesnica, željni da se istaknu i dokažu. Kako danas naivno i smešno deluju tekstovi o Žoržu Stankoviću kao kralju beogradskog podzemlja! Danas svaki klinac sa pištoljem u ruci i upaljenim kolima u kojima ga čekaju pajtosi da bi ga sklonili posle pucnjave, deluje strašnije od momaka koji su pravdu delili pesnicama. U filmu o Indijani Yonsu sve je objašnjeno: dok momak viteški vitla bičem, protivnik zabezeknut njegovom naivnošću izvadi pištolj i ubije ga. U Novom Beogradu je, između ostalih, pravdu delio omaleni milicioner Milanče, koji je poznavao roditelje svakog od nestašnih momaka. Evo kako su izgledali izgredi tadašnjih kraljeva podzemlja: Milanče razdvaja dva zajapurena momka, vodi ih u stanicu milicije koja se nalazila u jednoj baraci, dečurlija prate Milančeta i uhapšene, ostaju ispod prozora, spušta se roletna, pojačava radio “do daske” da se ne bi čuli jauci... Žorž je jednom pričao kako su ga prvi put nasamarili u stanici milicije. Stavili su na astal dvanaest pendreka i rekli mu da izabere jedan. Izabrao je najmanji. Nije znao da je to pendrek sa metalnom šipkom presvučenom gumom. Naredni put su mu opet pokazali dvanaest pendreka. I opet je pogrešio. Tek mnogo godina kasnije, početkom devedesetih, počelo je otvoreno da se piše i priča o saradnji državne bezbednosti i kontraobaveštajne službe sa momcima odraslim na asfaltu. Najodanije saradnike su pronalazili u deci vojnih lica, a deca milicionera su uglavnom nastavljala da se bave poslom kojim su bavili i roditelji. Među regrutovanim saradnicima Udbe bilo je dosta dece Golootočana. Na sulud način su brisali grehe roditelja. Nemački novinar Peter Ulman, koji je kao špijun proteran iz Beograda početkom sedamdesetih godina, pisao je o saradnicima Udbe i ubistvima viđenijih emigranata u Evropi. Na njegovom spisku je mnogo oficirske dece, među njima i Željko Ražnatović Arkan, odrastao na Novom Beogradu. Novi Beograd je imao do kraja osamdesetih javni i tajni život mangupa. Ali ono što se dogodilo devedesetih, a imalo je epilog početkom novog veka, priča je za roman, koju najnovija generacija filmskih reditelja odraslih na Novom Beogradu pretače u filmove. Arsenijević, Momčilović i Golubović su napravili filmove o otuđenim soliterima u kojima neki novi klinci pokušavaju da otkupe grehe svojih roditelja. Film “Rane” Srđana Dragojevića je takođe smešten u milje Novog Beograda, u oficirsko naselje u kome jedna nova generacija ne nalazi put iz betonskog lavirinta. A scenariji za ove filmove su začeti na Fontani, centralnom mestu okupljanja novobeogradskih tvrdih momaka. Tu su stasali Legija i brojni članovi JSO, zatim aktuelni telohranitelji viđenijih gradskih faca, tajkuna i političara. Surčinski klan je takođe lociran na teritoriju opštine Novi Beograd. Sve su to bili sasvim logični nastavci čednog života iz pedesetih i šezdesetih godina. Ove godine biće proslavljena četrdesetogodišnjica studentskih demonstracija koje su uzdrmale Jugoslaviju. A sve je počelo na Novom Beogradu. U sali Radničkog univerziteta održavana je manifestacija “Karavan prijateljstva”, uz učešće najpoznatijih estradnih zvezda. Priredba je prvo trebalo da se održi na otvorenom, u Studentskom gradu. Kada je promenjeno mesto održavanja, studenti su tražili određeni broj besplatnih ulaznica. Predlog je odbijen. U poslepodnevnim časovima, estradne zvezde su posetile brigadirsko naselje na obodu Studentskog grada. Bio je to znak za uzbunu. Prvo su se sukobili studenti i brigadiri, a zatim su studenti krenuli ka Radničkom univerzitetu. Na terasi Radničkog svirao je orkestar “Crni biseri”. Deca Novobeograđana su bila na rok igranci, a roditelji na priredbi “Karavan prijateljstva”. Studenti su se uzverali uz zidove, popeli se na terasu i počeli da bacaju zvučnike i mikrofone uz uzvike “Ua, crvena buržoazija”! Sve je ubrzo preraslo u demonstracije, koje su sutradan zaustavljene krvavom intervencijom policije kod podvožnjaka, na razmeđu paviljona i Majmunskih ostrva. Stanovnici Majmunskih ostrva su se pripremali da dočekaju oružjem razjarene studente... Kao uspomena na svečani i radni susret policije i studenata ostala je kupa cipela ostavljenih u bežaniji koja je