Biće to dugo opraštanje

Smrt je teška gnjavaža, ali je sahrana još teža. To je umiranje na nogama, lišeno bilo kakve mistike. Samo jedna meljavina bez anestezije. S tom mišlju krenuh na sahranu onome koji zaista to ni od koga nije tražio. Mislim, veliki Šabi niti je tražio da umre, niti da ga – ako mu se već omakne da sklizne u fizičko ništavilo – ispraćaju razni “društveni faktori”. Prokleto dobro je znao s kim ima posla i nije ih želeo – naročito ne kao besplatnu publiku. I pre nego što je ta prigodno-bezvezna ceremonija i započela, prateći cirkus se već zakotrljao. Elem, najpre je rečeno da će Broj Jedan biti sahranjen na ciganskom groblju u Nišu. To jeste pravo mesto za autentičnu cigansku kalašturu kakva je Šaban bio do poslednjeg daha. Što će reći, pomenuto groblje, zatureno negde između Vojnog aerodroma i lumpenproleterskog naselja “Šljaka”, u potpunosti liči na Cigansko groblje Živojina Pavlovića. Smatrao sam da je to sasvim prikladno mesto za privremeni ukop mog heroja. Jer, ako već država nije proglasila Dan žalosti, niti poželela da najveći umetnik kojeg je “imala” u poslednjih pola veka počiva u Aleji Velikana – onda je ona đubretarska ledina pravi izbor za Cara koji je marginu preselio u sami epicentar globalnih kulturoloških dešavanja. Ali, tada je politikantska nekrofilija počela sa perverznim seksanjem, te je tako odlučeno da Šabi bude trajno smešten na Novom groblju. Valjda da bi potomci sadašnjih niških političara mogli jednog dana da se hvališu kako su im “funkcionerske tate” sahranjene na istom mestu gde i “balkanski Yon Li Huker”. I eto mene sa mojom ekipom gde stižemo na zvanično odobreno mesto, i odmah čujem glas Radeta Vučkovića: “Dobro došli, dragi posetioci.” Aha, pa ovo liči kao uvod za žurku, pomislim razdragano, dok zaobilazim pomenutog ciganskog poetu i pisca, bivšeg komesara SOKOJ-a za niški region, koji je pre izvesnog vremena objavio svoju knjigu o Šabanu. Nešto pre toga me zivkao umilnim glasom da napišem neki tekst, predgovor, pogovor, ali kada dođosmo do cifre, shvatio sam da je svestrani Rade izučio NVO-škole. Usput sam morao da eskiviram i civilno doteranog Muju Alijevića, “znamenitog” niškog ciganskog kompozitora koji odavno tvrdi kako je najzaslužniji za otkriće i uspon kolege mu Bajramovića. Budući da je najavio komponovanje ciganske opere, a nešto mu se umetnički radovi otegli, poželeo sam da se ne igram muzikologa iz poznate pedagoške škole “Radio Slobodna Evropa”. E, tako kružeći, ugledam Bobana Markovića, kako se sa svojim gengom čvrlji oko česme. Svratili posle sinoćne svirke, da se poklone dok mogu jer bisa na ovoj sceni nema. Boban inače izgleda kao mamurni Banderas posle celonoćne svađe sa Melani Grifit, tokom koje mu ova nije dala... Tek su me fino osenčeni tonovi naterali da odvojim pogled od Čoveka Sa Stilom. U hladovini pored vrata od kapele kroz koja se nije odvijao neki veći promet, svirao je orkestar iz Pirota “Prlalipe”, stariji Cigojneri opuštenog držanja, predvođeni harmonikom i klarinetom; ostalo je bila žičana pozadina, triling gitara i kontrabas. Lagano su prelazili portpuri starogradskih sevdalinki, odsviranih u “laid back” fazonu. Do njih, držeći se preostalog parčeta hladovine, sedeli su članovi orkestra Dragana Ametovića iz Bojnika. To je već bila kabasta duvačka družina, jednoobrazno obučena kao konobari u virtuelnim južnomoravskim konobama: bele košulje, crni prsluci i prugaste lila-kravate sa mudolikim čvorom. Pored raznorodnih, moćno