Lipanjska gibanja

Ovog proleća navršava se četvrta decenija od studentskih nemira iz 1968. godine. To je podsticajna obljetnica: novinari, politički analitičari, sociolozi i filozofi, a naročito hroničari alternativa i kontrakulture, već su ispisali značajnu količinu tekstova u kojima, još jednom, onako sa istorijske distance, ispisuju svoja sećanja na taj značajan događaj koji umalo nije promenio svet. Čak su i ovdašnji štampani mediji, u vreme tzv. predizborne tišine, koja zabranjuje bavljenje tekućom politikom, posvetili značajan prostor evociranju uspomena na te studentske nemire. Neki domaći (omatoreli) učesnik lipanjskih gibanja, koji inače neredovno prati štampu zbog slabog vida, svakako će biti iznenađen ovakvim preuranjenim obeležavanjem jubileja, jer, kako to već sama citirana definicija kazuje, studentske demonstracije su se u nas dogodile tek u junu (lipnju). Ali, drugde je to bilo još u maju, pa se taj fenomen u teoriji označava kao Maj ‘68. Ovo može da znači kako su ovdašnji događaji bili inspirisani sličnim pokretima u svetu, što je samo delimično tačno. Studentske revolucije izbijale su zapravo nezavisno jedna od druge, već u skladu sa konkretnim okolnostima u pojedinim zemljama. Tako je, eto, ovog maja, četiri decenije nakon pobuna u Francuskoj i Nemačkoj (i, još ranije, početkom plišane revolucije u ondašnjoj Čehoslovačkoj), opet na dnevni red stigla evokacija na zbivanja iz sada daleke 1968. godine. PROŠLO I SADAŠNJE – Kako to, povodom ovog trenda, reče jedan francuski profesor političkih nauka, “proslava neke godišnjice često se pretvara u tumačenje prošlosti u funkciji ciljeva sadašnjice”. To je nesporno tačno – Maj ‘68 vredi onoliko koliko njegove ideje korespondiraju sa današnjim trenutkom. Pre svega, ovo se odnosi na teorijsku ravan problema. Koliki je, u tom smislu, danas značaj te propale revolucije bivših hipika i budućih terorista, govori i podatak da je u majskom broju britanskog filmskog časopisa Svetlo i zvuk (Sight and sound), koji je u celini posvećen savremenoj francuskoj kinematografiji, glavna tema bio uticaj Maja ‘68 na tamošnje stvaraoce, koji traje do dana današnjeg. Nekako u isto vreme Madona je izjavila da je Godar, koji je 1968. bio u maoističkoj fazi (Kineskinja i dr.), reditelj čiji je opus i dalje od krucijalnog značaja. Madona možda ne zna da peva, ali se razume u revolucionarne radnje, kako u šou biznisu, tako i šire. Inače, te godine je, u znak podrške pobunjenim studentima, prekinut filmski festival u Kanu: Godar, Trifo i Luj Mal (koji je iz bogataške porodice industrijalca šećera) popeli su se na binu i navukli zavesu preko srebrnastog ekrana, proglasivši smotru završenom. U žiriju je tada bio i Veljko Bulajić, a Kan je inače tradicionalno levičarska opština. Filmovi koji nisu prikazani 1968. u Kanu biće sastavni deo ovogodišnjeg, 61. festivala. Neposredna praksa nije u stanju da demantuje ove stavove; naprotiv. Svi se još dobro sećamo one pobune pariskih studenata od pre dve godine, inspirisane useljeničkim neredima po predgrađima, koju je sadašnji predsednik Sarkozi, tada šef policije, suzbio bez milosti. A ove godine, 1. maja, na Međunarodni praznik rada, koji sindikati tradicionalno obeležavaju protestnim kolonama, u Berlinu je došlo do sukoba sa policijom, koji se ocenjuje kao najveći (i najbrutalniji) do sada. U zapadnom svetu ideje Maja ‘68 još su