Belo „crno pače” sa Srednjeg zapada

Živimo živote pune protivrečnosti. Niko se ne može svesti na jedno svojstvo. Majka Baraka Obame u isti mah je imala bar dvanaest suštinskih svojstava, od kojih ju je svako određivalo. Rodila je još kao tinejdžerka, a znatno kasnije doktorirala antropologiju; bila je belkinja sa Srednjeg zapada koja se ugodnije osećala u Indoneziji; žena sa urođeno naglašenim materinskim sklonostima koja je istovremeno bila zaokupljena profesijom; romantični pragmatičar, ako je tako nešto uopšte moguće. „Kad razmišljam o majci”, pričao mi je nedavno Obama, „mislim da je bila vrlo zaokružena ličnost, postojana u onome u šta je verovala. Ipak, odlikovala se i izvesnim nemirom. Uvek u traganju. Nikako joj nije prijalo da ceo život smesti u jednu, svejedno koju, zatvorenu kutiju.” Obamina majka je bila sanjalica. Povlačila je riskantne poteze koji su se samo ponekad isplatili, pravila izbore sa kojima su deca morala da žive. Zaljubila se – dva puta – u kolege studente iz dalekih zemalja o kojima ništa nije znala. Oba braka su propala, a ona se oslanjala na roditelje i prijatelje u podizanju dvoje dece. „Često je i mnogo plakala”, kaže njena ćerka Maja Sutoro-Ng. „Plakala je ako bi na vestima videla da neko surovo postupa prema životinjama i deci, ako bi odgledala tužan film, ili ako se osetila neshvaćenom u razgovoru.” Opet, bila je i neustrašiva, dodaje Maja. „Veoma sposobna žena. Sama bi se izvezla na motoru i obavljala komplikovane terenske poslove. NJena istraživanja su bila temeljna i otkrivalačka i podrazumevala su veliku odgovornost. Umela je da pronikne u suštinu problema.” Obama je, delom, proizvod onoga što njegova majka nije bila. Dok je ona vodila decu u nepoznate zemlje i čak jedno vreme živela odvojeno od sina u njegovom tinejdžerskom uzrastu, Obama je pokušao da deci pruži čvrsto ukorenjenje u Srednji zapad. „Deci smo pružili stabilnost koju moja majka nije pružila nama”, kaže Obama. „Sama odluka da se skrasim u Čikagu i oženim se ženom vrlo vezanom za jedno mesto verovatno ukazuje na želju za stabilnošću koja mi je, možda, oduvek nedostajala.” Ironijom sudbine, najvažnija ličnost u Obaminom životu upravo je ona o kojoj ponajmanje znamo – možda i što se u Americi na nekoga ko je polu-Afrikanac još uvek gleda kao na osobu koja je samo crne boje kože, pa u razgovoru nema dovoljno mesta za ostale aspekte priče. Obama je zaista sin svoje majke. Dok pun poleta propoveda šta bi moglo da bude umesto onoga što je bilo – naziremo tračak njenog idealizma. Kad dobija priloge od ljudi koji nikada nisu verovali u politiku, to je samo njihova reakcija na njegovu sposobnost – svakako nasleđenu od majke – da iznese snažan argument (po pravilu liberalan), a da taj argument ne bude ideološki osenčen. Kad god nađe put do srca hiljada ljudi koji se bitno razlikuju od njega, to sigurno ima veze sa činjenicom da je majka bila osoba koja je druge i drugačije kulture posmatrala očarano i znatiželjno kao što neki posmatraju retko drago kamenje. Moglo bi se čak reći da je Obamina sposobnost za profesionalno ulivanje nade zapravo vrsta porodičnog umeća. On je to nasledio. Tačno da se nikada dosad nije našao u istinskom iskušenju i njegove sposobnosti nisu testirane, ali njega je odgajao neko ko se našao u iskušenjima i ne jednom položio ispit. Skoro se nikad ne dešava da preminule majke kandidata za zvaničnu nominaciju budu predmet opsežnih članaka. Međutim, En Sutoro ne nalikuje većini majki i zato zaslužuje podroban profil. Stenli En Danam: Rođena 1942, samo pet godina pre