Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   24.02.2019. 03:09
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Друштво
Политика
Култура
Одјеци
Цитати
Људи
Недељник
Економија
Свет
Фељтон
Шах
НИН упитник
Колумне
Тирнанија
Постекологија
Реч недеље
Језик
Штап и шаргарепа

 

Друштво


“Све је ово моје двориште!”

“На степеништу дединог дворца у Кулпину, пре 18 година, заклео сам се да ће с Ђоке Дунђерског бити скинута лажна комунистичка оптужба из 1946. године, жза кривично дело привредне сарадње с окупаторомж. Прошлог месеца сам решење о рехабилитацији коначно и добио”, каже Никола Танурџић

Кад прошета новосадским Тргом слободе, таман као да је прешао с краја на крај свог дворишта. „И јесте моје двориште”, смеје се Никола Танурџић. Сада, када је Окружни суд у Новом Саду, с имена његовог деде по мајци Ђорђа-Ђоке Дунђерског, једног од најбогатијих предратних индустријалаца и земљопоседника, скинуо 62 године стару оптужбу „за кривично дело привредне сарадње с окупатором”, Никола Танурџић више није туђин у родном граду. Закључак решења је да су ништавне све правне последице пресуде Окружног народног суда из 1946. и решења Врховног суда Војводине из 1947. године, којима је Ђока Дунђерски био осуђен на седам месеци принудног рада, условно на једну годину, као и на казну конфискације целокупне имовине.

Нешто од те имовине је и на главном градском тргу. Никола Танурџић, запослен у ТВ Нови Сад, на режији програма, показује нам стара здања око платоа испред Градске куће, која су била у власништву Дунђерских све до 1947, када је конфисковано и национализовано све што су имали: палате, земља, фабрике, стока. Тако је, с једне стране споменика Светозару Милетићу, палата данашње Националне банке Грчке (донедавно Војвођанске банке) до 1947. године, била Хотел „Слобода” и биоскоп „Одеон” у власништву Николиног деде по мајци Ђорђа-Ђоке Дунђерског (1873 – 1950). У тој згради је, 1918, на великој народној скупштини Срба, Буњеваца, Шокаца и осталих Словена, донета одлука о уједињењу Војводине с Краљевином Србијом. С друге стране споменика Милетићу је Хотел „Војводина”, некадашње власништво Николиног деде-стрица др Гедеона Дунђерског. Дијагонално од споменика је велика „Танурџића палата”, својевремено најмодернија зграда у Новом Саду, која је заједно с биоскопом „Рекс” и хотелом „Рекс” била власништво чувеног новосадског трговца Николе Танурџића, деде НИН-овог домаћина. Никола Танурџић је ту и рођен и данас са супругом Горданом живи у једном од 60 станова, национализованих 1947, а потом и откупљених почетком деведесетих прошлог века за неколико тадашњих марака.
Ето, зато данас Никола Танурџић, што у шали, што у збиљи, каже: „Ускоро ћу спавати у Хотелу жВојводинаж свога деде-стрица, канцеларије ће ми бити у данашњој Националној банци Грчке, ево већ видим прозор с погледом на споменик, а пословне сусрете ћу обављати у Танурџића палати.”

И није шала, јер, Танурџић, дугогодишњи председник Удружења грађана за повраћај национализоване непокретне имовине на територији Војводине, каже да решење о рехабилитацији његовог деде Ђоке значи да би сада требало коначно сачекати и закон о реституцији, који је досад обећавала свака влада од 2000. године, па, аутоматски – враћање имовине легитимним власницима.
„Многи чланови нашег удружења су, охрабрени рехабилитацијом Ђоке Дунђерског, поднели захтеве за рехабилитацију својих најближих. То је велика морална сатисфакција након деценија које су ти људи и њихови потомци проживели обележени као народни непријатељи. С друге стране, то је важан корак који треба направити у ишчекивању закона о реституцији, јер је у великом броју случајева комунистичке отимачине, образложење било да се конфискује имовина народним непријатељима”, каже Танурџић за НИН.
Иако се Танурџић безуспешно борио да спречи многе приватизације које је спровела Републичка агенција за приватизацију, између осталог продају пољопривредног добра Маглић и продају зграде Војвођанске банке, чији је власник покојни Ђока Дунђерски, и даље не одустаје. „Правично је да легитимни наследници ступе на место данашњих тајкуна који користе њихове поседе. У целој Србији постоји значајан број породица које чекају закон о реституцији. Држава би требало да у складу са својим законима као и Европском конвенцијом о људским правима, наследницима породице Дунђерски, и свим осталим легитимним наследницима који потражују своју конфисковану и национализовану имовину, врати одузета добра, макар оно што у процесу приватизације још није отуђила. Предложио сам влади да направи нове станове, и да понуди корисницима наших станова те нове станове у власништво. Ако не желе да иду из Танурџића палате, или неких других предратних здања, из ма ког разлога, онда да се легитимним власницима дају ти нови станови у замену за оне који су им бесправно у прошлом веку одузети. Ми смо спремни на сваки договор. Међутим, очигледно је да држава није спремна да озбиљно уђе у процес реституције.”
Прича се да је Ђорђе-Ђока Дунђерски када му је изречена пресуда и када је чуо да му је конфискована целокупна имовина, отишао до своје куће у Дунавској 23, двадесетак метара удаљене од тадашње зграде Суда у Новом Саду, по свој луксузни аутомобил. Довезао га је испред зграде суда и предао службеницима кључеве, рекавши: „Ово сте заборавили!”