i te kako aktuelne. ŠIBICA I POŽAR – Istini na volju, do cvetne revolucije je svuda došlo naizgled spontano, sa uvek drugačijim povodima. U Francuskoj je, kako to kaže Bernar Lakroa, autor jedne zapažene knjige o Maju ‘68, prerastanje u pobunu, u noć barikada, usledilo posle jednog bezazlenog okupljanja studenata na trgu Pon Penleve na kome su studenti tražili oslobađanje svojih drugova. U Nemačkoj je, pak, zaoštravanje studentskog odnosa prema establišmentu zemlje privrednog čuda izazvano hapšenjem levičarskih aktivista, među njima i Badera, pa je, doduše tek 1974. godine, Holger Mejns, koji je uhapšen zajedno sa Baderom, umro u zatvoru usled dugotrajnog štrajka glađu, a da vlast nije iskazala ni trunčicu namere da ga spreči u tom samoubilačkom naumu. Onda je dalje sve bilo onako kako istorija pamti. Uprkos tome, s onu stranu relativne beznačajnosti povoda, koreni Maja ‘68 bili su duboki. Neki teoretičari, u pokušaju da anticipiraju suštinu studentskog bunta, sežu u prošlost sve do sredine XIX veka, što je ipak preterano. Drugi su, pak, skromnijih ambicija: oni se zadovoljavaju gibanjima od početka šezdesetih godina. Jedan je, tako, ustvrdio da je potencijalna studentska revolucionarnost u Francuskoj dosledno podsticana raznim levičarskim časopisima. Autor jednog feljtona je, kada govori o Nemačkoj, nešto konkretniji: on kaže da su Rudi Dučke i njegov kompanjon Bernd Rabel bili članovi Subverzivne akcije u Berlinu pre nego što su se 1965. godine priključili tadašnjoj sekciji Socijalističkog studentskog saveza, koja je inače od 1961. godine bila sastavni deo Socijaldemokratske partije i neka vrsta njenog kadrovskog podmlatka, ali je bila izbačena zbog neslaganja sa izmenom programa partije kojim je ona umesto klasne postala narodna(njačka) stranka. Članovi ove sekcije su na univerzitetima počeli da osnivaju autonomne socijalističke radne kružoke, ali jedan deo njihovog članstva je brzo odustao od angažmana, dok je drugi deo, kome je bilo dosta legalnosti i zaludnih protestnih akcija, prešao u teroriste. Na kraju ovog dela teksta valja se zapitati šta je u jedinstveni front povezalo tako različite stvari poput krize univerziteta, odnosno krize studentske mladosti, Edipovog kompleksa, pobunu civilizacije, sukob klasa, političke krize, naklonosti prema “trećem svetu”, Če Gevaru... Odgovor je – kontrakultura. Ona nije poražena tog Maja ‘68, već je svoju pravu afirmaciju doživela u kasnijoj seksualnoj revoluciji, ponašanju dece cveća i, naročito, godinu dana nakon što su nemiri prestali, trodnevnim festivalom muzike i mira, održanom pred pola miliona ljudi i uglavnom pod kišom koja je lila kao iz kabla u avgustu 1969. godine na jednoj farmi u Vudstoku. Ali je to, zapravo, bio parastos studentskom buntu iz maja i juna 1968. godine. Možda je najbolju definiciju studentskog protesta dao francuski antropolog opšte prakse Edgar Moren u knjizi Duh vremena, gde je, odgovarajući na sopstveno pitanje da li su zbivanja Maja ‘68 predstavljala revoluciju, rekao da se, s jedne strane, o tome može govoriti kao o ludičkom fenomenu, kao o velikom potlač karnevalu uništavanja-stvaranja omladine kojoj je dosadila besperspektivnost života u najboljem od svih svetova, ali, istovremeno, uz uvažavanje istine kako je njen jedini rezultat bedna reforma univerziteta. ŽIVOT JE NEGDE DRUGDE – Interesantno je osmotriti šta se kasnije