Hilari Klinton, Obamina majka je došla na svet u Americi koja je u grču od rata, segregacije i podozrivosti prema različitosti. Dali su joj muško ime Stenli jer je otac želeo sina. Stoički je podnosila začikavanja zbog imena, i bez roptanja ga nosila kroz osnovnu i srednju školu, izvinjavajući se zbog moguće zabune kad bi se predstavljala. Provela je život pod četiri različita imena; svako je označavalo zasebno poglavlje. Tokom perioda u kome se zvala Stenli porodica se pre njenog osamnaestog rođendana pet puta selila – iz Kanzasa u Kaliforniju, potom u Teksas, onda u državu Vašington. Otac, prodavac nameštaja, nosio je u sebi onaj nemir koji je ona nasledila: mesto ga nije držalo. Srednjoškolske godine provela je na ostrvcetu u Vašingtonu, pohađajući časove filozofije za posebno darovite i obilazeći kafiće u Sijetlu. „Bila je veoma inteligentna ali tiha devojka, zainteresovana za prijateljstva i aktuelna zbivanja”, seća se Maksim Boks, njena dobra drugarica iz srednje škole. Obe su bile ubeđene da će se upisati na koledž; „Stenli nije bila posebno zainteresovana za brak i decu”, kaže Boksova. Iako je Stenli odmah primljena na Čikaški univerzitet, otac nije hteo da je pusti u drugi grad na studije. Rekao je da je suviše mlada da bi živela samostalno, nesvestan šta sve može da se dogodi u njegovoj kući. Kada je maturirala otac je ponovo odlučio da preseli porodicu – ovog puta u Honolulu, pošto je čuo da tamo postoji velika prodavnica nameštaja. Havaji su upravo postali savezna država i predstavljali novu američku granicu. Stenli je nevoljno krenula na taj put i upisala se na Havajski univerzitet. Gđa Baraka H. Obame: Neposredno pre preseljenja na Havaje, Stenli je prvi put odgledala jedan strani film. Bio je to Crni Orfej, Oskarom nagrađeni mjuzikl u kome je antički mit o Orfeju smešten u Brazil. Pošto je priča o ljubavi kojoj nije suđeno da se ostvari snimana u Riju, u vreme karnevala, smatrana je egzotičnom. Pisac scenarija i reditelj bio je belac, Francuz Marsel Kami. Za savremenog gledaoca to je sentimentalno, pomalo docirajuće ostvarenje sa jednodimenzionalnim likovima. Kada ga je, mnogo kasnije, Obama gledao sa majkom, nosio se mišlju da izađe pre kraja. Onda je ugledao njen izraz lica i učinilo mu se da vidi sebe kao šesnaestogodišnjaka. „Odjednom sam shvatio da je predstava o crncima kao neiskvarenim, pomalo detinjastim bićima, koju taj film nudi, upravo predstava koju je majka kao devojčurak ponela na Havaje. Bio je to izraz jednostavnih snova koji su bili zabranjeni beloj devojčici iz Kanzasa, pripadnici srednje klase. Tu se nudio drugačiji život, pun topline, senzualnosti, egzotičnosti, različitosti.” Došavši na koledž, Stenli je počela da se predstavlja kao En. Na kursu ruskog jezika upoznala je Baraka Obamu starijeg. Bio je jedan od prvih Afrikanaca koji su se upisali na Havajski univerzitet i samim tim je privlačio ogromnu pažnju. Govorio je na crkvenim skupovima i bivao intervjuisan za lokalne listove. „Imao je magnetsku privlačnost”, priseća se Nil Aberkrombi, kongresmen sa Havaja koji je na koledžu prijateljevao sa Obamom starijim. „Sve što je govorio delovalo je kao prava beseda, čak su i najprizemniji iskazi iz njegovih usta zvučali kao retorički biseri.” Obamin otac je brzo stekao mnoštvo drugara. „Imali smo običaj da ispijamo pivo, jedemo picu i slušamo ploče”, kaže Aberkrombi. Pričalo se o Vijetnamu i politici. „Svako je o svemu imao stav i bio ubeđen da svi ostali žele da čuju taj njegov stav – to je posebno važilo za Baraka.” Jedini izuzetak je En, tiha