šljaštećih duvačkih instrumenata, tu je bio i obavezni bas bubanj sa mini-činelom: ne toliko zbog ritma, koliko da se iskoristi kao pokretni okrugli bilbord na kojem su pored titula iz Guče i Vlasinskog leta, ispisani i brojevi telefona u obe verzije – fiksni i mobilni. Baš sam sa svojim poznanicima dumao kako će Šabijeva smrt uticati na dramatične promene u ciganskom marketingu, kad među malobrojnom gomilicom prisutnih prostruja vest da “Predsednik Tadić dolazi”. Qudi bejahu zbunjeni, vrteli su glavama u neverici i mrmljali kako je Predsedniku neko sigurno rekao “da nas nema ni hiljadu”. A budući da nije poznat kao ljubitelj “obojene muzike”, verovali su da ipak ima preča posla. Međutim, uskoro se pojavi prethodnica obezbeđenja i po čudnom komešanju dole na stazi dalo se zaključiti da se nešto ipak sprema... Čekajući Tadića, piroćanski Cigani zasviraše “Posmrtni marš”, u čemu prepoznah dublju simboliku, pa čak i metaforu. Naročito što se na daljem kraju trema vrzmao ekspremijer Živković, razgovarajući sa lokalnim rokerima, kada već ne može sa glasačima ili vlasnicima vinograda. Pretpostavljam, po rezigniranim izrazima lica i skiseljenim facama olinjalih kosijanera, da su diskutovali o tome kako bi grupi “Smak” neizostavno trebalo kolektivno dodeliti nacionalnu penziju... Iskreno, čitav prizor na prostoru ispred kapele delovao je kao da su u toku neuspele demonstracije radnika iz Porno industrije Srbije. Opšta nejebavajuća atmosfera, apatična kao frigidna frajla. O takvim ženskinjama je Šaban običavao da peva. Da ih napali. A nas je trebalo da naloži Tadić. U međuvremenu, pažnju mi je privukao jedan očigledno odudarajući lik. Mislim, videlo se i sa onog sveta da tip nije odavde. I zaista, radilo se o Nazifu Memediju, koji je izgledao kao uglađeni negativac iz nekog opskurnog špagete-vesterna. A, u stvari, čova je zapucao čak iz bratskog nam Zagreba. I to kao “prvi Rom koji je ušao u hrvatski Sabor”. Na vizit-karti mu piše da je predstavnik jedanaest manjina. Interesantni i srdačni Ciganin je govorio okupljenoj braći i nama “belcima” kako je upravo zahvaljujući Šabanu postao to što jeste, i da u Hrvatskoj Šabana bukvalno obožavaju brojni ljubitelji dobre muzike. Nazifu Memediju društvo je pravio još jedan Ciganin izrađenih manira i fascinatnog teks-meks izgleda – kao da je izašao iz filmova Roberta Rodrigeza ili Voltera Hila. I ime mu je bilo u skladu sa pojavom: Kasum Kana, predstavnik “Hrvatskog romskog foruma”. Oko njih dvojice se muvaše autoritativno bradati Dragoljub Acković, zadnja pošta “Nacionalni savet Roma”, dežurni graničar koji Cigane vazda pokušava da prevede u “Rome”. Pomno je slušao prekodrinska iskustva, motreći jednim okom na radijus kretanja Milana Paunkovića iz rivalske Romske partije ujedinjenja. To me nagna da priupitam poznanike gde je Osman Balić, ovdašnji vodeći “romski” tribun, kojem komšije Cigani povremeno bace bombu na kuću. Rekoše mi da je negde na moru. Osetio prodemokratski manjinski političar šta se dešava i na vreme šturnuo da ne bi morao da trpi podjebavanja od braće čak i na neromskom groblju! Naravno da najavljeni Brega nije imao muda da se pojavi, kao što se podrazumevalo da će urbanista i neimar Kusturica poslati telegram saučešća – ali ne i poziv Šabanovoj udovici da poseti njegov Drvengrad i ostalu turističku nekretninu. Ipak su njih dvojica među najuspešnijim uzurpatorima Carevog blaga, a da nikada nisu odigrali pravu partiju barbuta sa tim istim Carem. Da, da, Šaban