dogodilo sa liderima maja i juna 1968. godine. Inspirator studentskih nemira u Nemačkoj Rudi Dučke napustio je bavljenje politikom i preselio se u neku nordijsku zemlju, gde je ubrzo umro od posledica atentata koji je na njega, još dok je boravio u domovini, izvršio neki fašistički manijak. Vođa gran ginjola na pariskoj Sorboni, narcisoidni guru Danijel Kon-Bendit, predložio je tada pariskom gradonačelniku da pobunjene studente snabde bačvom piva, a on će nabaviti neki orkestar, svi će igrati, piti, pevati i – gotova stvar. Posle je potrošio silno vreme, čitave godine, tragajući po svetu za saborcima iz studentske revolucije, objavivši intervjue sa njima u knjizi Svi smo tako voleli revoluciju, koja je doživela više izdanja. U jedno od tih kasnijih izdanja uvršćen je i razgovor sa konvertitskom dupeuvlakom Adamom Mihnjikom, koji se odrekao svojih nekadašnjih levičarskih ubeđenja, izmirio se sa Crkvom i postao glasnogovornik tranzicijskog globalizma, izjavivši Crvenom Deniju kako su onomad on i njegovi drugovi zahtevali još bolji komunizam, što je navelo Lešeka Kolakovskog da im preporuči lečenje u nekoj duševnoj bolnici. Mihnjik je kasnije, izašavši iz zatvora, postao član poljske vlade i vlasnik je tamošnjeg najtiražnijeg dnevnog lista. Jedan od lidera studentskog nezadovoljstva u SAD DŽeri Rubin, koji je šezdesetih godina hodao ulicom ofarban kao uskršnje jaje, autor znamenitog priručnika za gradsku gerilu Učini to!, oprao je ratničke boje sa lica, postavši uspešan broker (ili tako nešto) na Volstritu, koji dnevno guta gomilu vitaminskih pilula i ne izlazi iz kuće bez platinaste kartice Amerikan ekspresa u džepu. U jednom kasnijem javnom dijalogu na univerzitetu u Filadelfiji sa svojim bivšim saborcem Ebijem Hofmanom, koji je svojevremeno izrekao parolu Ne veruj nikome ko ima trideset godina! (mada je tada trošio već 31.), i koji je umro kao ostareli pubertetlija (sumnja se na samoubistvo), DŽeri je rekao kako Ebi hoće recepte iz ‘68. da primeni na pragu XXI veka, ali, dodao je, vremena su se izmenila, pa se liberali više neće tući sa policijom na ulicama, već će, budući da su nova većina, za predsednika izabrati jednog od svojih. Bio je to Bil Klinton. Dotični gospodin, koji je javno priznao da je pušio marihuanu (ali nije uvlačio), u vreme bombardovanja Jugoslavije 1999. godine blisko je sarađivao sa Havijerom Solanom, takođe protokolisanim šesdesetosmašem u penziji, tada na položaju generalnog sekretara NATO-a. Istu vrstu preobražaja doživeli su francuski tzv. novi filozofi na čelu sa mondenom Bernarom Anri-Levijem, koji je postao mirođija u svakoj globalističkoj (vojnoj) čorbi, pravdajući se takođe time da su se vremena promenila, pa da sada sve ono što smo sanjali na ulicama Pariza ili Berklija, jedan novi svet, možemo ostvariti upotrebom vojne sile kroz svakojake mirnodopske intervencije. Tu negde spada i Karlos, zapravo Iljič Ramirez Sančez, jedan od sinova staljinistički orijentisanog južnoameričkog multimilijardera, vlasnika čitavog jednog tamošnjeg grada, sigurne luke za teroriste u bekstvu, čiji je potomak inače svetski terorista na glasu i koji je, po sopstvenom priznanju u francuskom zatvoru, počeo da ubija i pre svog rođenja – izvršio je, kaže, atentat na kralja Aleksandra 1934. godine u Marseju. NJegovi sledbenici bili su teroristi Crvenih brigada u Italiji, koji su likvidirali premijera Alda