mlada žena koja je obično sedela u ćošku; te jeseni je počela da izlazi sa Obaminim društvom. „Tek što je završila srednju školu. Uglavnom je nemo posmatrala”, kaže Aberkrombi. Prijatelji Obame starijeg znali su da se on zabavlja sa nekom belkinjom, ali su stavljali do znanja da ih se to ne tiče. Uostalom, sve se događalo na Havajima, koji su slovili za pravi primer američkog „lonca za taljenje”. Ali, u to vreme ranih 60-ih, kad se za Havaje govorilo da su „lonac za taljenje”, imalo se na umu da se belci mešaju sa Azijcima: 19 posto belkinja se na Havajima udavalo za Kineze, a ostatak Amerike je na to gledao kao na drastičan korak. Crnci su činili manje od jedan posto stanovništva Havaja. I mada su međurasni brakovi na Havajima bili dopušteni – u polovini drugih saveznih država bili su zakonom zabranjeni. Kada je En ispričala roditeljima priču o kolegi, studentu Afrikancu, oni su ga pozvali na večeru. Obama piše da deda nije primetio da En drži za ruku tog momka. Baka je smatrala da je najbolje da se pravi da to ne vidi. „Moja majka je bila devojka koja je nosila u sećanju film o lepim i čistim ljudima crne boje kože”, navodi Obama. Nekoliko meseci pošto su se upoznali, 2. februara 1961, Obamini roditelji su se venčali na Mauiju; tako piše u dokumentima o razvodu. En je bila u četvrtom mesecu trudnoće sa Barakom Obamom mlađim. Prijatelji su tek kasnije saznali za venčanje, organizovano jednog četvrtka. „Niko nije bio pozvan”, kaže Aberkrombi. Obami je i danas nejasno šta je pravi motiv za venčanje. „Nikada nisam ispitivao majku o detaljima. Da li su odlučili da se venčaju zato što je već bila u drugom stanju? Ili ju je on možda zaprosio onako zvanično, tradicionalno?”, pita se Obama. „Da nije tako rano otišla, verovatno bih se potrudio da saznam više.” Obamina majka je bila mlada za udaju čak i po merilima 1961. godine. Imala je 18 godina i napustila je koledž već posle prvog semestra. Prijatelji u Sijetlu bili su šokirani. Kada je Obama imao godinu dana, otac je otišao na Harvard, na doktorske studije iz ekonomije. Istovremeno je primljen i na jedan njujorški univerzitet, gde mu je ponuđena bolja stipendija, dovoljna da i žena i dete dođu da žive sa njim. On se, međutim, odlučio za Harvard. „Kako da odbijem najbolju obrazovnu šansu koja mi se pruža?”, rekao je mladoj ženi. Obamin otac je imao jasan plan: vratiti se u domovinu i pomoći u izgradnji drugačije ustrojene, moderne Kenije. Želeo je da povede i novu porodicu. Međutim, tamo ga je čekala žena kojom se ranije oženio – taj brak je možda bio zakonit, a možda i ne. En je na kraju odlučila da ne pođe. „Nije gajila nikakve iluzije”, kaže Aberkrombi. „On je bio tipičan čovek svog doba, pripadnik veoma patrijarhalnog društva.” En je u januaru 1964. u Honoluluu ponudila razvod. Obama stariji ga je spremno potpisao. En je, dakle, već učinila nekoliko stvari koje nisu tipične za većinu žena generacije: udala se za Afrikanca, rodila dete s njim i stigla da se razvede. Na toj fazi životnog puta njen svet je lako mogao da se suzi – bilo je logično očekivati da mlada žena bude potpuno usredsređena da plaća stanarinu i sama podiže dete. Mogla je sinu da napuni glavu ogorčenjem na odsutnog oca, i pri tom bi to bilo sasvim razložno. To se nije dogodilo. S. En Danem Sutoro: Obama je napunio dve godine kad se En vratila na koledž. Jedva su sastavljali kraj s krajem. Skupljala je kupone za popust na prehrambene artikle i oslanjala se na pomoć roditelja u podizanju malog Baraka. Diplomirala je posle četiri godine. U međuvremenu je opet