beše navučen na barbut, ko Tadić na publiku... Predsednik nije puno kasnio. A nije angažovao ni blindiranu kompoziciju iz svog voznog parka. Po jedan crni “audi”, napred i nazad, a prosečna crna “mečka” u sredini. Verujem da je Boris izabrao “mečku” Šabiju u počast. Pokrenu se novinarska lepljiva smesa ka diskretnom predsednikovom obezbeđenju. Začu se i kurtoazni aplauz. Neki Cigani viknuše “Bravo Predsedniče”, dok su drugi polušapatom dobacivali “Sad si se setio, a kad mu je trebala penzija...” Više puta smo se Boris i ja izbliza mimoišli i razgledali onako u prolazu... Pa, svaka čast na dolasku, to je ljudski i mangupski gest, ali Boris naprosto u takvim situacijama ne ume da hoda. On paradira! I što se više trudi da izgleda cool, u prefinjeno kariranoj teget košulji kratkih rukava i ne preterano oficijelnim crnim pantalonama, tim više i jasnije se oseća taj truli, praznjikavi fluid “punjene ptice” koji širi oko sebe. Jednostavno, čovek možda ima dobro srce i dobre namere, ali definitivno nema ni K od harizme. Zato je asistentica preterano nalickanog Rasima Qajića opasno zračila. Vala baš mi je nešto prostrujalo dok je prolazila pored mene, držeći korak sa predsednikom i svojim ministrom. Mršava plavuša je perfektno odigrala seksi-ucveljenost. Odjednom je duh Šabanove muzike gotovo rukom mogao da se dodirne, eh! Specijalni gosti se uputiše pravo u kapelu, praćeni ispijenim Goranom Paskaljevićem i nedovoljno napijenim fotografima, snimateljima i ostalom bulumentom sa diktafonima u rukama. Dok su Tadić i kompanija odrađivali svoje, uz nepristojnu buku njihovog bolesno radoznalog okruženja, ugledah beogradskog muftiju Muhameda Jusufspahića. Dan ranije se uveliko pričalo da je ovaj verski poglavar izričito odbio da dođe i vrši službu, zbog Šabanove želje da bude sahranjen u belom odelu i belim cipelama, i u kovčegu. Ipak se pojavio, i biće da je u pitanju “paket-aranžman” koji je uključivao predsednika Tadića. Ta pomisao je još više ojačala kada je, malo kasnije, izašao, nakon što je kovčeg iznet i stavljen na grobljanska kolica. Da predstava bude jeretička do jaja, pobrinuo se nepoznati kostimograf-dekorater: psihodelični rezedo pokrov sa mestimičnim bordo prelivima, mešavina miljea heklanog krupnim bodom i nabudženog šatorskog krila... Sve me je to podsetilo na Šabanov “papagajski” stil odevanja koji je praktikovao u ranijim danima, u vreme kada je potpisivao “ekskluzivitetne” ugovore. Dakle, nisam mogao da ne primetim kako se muftijino lepo i negovano lice naprosto uvoštilo u bolni grč pred prizorom rituala koji nije bio nimalo “košer”. Visoki čovek je totalno ubledeo zbog ove “remiksovane dženaze”. Beše to ateistička sinteza ciganskog pravoslavlja i romskog islama... Možda je to bio razlog što su se Tadić i Živković strogo držali na distanci, napadno nezainteresovani za onog drugog. Krenuše govori: najpre ekspremijer koji, predvidljivo, nije mogao a da ne spomene Đinđića. A što je nas ostale nateralo da se u hipu zapitamo koje veze ima genijalni umetnik sa upucanim političarem. Ali, ajde, soske nervoza! Prigodno sricanje prigodnih reči produži utanjeni Kanarinac, pa Paskaljević koji nije izdržao da se ne zapita gde su Nišlije danas ako ih nema na ovom mestu; Acković je takođe nešto produmao tek dumanja radi. A onda je muftija beogradski održao čas ekvilibristike, sa dva anđela na muslimanskom nebu, da bi svoju veštu besedu završio na ciganskom i izmamio aplauz prisutnih Cigana. E, na kraju je za