Mora. Jedan od njihovih ideologa, profesor Renato Kurčo, popravio se u zatvoru. Nešto slično nije pošlo za rukom pripadnicima RAF-a (Frakcija crvene armije) u Nemačkoj, poznatijima kao grupa Bader-Majnhof, koji su svi umrli u zatvoru pod nerazjašnjenim okolnostima, izvršivši (navodno) samoubistva. NJima je u mladosti bio blizak Joška Fišer, za koga je dokazano kako je – u vreme nekih demonstracija – divljački cokulom šutirao policajca koji je ležao na zemlji, kasnije obučavan u terorističkim kampovima palestinskih komandosa, osumnjičen kao saradnik RAF-a, koji se odrekao nasilja, pozivajući svoje nekadašnje kamarate da polože oružje. Fišer je kasnije postao nemački ministar inostranih poslova. Na svedočenju u procesu teroristi Klajnu, koji se skrivao dvadeset godina, uhvaćen je u laži. Ne zna se šta je danas sa njim. Najzad, ideolog tzv. seksualne revolucije, marksistički kritičar jednodimenzionalnosti čoveka u industrijskom društvu Herbert Markuze, umro je da bi njegove ideje neobično brzo pale u zaborav. Još je živ Jirgen Habermas, levičar iz frankfurtske škole, značajan mislilac, ali više poznat po pro memoriji za bombardovanje Jugoslavije pod naslovom Za i protiv humanih intervencija. Igor Mandić je to negde nazvao trijumfom ciničnog uma. Kod nas je represija prema učesnicima lipanjskih gibanja bila prividno blaža. Ceh je platio jedino Vladimir Mijanović, zvani Vlada Revolucija, koji je danas, koliko znam, moler u južnoj Kaliforniji, gde se, u slobodno vreme, jer mu je takva priroda, bori za ukidanje smrtne kazne. Nekoliko godina posle 1968. grupa profesora, docenata i asistenata sa Filozofskog fakulteta, poznata kao Snežana i sedam patuljaka (Tadić, Marković, Životić, Stojanović, Zaga Golubović, Mićunović, Inđić i Popov), odstranjena je iz nastave. Nastradao je i Lazar Stojanović, nešto zbog sprdačine sa Titom u filmu Plastični Isus, no i kao glavni urednik onog broja Vidika u kome je, poređenjem raznih artefakata, dokazao da između fašizma i komunizma nema bitnijih razlika. Dok je služio vojni rok, to je ponovio, a na savet požarevačkog (ili beše obrenovačkog?) oficira za moral, pokojnog Vuka Obradovića, da se pozove na pijanstvo, što bi mu donelo najviše deset dana zatvora, Laza je, budući da mu je takav karakter, rekao da za to nema potrebe jer on i trezan misli isto, držeći to svojim neprikosnovenim političkim pravom. Dobio je tri godine robije. A jedan od saputnika studentskog protesta, znani marginalac, zapravo klošar poznat kao Če Gevara, poslužio je Slobodanu Šijanu kao inspiracija za glavni lik u filmu Kako sam sistematski uništen od idiota. Inače, uzgred budi rečeno, idealima Juna ‘68 ostao je veran jedino veliki pozorišni reditelj Qubiša Ristić. Ostali su se prekvalifikovali u demokrate. CRVENI UNIVERZITET – A šta se tada zapravo događalo u nas? Povod za pobunu bio je jedan (uslovno rečeno) benigni incident: 2. juna se u novobeogradskom Domu kulture, koji je već tada bio nalik nekoj šupetini, održavala generalna proba izvesne estradne priredbe, Pesme leta ili tako nekako, na koju su bili pozvani brigadiri sa radne akcije na Adi ciganliji. Budući da je pomenuto zdanje, dotična štala, bila u najneposrednijoj blizini Studentskog grada, stanovnici tog naselja su poželeli da i oni prisustvuju priredbi, ali ih je obezbeđenje sprečilo da uđu u dvoranu, što je izazvalo opštu tučnjavu sa redarima