upoznala stranca, Indonežanina po imenu Lolo Sutoro. Bio je to ležeran i zabavan čovek koji je provodio sate i sate igrajući šah sa Eninim ocem i rvući se sa njenim malim sinom. Zaprosio ju je 1967. godine. Majka i sin su se mesecima spremali za put u Indoneziju – morali su da se vakcinišu, izvade pasoše i nabave avionske karte. Do tog trenutka nijedno nikada nije napustilo SAD. „Sećam se da smo izašli iz aviona posle dugog leta, da se pista uvijala od vreline, sećam se sunca koje žeže kao neka džinovska peć”, pisao je docnije Obama. „Čvrsto sam stezao majku za ruku, rešen da je zaštitim.” Lolova kuća u predgrađu DŽakarte nije ni prineti onoj u Honoluluu. Nije bilo struje, ulice neasfaltirane. Cela zemlja u procesu tranzicije; na vlast je došao general Suharto. Stopa inflacije premašivala je 600 procenata i vladala je opšta nestašica. En i sin su prvi stranci koji su ikada živeli u tom susedstvu; meštani ih se i dan danji sećaju. U dvorištu živina, rajske ptice, ali i dva mladunca krokodila. Da bi se upoznao sa klincima iz komšiluka, mali Obama bi seo na zid između kuća i mahao rukama poput velike ptice, grakćući sve vreme. „Deca su se silno smejala, a posle bi se zajedno igrali”, priča drugarica iz tih dana. Obama je pošao u katoličku osnovnu školu Sv. Franja Asiški. Privlačio je pažnju ne samo kao stranac, već i što je bio tamnoputiji od domaćeg stanovništva. Izgleda da je uspevao da se izbori sa zadirkivanjem, jer se ponašao kao ostala deca, jeo je tofu i tempeh, igrao fudbal i brao guave sa drveća. Izgledalo je da mu ne smeta kad bi ga ostala deca zvala „crnja”, seća se nekadašnji komšija. Obamina majka je u početku davala novac svakom prosjaku koji bi zakucao na vrata. Ali, taj karavan jada i bede – osakaćene dece, leproznih ljudi – nikako da se zaustavi, pa je morala da postane selektivnija. Muž se podsmevao njenom saosećanju s težinom tuđe patnje. „Majka ti je mekog srca”, govorio je Obami. Što je En postajala zainteresovanija za Indoneziju i privučenija njome, to je njen muž bivao veći zapadnjak. Napredovao je u službi u američkoj petrohemijskoj kompaniji i počeo da zarađuje dovoljno da je mogao porodicu da preseli u bolji kraj. NJoj su bile beskrajno dosadne večere na koje ju je odvodio, gde su se muškarci šepurili uspesima u golfu dok su se žene gotovo ritualno žalile na indonežansku poslugu. NJih dvoje su se retko svađali, ali ih je sve manje toga vezivalo. „Nije bila spremna za usamljenost”, piše Obama u autobiografiji. „A ta usamljenost je postala trajna i sveprisutna.” En je počela da predaje engleski pri Američkoj ambasadi. Celog života se budila pre zore. Sada bi u četiri ujutru ulazila u sinovljevu sobu i držala mu časove engleskog prema gradivu sa kursa u Američkoj ambasadi. Nije mogla da mu priušti elitnu međunarodnu školu, a bojala se da su kriterijumi u školi koju pohađa suviše niski. Posle dve godine katoličke škole Obama je prešao u državnu osnovnu školu koja je bila bliža novoj kući. Školski drug iz tog doba Ati Kisjanto kaže da je Obama bio jedini stranac, ali je pomalo govorio indonežanski i lako uspostavljao kontakte. Indonezija je zemlja sa najvećim brojem muslimanskog stanovništva u svetu, ali Obamina porodica nije bila izrazito religiozna. „Moja majka, čiji su roditelji baptista, odnosno metodista, ali ni jedno ni drugo ne odlaze redovno u crkvu, bila je jedna od najproduhovljenijih osoba koje sam u životu upoznao”, kazao je Obama u govoru održanom 2007. godine. „Imala je, međutim, zdrav skepticizam prema institucionalizovanoj veri. Taj skepticizam je