nastala kada je komandir milicije viknuo “Juriš”. Za priču o Novom Beogradu važan je detalj iz šezdesetih godina kada je registrovan prvi narkoman u Beogradu. Bio je to sin našeg diplomate, koji se upravo vratio sa službovanja u Južnoj Americi. Droga je veoma brzo prešla na levu obalu Save, pa su Dedinje i Novi Beograd postali epicentri narkomanije u glavnom gradu. Ali, i Novi Beograd je tada počeo da se deli: na mondensko naselje na ušću dve reke i stari, paviljonski deo. Kao što su se nekada starosedeoci sprdali sa Novim Beogradom, tako su i paviljonci sa omalovažavanjem gledali na dođoše sa višim činovima, pa su novo naselje nazvali Šest kaplara i Majmunska ostrva. Psiholozi sigurno imaju objašnjenje zašto je droga stigla prvo na Dedinje i Majmunska ostrva. Dođoši su uzurpirali grad, neprilagođeni, našli se u svetu kome ne pripadaju, nesvesni da otimaju ono što im ne pripada. Sve se slomilo preko leđa njihove dece, koja će tek u narednom kolenu izroditi Beograđane. A taj put je bio dug gotovo pola veka. Sada je sve lakše. Stari Beograđani prelaze most, jer se mozak grada seli na levu obalu. Nekada su Novi Beograd zvali velika spavaonica. Danas se spava na desnoj obali, a radi i kupuje na levoj. Posle šezdeset godina postalo je jasno i na levoj i na desnoj obali da srce ima dve pretkomore. Levu i desnu. Od kafane do Volstrita Naziv Novi Beograd prvi put je “institucionalizovan” 1924. Tada je bežanijski zemljoradnik Petar Kokotović otvorio kafanu pod tim imenom Na teritoriji koju danas obuhvata Novi Beograd od 18. veka postojalo je selo Bežanija, koje je u to vreme imalo trideset dve kuće, da bi ih, prema podacima od 1810, imalo 115. Između Prvog i Drugog svetskog rata, na ovom prostoru se obrazuju naselja, uglavnom radnička. Generalni urbanistički plan Beograda iz 1923. godine predviđao je širenje grada na levu obalu reke Save, na prostor između Beograda i Zemuna. Prvi planski projekat na tom prostoru bio je 1924, kada je počela izgradnja Prve srpske fabrika aeroplana “Živojin Rogožarski”. Te, 1924. godine prvi put se “institucionalizuje” naziv Novi Beograd. Tada je bežanijski zemljoradnik Petar Kokotović otvorio kafanu pod tim imenom. Šest godina kasnije, u Zemunu će početi da izlaze novine sa istim imenom. Dok će 1933. početi sa radom “Udruženje za ulepšavanje leve obale Save – Novi Beograd”. Iako su pre Drugog svetskog rata izvođeni poneki građevinski projekti preko reke, za pravo “osvajanje” Novog Beograda nove vlasti uzimaju godine posle rata. Odnosno, april 1948. godine, zbog čega se danas i slavi 60 godina Novog Beograda. Tada su prve omladinske brigade krenule u pohod na levu obalu Save. U toj prvoj godini učestvovalo je oko 5.000 omladinaca, da bi naredne godine došlo više desetina njih. Prvi radovi bili su na izgradnji Palate federacije, Hotela “Jugoslavija”, Studentskog grada... Izgradnja administrativnog centra nove Jugoslavije bila je jedan od prioriteta petogodišnjeg plana. Druga faza izgradnje Novog Beograda krenula je početkom šezdesetih, kada je već postojao novi regulacioni plan, a nekoliko godina ranije pušten novi drumski most preko Save u produžetku Brankove ulice. Godine 1968. ponovo se kreće sa brojnim radni akcijama. Krajem sedamdesetih godina zbog naglog porasta potrebe za prelaskom preko reke, tadašnji Brankov most dobija današnji izgled sa izgradnjom nove konstrukcije sa tri kolovozne trake prema Novom Beogradu. Tokom tih posleratnih decenija Novi Beograd polako postaje sve razvijeniji i značajniji za život Beograda. Zbog svoje prostranosti, danas je omiljena lokacija za ulaganje stranih kompanije koje poslednjih godina dolaze u našu zemlju. Smatra se da na Novom Beogradu u ovom trenutku posluje više od 5.000 firmi u kojima je zaposleno oko sto hiljada ljudi, zbog čega se jedna od centralnih ulica Novog Beograda naziva “Volstrit”. Prema popisu stanovništva iz 1971. godine, Novi Beograd je imao tek nešto više od 90.000 stanovnika, da bi dve decenije kasnije već imao dvesta dvadeset hiljada, koliko je otprilike bilo i na poslednjem popisu, pre šest godina. Prema nekim procenama, međutim, tvrdi se da danas Novi Beograd ima i celih trista hiljada stanovnika.