i pristiglim brigadirima. Čini mi se da policija nije odmah intervenisala. Zadovoljila se time da blokira mostove koji su vodili u Novi Beograd. No, tokom noći studenti su se organizovali u revolucionarno bratstvo i sutradan u koloni, sa zastavama i parolama, krenuli ka centru grada. Policija ih je dočekala kod znamenitog podvožnjaka (koji danas više ne postoji), pa se, posle neuspelih pregovora sa političkim funkcionerima, sve izrodilo u neviđenu makljažu, kojom prilikom su poštene batine dobili i Miloš Minić i Veljko Vlahović. Studenti su se, uz izvesne gubitke, naročito u cipelama, povukli u Studentski grad. Već je to predstavljalo događaj po sebi. Doduše, to nisu bile prve ulične demonstracije u zemlji socijalizma sa ljudskim licem. Prethodne, 1967. godine, prilikom protestnog sitinga u Knez Mihailovoj, studenti i pridruženi klinci iz omladinskih glasila popili su teške batine od narodne milicije, koja ih je pride još gazila konjima. Ali, bio je to protest protiv zločina u Vijetnamskom ratu. Ovog puta su na red došli domaći problemi. Pa su studenti, jedan po jedan, ipak prešli mostove i proglasili okupaciju svih fakulteta u gradu. Glavni centri pobune bili su Filozofski, Pravni i Akademija likovnih umetnosti. I to je potrajalo sedam dana i noći. Policija nije smela da interveniše unutar pomenutih zdanja zarad proklamovane autonomije univerziteta, ali je silom sprečila radnike iz predgrađa da se pridruže studentima. Bila je to, nema šta, uzbudljiva nedelja u gradu gde se ništa drugo i nije dešavalo. Okupljeni po dvorištima i aulama pobunjenici su pevali i igrali uz stalne profesorske govorancije, Stevo Žigon je odglumio Robespjerov monolog iz komada Dantonova smrt, snimani su dokumentarni filmovi, jedan čak za potrebe televizije, bilo je i nešto ljubakanja, delile su se kriške hleba i trouglovi zdenka sira. Niko nije bio voljan da tako nešto propusti. Štampa je, razume se, bila žestoko protiv. Naročito se isticao Frane Barbijeri, pa je jedan asistent, danas pokojni akademik, komentarisao novinske tekstove pod zajedničkom oznakom barbijerizmi. Međutim, šta su bili studentski zahtevi, izraženi posebnim akcionim programom? Osim pitanja reforme univerziteta, pravi povod tih lipanjskih gibanja bio je svima prihvatljiv: studenti su protestovali protiv tzv. crvene buržoazije, pod kojom se podrazumevala dedinjska politička vrhuška jednopartijskog sistema, te, uopšteno govoreći, protiv birokratizacije društva od strane saputnika revolucije-koja-teče, onih politički podobnih činovnika koje je Đilas (u istoimenoj knjizi) nazvao novom klasom, čime su usporavane reforme i ometan razvoj samoupravljanja. Ali, stvarna ideološka osnova te revolucije bila je ekstremno levičarska, delimično pod uticajem maocetungovštine, no više u znaku tada popularnog neomarksizma, to jest nove levice, koja je zahtevala povratak izvornom komunizmu, oličenom u ranim radovima njegovih teoretičara, pa je, u skladu sa tim, Beogradski univerzitet preimenovan u Crveni univerzitet Karl Marks. Najprostije rečeno, studenti su, u suštini, zahtevali više socijalizma po glavi stanovnika. Otuda ih je, naizgled sasvim neočekivano, maršal Tito i podržao iz samo njemu znanih razloga koji će tek kasnije postati svima jasni. To mu je bio dobrodošli alibi za još jednu reformu tadašnjeg eksperimentalnog društva, ovog puta u pravcu jačanja poluga tzv. realnog