prenela na mene.” En je, na svoj način, pokušavala da nadoknadi sinu što u njegovom životu nije bilo crnaca. Uveče bi se vraćala kući noseći knjige o pokretu za građanska prava i ploče Mahalije DŽekson. Imala je vrlo jednostavne poglede i želje kada je reč o rasnoj harmoniji. „Moglo bi se reći da je umnogome pripadala ranom dobu dr (Martina Lutera) Kinga”, kaže Obama. „Verovala je da su svi ljudi u osnovi isti ispod kože, da su svekolike predrasude pogrešne i da je cilj za koji se moramo boriti to da se svakome pristupa kao jedinstvenom pojedincu.” Za ćerku, rođenu 1970, En je nabavila lutke svih rasa: „Imala sam preslatku crnkinju sa sitnim pletenicama, imala sam Eskimku, zatim američku Indijanku, pa malog Holanđanina sa klompama na nogama”, priča uz osmeh Obamina sestra. „To je pomalo ličilo na UN.” Godine 1971, kada je Obami bilo 10 godina, En ga je poslala natrag na Havaje da bi, živeći sa njenim roditeljima, pohađao Punahu, elitnu školu za koju je dobio stipendiju. Ta radikalna odluka pokazuje koliko je visoko cenila obrazovanje. NJeni prijatelji kažu da joj je bilo teško da donese tu odluku, a Obama u svojoj knjizi opisuje adolescenciju kao period koji je protekao u znaku osećaja otuđenosti. „Nisam osećao njeno odsustvo kao uskraćenost”, rekao mi je Obama. „Ali, kad danas pomislim na to da smo bili odvojeni, verujem da je to na mene uticalo mnogo više nego što sam svestan.” Godinu dana kasnije nije ispunila obećanje dato sinu i vratila se na Havaje. Dovela je ćerku, ali ne i muža. Upisala se na magistarske studije i za temu uzela antropološko izučavanje Indonezije. Indonezija je zemlja snova za svakog antropologa. Čini je 17.500 ostrva, a 230 miliona stanovnika govori više od 300 jezika. Kultura celog arhipelaga u znaku je budizma, hinduizma, islama i holandske tradicije. Indonezija „privuče svakog od nas, prosto ga upije u sebe”, kaže Enina prijateljica i koleginica antropolog Alis Djui. U to vreme En je počela da pronalazi svoj autentični glas. LJudi, koji su je ranije poznavali, opisuju je kao tihu, vrednu i pametnu; oni koji su je kasnije upoznali govore o njoj kao o otvorenoj osobi koja sve radi sa strašću. Izabrala je savršen trenutak za predaju teze. „Cela planeta se menjala u tom trenutku”, kaže Alis Djui. „Kolonijalne sile su propadale, zemljama je potrebna pomoć, a antropolozi su počeli da se interesuju za razvojne programe.” Enin muž je često dolazio na Havaje, ali nikada više nisu živeli zajedno. Godine 1980. podnela je zahtev za razvod. Sa Lolom je održavala redovne kontakte baš kao i sa Obaminim ocem, a u dokumentima u razvodu ostalo je zabeleženo da nije tražila alimentaciju ni za sebe ni za dete. „Ne bi se moglo reći da je zatvarala oči pred teškoćama. Bilo je i trenutaka kad bi nam se žalila”, kaže ćerka. „Ali, nije bila ni neko ko bi od braka posle razvoda zapamtio samo ruševine, niti bi, na osnovu konkretnog razočaranja, donosila sud o svim muškarcima ili o ljubavi uopšte; nije dopuštala sebi da bude ozlojeđena i gorka.” En Danam Sutoro: Posle tri godine u stančiću u Honoluluu, izdržavajući sebe i decu od studentskih stipendija, En je odlučila da se vrati u Indoneziju i započne terenska istraživanja kako bi napisala doktorsku tezu. Obama, tada već četrnaestogodišnjak, kazao joj je da želi da ostane na Havajima. Umorio se da stalno bude novajlija u nekom razredu i visoko je cenio samostalnost koju su mu baka i deda pružali. En se nije sporila. „Jedan deo ličnosti uvek je nekako zadržavala za sebe”, kaže njena prijateljica iz DŽakarte. „Možda je upravo