Никола Танурџић памти да му је мајка Надежда, кћер Ђоке Дунђерског, говорила како је 17 камиона натоварених намештајем и свим покућством изнето из дворца у Кулпину (данас Пољопривредни музеј) и из породичне куће у Дунавској 23 у непознатом правцу. „Знам где је нешто од тога и то ћу тражити”, каже Танурџић.
Ђока Дунђерски је окривљен да је од априла 1941. до октобра 1944. своје фабрике „Кулпин” и „Камендин” ставио у службу окупатора, да је мађарску и немачку војску снабдевао конзервама, мармеладом, купусом, боранијом... Дунђерски се бранио да није крив, те да су му фабрике и поседи реквирирани од стране окупационе силе, и да није нико могао бирати хоће ли или неће предати кључеве од фабрика. Тако је морао да поступи да би заштитио породицу и у страху за сопствени живот. Током рата и непосредно после њега, помагао је српски народ и народноослободилачки покрет, хранио децу из Шарварског логора и на располагање држави ставио, непосредно по рату 4.000 литара серума, којим се Србија одбранила од куге. Тадашњи суд му је ипак уважио као олакшавајућу околност да је за време окупације помагао незапослене Србе преко Црквене општине у Новом Саду јер је то била чињеница која се није могла сакрити. Колико су га радници и народ поштовали, говори и податак да су му, пошто је осуђен, ти исти људи којима је помагао у рату, доносили своје „тачкице”, тадашња следовања у храни, на која као осуђеник није имао право.
Дунђерски, каже Никола Танурџић, потичу из Херцеговине. Из околине Гацког, где су, претпоставља се, били дунђери и тесари, доселили су се крајем 17. века у јужну Угарску. Најпре су се настанили у околини Суботице, а онда су прешли у Сентомаш, данашњи Србобран. Танурџић нам показује породично стабло Дунђерских, из кога се види да је родоначелник породице био Аврам, земљорадник, који је стекао 60 ланаца земље. Како – не зна се. Постоји легенда како је пронашао ћуп са златом, али и друга по којој је спасао неког Турчина, не знајући, и овај му даде кесу златника...
Аврамов син Гедеон (1806–1883) газдинство је значајно увећао. Гедеон је имао три сина: Шандора, Новака и Лазара.
Лазар Дунђерски (1833–1917), најмлађи Гедин син, био је највећи произвођач и трговац житом у Аустроугарској монархији, најбогатији Србин. Остало је забележено да је обрађивао око 40.000 јутара земље, али и да је улагао у индустријализацију Војводине, подизао фабрике. Све што је стекао, оставио је својим синовима Ђорђу-Ђоки и Гедеону, и кћерима Милки, Олги и чувеној Ленки (погледајте оквир).