socijalizma. To se, po prilici, dogodilo ovako: na vanrednom zasedanju CK-a, kada su neki funkcioneri predlagali da se vojskom razbiju pobunjeni studenti, a vodeći mangupi iz njihovih redova pohapse, Tito je proglasio pauzu i, samoinicijativno, krijući to od svojih saboraca, otišao na televiziju da održi govor koji je bio povod razdraganom kraju demonstracija uz podrazumevajuće kozaračko kolo. Nije sve bilo baš tako jednostavno. U filmu Plastični Isus Lazara Stojanovića, koji je zbog tog svog diplomskog rada odležao nekoliko godina u zatvoru, postoji arhivski snimak, slučajno sačuvan u dokumentaciji Takovske 10, koji prikazuje Josipa Broza u trenucima koji su neposredno prethodili njegovom obraćanju javnosti posredstvom malog ekrana. To je snimak čoveka u panici, na ivici srčanog udara. Politički pragmatizam, po kome je inače bio čuven, naterao ga je da učini ono što su mu studenti servirali na tacni. O čemu se zapravo radilo najbolje svedoči (potencijalni) skandal sa vodećim partijskim glasilom Borbom. Uredništvo tog lista je odlučilo da na desnoj kolumni naslovne stranice objavi (redakcijski?) komentar u kome prilično oštro napada studente i njihove zahteve. Ali, sticajem prilika, dogodilo se da je Tito negde, u nekom govoru, opet podržao studente. To je, razume se, štampano na naslovnoj stranici, u levoj kolumni. Kako se u novinama sve radi na brzinu, u poslednji čas, nije povučen onaj komentar sa desne kolumne, pa je, tako, došlo do toga da Tito hvali studente koje redakcija Borbe, na istoj naslovnoj stranici, napada. Kada je to uočeno, bilo je suviše kasno za nekakvu intervenciju jer je list već satima bio na kioscima. U redakciji se zato očekivao neminovni skandal, smena glavnog urednika Glumca, sve u stilu tada uobičajene prakse demokratskog dijaloga do konačnog obračuna. Međutim, nije bilo ništa od toga. Po svedočenju Slavoljuba Đukića, tada novinara Borbe, do redakcije je (iz obično dobro obaveštenog izvora) stiglo neformalno priznanje da gospodin Tito nema ništa protiv stavova iz onog komentara, koji su, što jest-jest, protivurečili stavovima iz njegovog govora. Šta (li) je to moglo da znači? Ništa drugo nego da doživotni predsednik intimno deli tvrdnje autora komentara u kome se kritikuju studenti, a da ih je on, u onom govoru, pohvalio samo zarad toga što će to pozitivno odjeknuti u inače naelektrisanoj javnosti. Jer, mada je – da ponovimo – u znamenitom televizijskom nastupu, pohvalio studentske zahteve, preporučivši im da se dohvate knjige, on je to učinio iz demagoških razloga, protivno svom ljudskom osećanju, čak gađenju, budući da su mu oni, kako rekosmo, predstavljali dobrodošli alibi za konačno uklapanje zemlje pod propozicije tzv. realnog socijalizma. Dokazi? Ima ih koliko hoćete (svi su iz vremena posle 1968): obračun sa hrvatskim proljećarcima, likvidacija srpskih liberala (obe su se tada činile opravdanim, ali...), donošenje konfederalnog Ustava koji je srpskim pokrajinama pridao status ravnopravnih članica države, što je desetak godina kasnije dovelo da raspada zemlje, odluka da pomenuti gospodin bude predsednik Republike bez ograničenja mandata, koje je dodatno verifikovano dodelom još jednog ordena narodnog heroja Josipu Brozu (kao da je, sačuvaj bože, učestvovao u dva rata)... U svetlu tih činjenica lipanjska gibanja su ipak bila negativna. NJihove posledice trpimo i dan-danas.