zato uspevala da pređe tako mnogo granica.” U Indoneziji se En šalila sa prijateljima da joj je sin, kako izgleda, zainteresovan samo za košarku, priseća se kolega Ričard Paten. Posle razvoda prihvatila je odgovorni posao šefa programa za žene i zapošljavanje u Fordovoj fondaciji i često sa mnogo entuzijazma govorila na sastancima zaposlenih. Za razliku od većine stranaca u Indoneziji, ona je provodila vreme sa lokalnim stanovništvom, pre svega sa seljacima, trudeći se da pronikne u njihove probleme. Posebno se posvećivala radu sa ženama. „Na nju je bitno uticalo što je dosta vremena provodila na javanskoj pijaci”, kaže Zarbukenova; „tamo je gledala žene koje su ustajale u tri ujutru i natovarene preteškim torbama dolazile na pijacu ne bi li prodale ono što su proizvele.” Smatrala je da Fordova fondacija treba više da se približi narodu i udalji od vlasti, upravo kako je ona sama to učinila. U njenoj kući počeli su da se okupljaju kako uglednici, tako i ljudi sa margine društva: političari, sineasti, muzičari i sindikalisti. „U poređenju sa ostalim iz Fondacije, ona se kretala u neuporedivo širem krugu”, kaže Meri Zarbuken. „Uspevala je da u svojoj kući poveže ljude koji inače teško da bi se uopšte sreli, a kamoli razgovarali.” Koliko god da je celim životom bila protiv predrasuda, deci nikada nije govorila o seksizmu ili rasizmu. „Uglavnom je govorila u pozitivnim kategorijama: šta je to što pokušavamo da uradimo i što možemo da uradimo”, kaže njena ćerka koja danas predaje istoriju u gimnaziji u Honoluluu. „NJeni stavovi nisu ideološki obojeni”, kaže Obama. „Mislim da sam tu nesklonost prema ideologiji nasledio od nje. Bila je sumnjičava prema ideološkim krilaticama.” Šalila se da želi da bude plaćena koliko i muškarci, ali da to nikako ne znači da će prestati da se depilira. U govoru o rasi koji je nedavno održao u Filadelfiji, priznajući da postoje neslaganja i podozrivost između crnaca i belaca, Obama je svesno odražavao i stavove majke. „Kad sam pisao govor”, izjavio je za En-Bi-Si, „ona mi je neprestano bila u sećanju”. U američkoj zajednici u Aziji tokom 80-ih bilo je malo samohranih majki, tako da je En štrčala. Tada je već bila prilično krupna žena, kovrdžave crne kose. Međutim, Indonezija je neuobičajeno tolerantno mesto. „Za nekoga kao što je En, nekoga ko ima tako jaku i izraženu ličnost i vrlo je primetan i u fizičkom smislu, Indonezija je bila mesto koje ju je u potpunosti prihvatalo”, kaže Zarbukenova. „Imala je osećaj da se u tu sredinu uklapa”. Kod kuće je nosila tradicionalnu indonežansku odeću od batika. Volela je jednostavne, tradicionalne restorane. Danas En u Americi ne bi bila tako neobična. U izvesnom smislu ona, kao samohrana majka rasno mešovite dece koja teče profesionalnu karijeru, nagovestila je kako će značajan deo Amerike izgledati. Ali, prijatelji naglašavaju da oko toga nije dizala prašinu. „U njoj nije bilo ničeg stereotipnog”, priseća se Nensi Pelaso. Najtrajnije profesionalno nasleđe Barakove majke bilo je uspostavljanje programa mikrofinansiranja u Indoneziji; bavila se time od 1988. do 1992, pre nego što je praksa dodeljivanja malih zajmova siromašnim preduzetnicima doživela uspeh u celom svetu. NJena antropološka istraživanja kako žive i rade stvarni, obični ljudi pomogla su indonežanskoj banci Rakajat da kreira utemeljenu mikrofinansijsku politiku, ocenjuje Paten koji je radio kao ekonomista u banci. Danas je indonežanski program mikrofinansiranja po obuhvatu prvi u svetu, koristi ga čak 31 milion malih privrednika. Dok se majka bavila