Ђоки Дунђерском је, рећи ће његов унук Никола Танурџић, отац оставио мање иметка у наследство него млађем сину др Гедеону. Иако је Ђока био старији, отац је имао више поверења у Гедеона, зато што се Гедеон оженио пре Ђоке и стекао породицу пре Ђоке. Имање др Гедеона Дунђерског је било у Чибу (данашњем Челареву), а поред непрегледне плодне земље, поседовао је и пивару, шпиритану, млин, кудељару, ергелу коња. Основао је и фабрику авиона „Икарус” у Новом Саду. Ђока Дунђерски је од оца добио имања у Бачу и Кулпину, а касније је свој иметак увећао великим земљишним поседима најквалитетније обрадиве земље по целој Војводини и изван ње. Поседовао је и неколико фабрика од којих су најпознатије биле „Кулпин” за прераду воћа, поврћа и меса на Подбари, па „Серум завод” на Руменачком путу. Ђока Дунђерски је поседовао неколико пољопривредних добара, Камендин, Кулпин, Бачки Маглић. Пред Други светски рат, Ђока је имао око три хиљаде јутара земље. После Првог светског рата, кажу, имао је много више, али му је краљ Александар такође у неком тренутку узео ту обрадиву земљу не би ли је поделио ветеранима из Првог светског рата. Ђока Дунђерски је имао и ергелу коња као и неколико велелепних здања у најужем центру Новог Сада (на данашњем главном градском тргу), породичну зграду у Дунавској 23 коју су им комунисти једину и оставили да у њој живе. Мајка Надежда је преостали иметак, каже Никола Танурџић, продавала временом, како би имали од чега да живе, мајка Надежда, ујак Гедеон, Никола и његова покојна сестра Александра. „Бака Олга је, после смрти деде Ђоке писала Јосипу Брозу, тражећи пензију јер је остала без ичега. После неког времена јој је стигао одговор од градске управе да она има двоје деце која треба да је издржавају”, прича Никола Танурџић. Wегова мајка Надежда је захваљујући знању енглеског, француског, немачког, италијанског, шпанског и руског, нашла посао инокореспондента и успела да отхрани породицу.
На крају, Никола Танурџић каже да је у поређењу са данашњим земљопоседницима, земљишни посед његовог деде – права ситница: „Шта је три хиљаде наспрам 30.000 јутара, колико данас имају земљопоседници, па су још велики пријатељи ове државе. Мој деда је био непријатељ са својих три хиљаде јутара. Дунђерски су вековима стицали имовину, која им је отета преко ноћи. Ђока Дунђерски је био један од оснивача Пољопривредног сајма у Новом Саду, велики донатор Матице српске, Српске православне цркве... Осуђен је за сарадњу с окупатором само да би послератна власт имала алиби за отимачину и пљачку његове имовине. Правда је коначно достигнута.”
Још само да нова влада донесе закон о реституцији...

Кад Ђока у “Асторију” дође...

Стојан Вујичић, књижевник и преводилац, један од најугледнијих Срба у Мађарској, волео је да прича анегдоте о Србима у Будимпешти. Знао је многе приче и о Ђоки Дунђерском. Син проте Душана Вујичића, архијерејског викара Будимске епархије, волео је посебно ону о проводима Ђоке Дунђерског у хотелу „Асторија” у Пешти. Прича каже како је син чувеног Лазара Дунђерског (1833-1917), најбогатијег Србина у Угарској, Ђока Дунђерски, док је био момак, зиме проводио у том хотелу, изнајмљујући обично читав спрат за своје пријатеље и свиту. Ту би се лумповало, пијанчило, проводило данима, до тренутка кад је млади Дунђерски требало да крене кући. Е, онда би му, прича се, „дошло” да запали „свој” спрат хотела. Онако. Разуме се да би све поштено платио, да се реновира до следеће зиме. У „Асторији” су се, прича каже, из године у годину – навикли. Кад Ђока Дунђерски дође, зна се шта их чека за три месеца.
Никола Танурџић, унук Ђоке Дунђерског, каже да у свим тим причама има пуно претеривања, и да су углавном све оне измишљене, ваљда зато што је деда Ђока волео живот и јесте био весељак. Али, никад и рушилачки расположен. Напротив. Танурџић каже: „Деда Ђока је много радио. Оно што је од оца наследио, није ни прокоцкао ни пропио, него је увећао своју имовину неколико пута. Направио је фабрику Кулпин на Подбари, па Серум завод на Руменачком путу, купио је још земље. Ваљда зато што је дуго био момак, оженио се тек у 47, испредају се те бећарске приче о њему и у Војводини и у Мађарској, и дан-данас, обично тамо где је, по памћењу народа, заиста и одлазио. Ђока Дунђерски је живео кратко у Пешти, али породица не памти такве његове несташлуке, далеко било.”





Зора Латиновић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

„ДС је оставио коректно време социјалистима да заврше преговоре са ДСС. Њихови разговори би ових дана требало да буду окончани неуспехом.“

Оливер Дулић, досадашњи председник Скупштине Србије и функционер ДС-а

Прочитајте све мисли

Друштво