mikrofon stao Nazif Memedi, i kao pravi zagrebački đak, čitav svoj govor izdeklamovao na ciganskom. Momentalno je ritmika i melodika Šabanovih pesama naelektrisala vazduh. Zaista je Car bio u pravu što nije voleo da peva na srpskom – to je bio jedini mogući stav za iole relevantnog ciganskog umetnika. Kada je blaženi Nazif završio svoj potresni poslednji pozdrav Šabiju, uz zvuke “Đelem, đelem” baldisala povorka je krenula za kovčegom. Duvači iz Boljevca su marširali prilično skladno. Sledeća na repertoaru bila je “Živote moj, tužan si mi bio”. Nekada ju je pevala Usnija Redžepova. Kad se stiglo do iskopane rake, ponovo su grunuli “Đelem, đelem”, ovog puta sa nešto više produženih “blue” tonova... Za to vreme, vukao sam se na začelju kako bih proverio sa ljudima od visokog poverenja priču koju sam čuo još u nedelju uveče. Ganci koji su delili krv sa Carem samo su se zagonetno smeškali kada sam im ispričao ono što sam već širio gradom. Elem, legenda kaže da je Šabi umro u superestradnoj pozi, tako što se obema rukama uhvatio za svoj polni ud. To se zove podvlačenje crte i namirivanje računa do poslednje izbljuvane note. Legenda dalje kaže da ga “tehničari smrti” nisu mogli da otkoče, pa su ga takvog, nakurčenog, smestili u kovčeg... Bogami, biće to dugo opraštanje! (Autor je dobitnik NIN-ove nagrade za 2001. godinu) Zoran Živković, bivši gradonačelnik Niša I ulicu, i spomenik i festival Privilegija je grada Niša što je imao takvog čoveka. I zato bi Niš morao da mu se oduži. Nije to samo dug Šabanu, to je nešto što bi značilo i dobroj reputaciji Niša Pre više od deset godina, tačnije 1997. godine, tadašnji predsednik Skupštine opštine Niš Zoran Živković zvanično je upoznao Šabana Bajramovića jer mu je uručio krunu promovišući ga kraljem romske muzike. Na pitanje kada ga je prvi put čuo da peva, Zoran Živković za NIN odgovara: „Mislim da sam imao desetak godina. U principu, muzika u tom maniru nije nešto što ja slušam. Naravno, kao i većina ljudi voleo sam da slušam Đelem, đelem, Piši, piši, ili Prokleta je Amerika... kao i druge njegove hitove.” Ne treba kriti ono što su mnogi znali: Šaban Bajramović je veoma dobro zarađivao, i jednako dobro trošio. Naš sagovornik ne želi da komentariše ovu prećutnu istinu, već kaže: „Svako u Nišu je znao kako Šaban živi. Bio je prava zvezda sa svim dobrim i lošim obeležjima zvezde.” Zoran Živkoviće je nekoliko godina kasnije, kada je iz političkog završio u poslovnom svetu, finansirao izdanje CD-a sa hitovima Šabana Bajramovića. „Formalno, bio sam direktor projekta Romano rai, koji je objavljen 2006. godine. Taj projekat je nastavljen nedavnim objavljivanjem remiksa tog materijala i dosnimljenim numerama.” Kako je došlo do te saradnje bivšeg političara i kralja romske muzike? „Sreli smo se u jednom niškom kafiću. Video sam da je ostario, da je bolestan, i bilo mi ga je žao. Mislio sam da ne treba da ode samo kao dobar kafanski pevač, već da ostavi nešto iza sebe sakupljeno, za generacije koje će doći. Nešto trajnije, jer on pre toga dugo nije imao nikakav autorski materijal. Rekao sam mu tada da svi govore o njemu kao o dobrom bluz pevaču, i predložio mu da to snimi. Rekao mi je: Hoću, sve znam da pevam! I tako smo krenuli. Miloš Jovanović iz Hamer produkcije bio je producent tog CD-a i napravljen je jako dobar hibrid te romske muzike i džeza, bluza. Ja sam tu bio jedan od producenata, čitaj finansijera.” Na pitanje kako bi grad Niš sačuvao uspomenu na Šabana Bajramovića, Zoran