pružanjem pomoći siromašnima u Indoneziji, Obama je u Čikagu, 11.000 kilometara daleko, pokušavao da čini nešto slično u lokalnoj zajednici. Enini prijatelji kažu da je ona bila oduševljena njegovim poslom i da je svaki razgovor počinjala tako što je sagovornike obaveštavala o najnovijim uspesima dece. „Svi smo mi znali koju školu Barak pohađa i kako izvanredne rezultate postiže”, kaže Enina prijateljica. En je često napuštala Indoneziju i odlazila da provede neko vreme na Havajima – ili u NJujorku – a jednom je, sredinom 80-ih, otišla u Pakistan, gde se opet bavila programima mikrofinansiranja. Skupljala je suvenire sa putovanja, neobične stvari od kojih je svaka imala priču: starinske bodeže sa neparnim brojem krivina na sečivu, kako to nalaže javanska tradicija, ili neobične komade batika, šešire od pirinčane slame. Pred povratak na Havaje 1984. En je pisala prijateljici da će njoj i Maji verovatno „biti potreban karavan kamila i bar dva slona za sav prtljag”. Obama čuva majčinu zbirku strela i kovčege pune batika. Godine 1992. En je konačno završila doktorsku disertaciju, na kojoj je, uz sve poslove, radila skoro dve decenije. Minucioznu analizu načina na koji se indonežanski seljaci bave kovanjem metala posvetila je majci, prijateljici i savetnici Alis Djui i „Baraku i Maji koji su se veoma retko žalili kad sam izbivala iz kuće, odlazeći na teren.” S jeseni 1994. osetila je bolove u trbuhu. Lokalni lekar u DŽakarti dijagnostikovao je akutni gastritis. Kada se posle nekoliko meseci vratila na Havaje saznala je da je reč o uznapredovalom raku jajnika i materice. Umrla je 7. novembra 1995. u 53. godini života. En je pre smrti pročitala nacrt memoara sina koji su skoro u celosti bili posvećeni ocu. Neki njeni prijatelji bili su iznenađeni težištem tog dela, ali ona ničim nije pokazivala da za to mari. Ni En ni sin tada nisu znali koliko joj je malo vremena ostalo. Obama kaže da mu je najveća greška u životu što nije bio uz majku kad je umirala. Otišao je na Havaje da bi zajedno sa porodicom rasuo njen pepeo iznad Pacifika. NJen duh je, međutim, sve vreme prisutan u kampanji. „Kad se Barak nasmeši kao da vidim En”, kaže Pelusova. „Ozari se upravo kako je to ona činila”. Kada je En umrla, ćerka je pomno pregledala papire koje je ostavila, pokušavajući da pronađe neki autobiografski zapis. Na kraju je pronašla nekakav početak životne priče, sveden na dve stranice. Ništa više. Možda joj je već ponestalo vremena, ili ju je hemoterapija potpuno iznurila. A možda je jednostavno osećala da nema snage za toliko toga o čemu bi trebalo da piše. AMANDA RIPLI (Time) Priredila i prevela LJILJANA NEDELJKOVIĆ ČEKAJUĆI OBAMU Kako je umrla „meka moć” POL KENEDI Prošlo je dvadeset godina otkako je harvardski profesor DŽozef Naj (Joseph Nye) ponudio teoriju soft power, meke moći, tj. moći diplomatije. Naj je smatrao da u međunarodnim odnosima, osim tradicionalnih formi moći – vojne i ekonomske, postoji vrsta koju je teže definisati: sposobnost privlačenja država i naroda, pronalaženja saveznika, ubeđivanja drugih nacija da učine nešto što inače ne bi. Profesor Naj je teoriju objavio neposredno nakon pada Sovjetskog Saveza i izjave predsednika Buša o stvaranju „novog svetskog poretka”. Tada je bilo uočljivo koje svetske sile imaju soft power. Ko tada nije bio očaran Sjedinjenim Državama, tom kombinacijom demokratije i tolerantnosti, tehnologije, blagostanja i kulture? Pre dvadeset godina činilo se da ta zemlja poseduje sve karte za uspeh u svetu: jake oružane snage, ekonomski rast (i jak dolar) i