Ataturkova deca

Da li se Turska koleba i raspinje između modernog i tradicionalnog, svetovnog i religijskog, naprednog i nazadnog, ili su domaći dušebrižnici njenog zapadnjaštva u panici zbog svojih poljuljanih pozicija? Pa, bojeći se da možda gube privilegiju jedinog zaštitnika „Ataturkovog testamenta”, nastoje da suspenduju demokratiju, govoreći da je demokratija žrtva islamističke zavere a da je zaverenik niko drugi nego turska zakonito izabrana vlast. Znači, ključni deo parlamenta, Erdoganova vlada i šef države, njegov partijski istomišljenik Đul. NJihova Partija pravde i razvoja ima tradicionalistički zasnovane korene, što je jednom delu „Ataturkove dece” sasvim dovoljno da bi u njene motive sumnjali, a drugima, da im se zamagli politički vidik, eventualno zbog ljubomore na izborni uspeh. Dilemu tako postavljenog pitanja upravo rešava turski Ustavni sud, institucija koja se dosad nije pokazala milostivom u odnosu na političke partije. Mogućno je, zbog toga što opasnost od tzv. islamizma u islamskoj zemlji verovatno postoji, čim se talas nezadovoljstva (izražen i fenomenom tog, inače, nelogično skovanog izraza) podigao toliko da već plavi obale – ne Avganistana, Pakistana ili Iraka (to ne mora iznenađivati!), nego „sasvim zapadne”, Francuske i Britanije. U svakom slučaju, sud je za četiri i po decenije zabranio 24 partije, a 31. marta odlučio je da iznese na ustavnopravni sto i razmotri predlog da se tolikom fondu ukinutih pridoda i Partija pravde i razvoja. Bez obzira na 47 odsto glasova PPR, osvojenih na letošnjim izborima. Ustavnom sudu se predlaže da PPR ukloni sa scene, a da čak 71 ličnost iz njenog vođstva, među njima na prvom mestu Taipa Erdogana i Abdulaha Đula, premijera i šefa Turske, udalji iz političkog života na pet godina. Zbog čega? Tobože zbog snivanja o obnovi verskog, umesto Ataturkovog (zapadnog i svetovnog) pravnog poretka. Ataturk je umro 1938, a podatak da je 2007. skoro trinaest miliona ljudi posetilo Ataturkov mauzolej, ukazuje kome se u svojim mislima vraćaju Turci, kada ih njihova savremena iskušenja dovode pred težak izbor. Povoda za pomisao da je Turska u iskušenjima bilo je za minulih godinu dana prilično – od oživele terorističke aktivnosti Kurda iz pravca iračkog Kurdistana, pa utiska da je savezništvo Ankare i Vašingtona u krizi, i to baš kada EU nekako oteže s prijemom u članstvo, a Francuska vraća u javnost genocid nad Jermenima, do prepada na slobodnomisleće intelektualce i masovnih demonstracija u gradovima, uz parole: Mi smo Ataturkova deca, ne dirajte u svetovno uređenje Turske! Iz ovog ugla nije teško razumeti zašto turski optužni dosije Ustavnom sudu ima 162 stranice. One su pune citata iz premijerovih govora ili opisa partijskih lokalnih akcija, pretežno pojedinosti koje se tiču zabrane alkoholnog pića. (Kada je reformisao, Ataturk je reformisao do kraja, propisujući modele savremenog građanskog ponašanja.) Ipak, kruna stvari je nedavni prvi korak ka ukidanju ustavne zabrane da studentkinje dolaze na univerzitet zabrađene maramom. Na osnovu novosti u ustavu, vlada sada sprema i nov zakon o školstvu, konačno rešenje „pitanja ravnopravnosti” u obrazovanju. Ali, uz to što je isprovocirao inicijativu kod Ustavnog suda, premijerov korak propraćen je i celim jednim horom glasnog neodobravanja, i republikanaca u parlamentu i desetina hiljada demonstranata, na ulicama ili pred Ataturkovim mauzolejom. Jedni optužuju da premijer i njegova partija „vode zemlju prema društvenom haosu”. Drugi kažu, Erdogan započinje „đavolju igru s Turskom”. Jedini faktor koji ćuti je armija, glavni arbitar i garant sekularnog uređenja Turske. Generali su do sada četiri puta pribegavali puču, i tokom prošle godine su navodno i peti put bili u iskušenju intervencije. Vojska se nije uplela, što ne znači da i ne prati debatu, ili, mnogo tačnije, političku svađu početu aprila 2007, prvo predlogom izbora a onda i kontroverznim izborom predsednika Đula, bivšeg Erdoganovog šefa diplomatije. Sporenje oko Đulovog kandidovanja dovelo je do vanrednih izbora (jula 2007). Ali, umesto da Erdoganovu partiju upornost u kandidovanju prominentnog lidera politički košta, ona je ponovo pobedila, i čak izašla ojačana. Kako stvari stoje, sud je nastalim slučajem suočen, reklo bi se, s dva fundamentalizma, jednim pretpostavljenim i jednim možda još nespoznatim ili u nastanku. Podsvesni protagonisti tog drugog su, mogućno je, upravo „Ataturkova deca” – jedan podebeli sloj državne elite užirene u privilegijama dežurnog zaštitnika reformatorovog, nesumnjivo progresivnog političkog testamenta. Mogućno je da oni ne štite toliko reforme, koliko se osećaju izazvanim, ili u opasnosti od gubitka privilegije takve ekskluzivnosti. U zapletenom slučaju, naslućuje se, nije najglavnije to hoće li ženska školska omladina imati pravo da po sopstvenoj volji izabere maramu. Možda je bitnije nešto drugo, da u Turskoj postoji novodošli srednji sloj obrazovanih i bogatih prispelih s Erdoganovim preduzetništvom, i taj sloj sada traži svoje mesto. A nailazi na spontani otpor onih koji se otvoreno gnušaju njegovog socijalno nisko rangiranog porekla, tvrdeći da taj užurban, radni svet „ruši predstavu o modernoj Turskoj”, ili da će takvu Tursku „ruinirati”. („Došli su iz brda, a sada ih ima svuda naokolo”!) I jeste, oni jesu religiozni, čime ih je, osim političkom prohodnošću slobode preduzetništva, i privukao Taip Erdogan. Zbog čega jedna žena, čiji je redovni posao da pere i čisti, ne vređa „moderni duh” time što nosi maramu, a pogađa ga u situaciji u kojoj nije čistačica, već sluša visokoškolsku nastavu? Ko je tu i čime ugrožen? Nazire se, proizlazi, borba za mesto u društvu, a u mukama da se to kaže ili spreči, beži se na teren opasnosti od „islamizma”.