Živković odgovara: „Privilegija je grada Niša što je imao takvog čoveka. I zato bi Niš morao da mu se oduži. S druge strane, Niš mora, u najboljem smislu te reči, da koristi ime Šabana Bajramovića, posthumno. To znači da mu treba dati ulicu koja će nositi njegovo ime, podići mu adekvatan spomenik. Treba razmišljati o eventualnom festivalu romske muzike koji bi nosio njegovo ime. Znam, nije on Elvis Prisli čije će ime biti slavljeno širom planete, ali među romskim narodom on je krunisani kralj i za njega se znalo, ušao je u sve enciklopedije etnomuzike. Dakle, mislim da on zaslužuje da se i na taj način razmišlja o produžetku njegove zvezde. A uveren sam da bi u svakom gradu da su imali Šabana Bajramovića tako razmišljali i nešto odmah radili. Nije to samo dug Šabanu, to je nešto što bi značilo i dobroj reputaciji Niša.” Nekadašnji odbegli vojnik, Šaban Bajramović, zbog tog prekršaja odležao je tri godine zatvora na Golom otoku. Tvrdio je da je tada počeo da čita knjige i da je za života pročitao 20 hiljada knjiga! Ulazio je u povremene sukobe zbog toga što su mu mnogi, slavniji od njega, krali kompozicije, a napisao ih je oko 700. Politikom se nije bavio, već je, kako kaže, političarima pevao za pare. Poslednji put je to uradio dajući podršku kandidatu Radikalne stranke Srbije Tomi Nikoliću na predsedničkim izborima. Šaban Bajramović (1936-2008) Aman, pustite me da umrem! Mislim da je Šabanov album Parno graste (Beli konj) bio presudan, za velike simpatije koje sam osećao prema njemu. To živopisno lice sa zlatnim zubom pojavilo se gotovo kao antipod, početkom 80-ih, u vreme kad je u Beogradska fensijana bila na svom vrhuncu. Privlačilo me je i to njegovo posebno osećanje za meru, između romske iskonske težnje za slobodom, i balkanske tuge i sete. Zapravo, Šaban Bajramović je po mnogo čemu bio sličan Yoniju Kešu, kako po glasu, takođe po sličnim životnim iskustvima, ponajpre zatvorskim. Novinari koji su imali ambiciju da rade intervju sa Šabanom, znaju koliko je bilo teško dobiti priliku za razgovor. Jednog dana moja upornost se isplatila. Bilo je to maja 1998. nije me odbio nekakvim uobičajenim izgovorom, gotovo me je zbunio pitanjem: Zašto me toliko juriš? A, bio sam ubeđen da ne pamti imena novinara. Valjda je moj odgovor bio uverljiv, tako da sam se sutradan obreo u Nišu. Nažalost, dočekao me je suznih očiju: te noći su mu poharali golubarnik. – Ajde što mi uze najbolji golubovi, al' što mi ukrade mog belog prevrtača! Ne mogu da ga prežalim, aram neka mu je! Spontani razgovor za astalom u uglu malog, betoniranog dvorišta njegove skromne kuće, učinio je da se opusti. Pričao je o svom životu sa dozom romske samohvale, u njegovom slučaju zaslužene. Povremeno bi dolazili slušaoci, komšije i rođaci, i nemo mu davali podršku. Tako je nastala jedna od meni najdražih ispovesti; uživao sam radeći tekst – biti alter ego Šabanu Bajramoviću! Naš sledeći razgovor za NIN odigrao se osam godina kasnije, u povodu njegovog CD-a, i beogradskog gala koncerta. Delovao je umorno, mislim da me nije prepoznao. Smetao mu je nemar gradskih vlasti, smatrao je da su se poigrali njegovim imenom, proglasivši ga počasnim građaninom. – A, o nekim parama da mi daju, nemoj da pričamo – to je vazduh. Možeš ti vazduh da uvatiš? Ne možeš! Naš treći susret nije se ostvario, u petak 6. juna, predlog za intervju, prokomentarisao je rečima: Aman, pustite me da umrem! Ko je mogao da pretpostavi, da Šaban Bajramović zaista može da umre?!