kulturu s ogromnom privlačnom moći. I danas američke oružane snage ostaju neprevaziđene, ali ako pogledamo trenutni uticaj zemlje u svetskoj trgovini ili finansijama, dolazimo do drugačijeg zaključka. Nacionalni bruto dohodak Evropske unije veći je od američkog, Kina je na trećem mestu; dolar je veoma slab, neke industrije, aeronautika i automobilska industrija, na primer, nalaze se pred kolapsom. Danas SAD nemaju mnogo aduta na međunarodnoj sceni. I šta onda reći o soft power-u, trećoj i najapstraktnijoj dimenziji moći i uticaja jedne zemlje? Ako situaciju posmatramo sa te tačke, stvari postaju interesantnije. Soft power je oblik moći koji veoma lako može nestati ako se država odlučuje na nepopularne političke poteze. Taj aspekt svakako treba analizirati ako želimo da shvatimo razloge zbog kojih je Amerika poslednjih deset godina postala toliko nepopularna u svetu. Jedan od osnovnih uzroka nezadovoljstva jeste spoljna politika DŽordža Buša uz podršku grupe neokon-intelektualaca među kojima su Dik Čejni i bivši ministar odbrane Donald Ramsfeld. Invazija Iraka bez prethodnog odobrenja Saveta bezbednosti UN, primenjivanje waterboarding-a (potapanje zatvorenika u vodu prilikom ispitivanja) u Gvantanamu i druga kršenja ljudskih prava, odbijanje ratifikovanja Kjoto-protokola i međunarodnih konvencija o pravima žena i dece: svi su američki državni funkcioneri učestvovali u donošenju tih odluka braneći svoje stavove pred javnošću. U procesu odlučivanja učestvovali su i svi američki državljani, kako oni koji su odobrili te poteze, tako i oni koji nisu sposobni da utiču na Kongres da bi se takve kontraproduktivne odluke izbegle. Direktna posledica jeste kompromitovanje reputacije SAD u svetu. Istini za volju, mnogi stranci tvrde da nisu antiamerički nastrojeni iz principa, već jednostavno nezadovoljni Bušovom administracijom. Zbog toga ne treba isključivati mogućnost stvaranja novog američkog soft power-a u budućnosti, tj. mogućnost da neka nova američka vlada uspe da nađe kompromis, kao što su to činili Vilson, Ruzvelt ili Kenedi. Prvo, trenutno ne postoji zemlja koja bi se mogla suprotstaviti Sjedinjenim Državama. Drugo, treba priznati da je u poslednje dve godine Bušove administracije Vašington postao otvoreniji za multilateralnu saradnju, pre svega zahvaljujući diplomatskom umeću Kondolize Rajs. Čak je i ministar odbrane Robert M. Gejts uspeo da povrati poverenje i poštovanje saveznika i umanji posledice Ramsfeldove netaktičnosti i nadobudnosti. Destruktivni uticaj Dika Čejnija više se i ne oseća. Zatim, imamo Buša. Američki predsednici pred kraj mandata tradicionalno pokušavaju da osiguraju sebi mesto u istoriji. Bilo bi licemerno okarakterisati kao formalne određene Bušove odluke iz poslednjih godina: podršku afričkim demokratijama, povećanje humanitarne pomoći i doprinos svetskoj borbi protiv AIDS-a. Na kraju, svet s nestrpljenjem očekuje da se u Belu kuću useli neko ko će popraviti američki imiy. Nadamo da će sledeći predsednik donositi promišljene odluke vodeći računa o multilateralizmu. Vrlo je verovatno da je optimizam u svetu povezan s tzv. fenomenom „očaranosti Obamom”. Ali ko god da postane novi predsednik SAD, jedno je sigurno: svet će od novog predsednika ili predsednice očekivati da na inteligentan i diplomatski način vrati soft power toj zemlji. Internazionale (Autor je čuveni britanski istoričar, autor knjige „Uspon i pad velikih sila”, na Jejlu predaje globalnu strategiju i savremene izazove; poslednja knjiga The Parliament of Men bavi se prošlošću i budućnošću OUN.)