“Sve je ovo moje dvorište!”

Kad prošeta novosadskim Trgom slobode, taman kao da je prešao s kraja na kraj svog dvorišta. „I jeste moje dvorište”, smeje se Nikola Tanurdžić. Sada, kada je Okružni sud u Novom Sadu, s imena njegovog dede po majci Đorđa-Đoke Dunđerskog, jednog od najbogatijih predratnih industrijalaca i zemljoposednika, skinuo 62 godine staru optužbu „za krivično delo privredne saradnje s okupatorom”, Nikola Tanurdžić više nije tuđin u rodnom gradu. Zaključak rešenja je da su ništavne sve pravne posledice presude Okružnog narodnog suda iz 1946. i rešenja Vrhovnog suda Vojvodine iz 1947. godine, kojima je Đoka Dunđerski bio osuđen na sedam meseci prinudnog rada, uslovno na jednu godinu, kao i na kaznu konfiskacije celokupne imovine. Nešto od te imovine je i na glavnom gradskom trgu. Nikola Tanurdžić, zaposlen u TV Novi Sad, na režiji programa, pokazuje nam stara zdanja oko platoa ispred Gradske kuće, koja su bila u vlasništvu Dunđerskih sve do 1947, kada je konfiskovano i nacionalizovano sve što su imali: palate, zemlja, fabrike, stoka. Tako je, s jedne strane spomenika Svetozaru Miletiću, palata današnje Nacionalne banke Grčke (donedavno Vojvođanske banke) do 1947. godine, bila Hotel „Sloboda” i bioskop „Odeon” u vlasništvu Nikolinog dede po majci Đorđa-Đoke Dunđerskog (1873 – 1950). U toj zgradi je, 1918, na velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca, Šokaca i ostalih Slovena, doneta odluka o ujedinjenju Vojvodine s Kraljevinom Srbijom. S druge strane spomenika Miletiću je Hotel „Vojvodina”, nekadašnje vlasništvo Nikolinog dede-strica dr Gedeona Dunđerskog. Dijagonalno od spomenika je velika „Tanurdžića palata”, svojevremeno najmodernija zgrada u Novom Sadu, koja je zajedno s bioskopom „Reks” i hotelom „Reks” bila vlasništvo čuvenog novosadskog trgovca Nikole Tanurdžića, dede NIN-ovog domaćina. Nikola Tanurdžić je tu i rođen i danas sa suprugom Gordanom živi u jednom od 60 stanova, nacionalizovanih 1947, a potom i otkupljenih početkom devedesetih prošlog veka za nekoliko tadašnjih maraka. Eto, zato danas Nikola Tanurdžić, što u šali, što u zbilji, kaže: „Uskoro ću spavati u Hotelu žVojvodinaž svoga dede-strica, kancelarije će mi biti u današnjoj Nacionalnoj banci Grčke, evo već vidim prozor s pogledom na spomenik, a poslovne susrete ću obavljati u Tanurdžića palati.” I nije šala, jer, Tanurdžić, dugogodišnji predsednik Udruženja građana za povraćaj nacionalizovane nepokretne imovine na teritoriji Vojvodine, kaže da rešenje o rehabilitaciji njegovog dede Đoke znači da bi sada trebalo konačno sačekati i zakon o restituciji, koji je dosad obećavala svaka vlada od 2000. godine, pa, automatski – vraćanje imovine legitimnim vlasnicima. „Mnogi članovi našeg udruženja su, ohrabreni rehabilitacijom Đoke Dunđerskog, podneli zahteve za rehabilitaciju svojih najbližih. To je velika moralna satisfakcija nakon decenija koje su ti ljudi i njihovi potomci proživeli obeleženi kao narodni neprijatelji. S druge strane, to je važan korak koji treba napraviti u iščekivanju zakona o restituciji, jer je u velikom broju slučajeva komunističke otimačine, obrazloženje bilo da se konfiskuje imovina narodnim neprijateljima”, kaže Tanurdžić za NIN. Iako se Tanurdžić bezuspešno borio da spreči mnoge privatizacije koje je sprovela Republička agencija za privatizaciju, između ostalog prodaju poljoprivrednog dobra Maglić i prodaju zgrade Vojvođanske banke, čiji je vlasnik pokojni Đoka Dunđerski, i dalje ne odustaje. „Pravično je da legitimni naslednici stupe na mesto današnjih tajkuna koji koriste njihove posede. U celoj Srbiji postoji značajan broj porodica koje čekaju zakon o restituciji. Država bi trebalo da u skladu sa svojim zakonima kao i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, naslednicima porodice Dunđerski, i svim ostalim legitimnim naslednicima koji potražuju svoju konfiskovanu i nacionalizovanu imovinu, vrati oduzeta dobra, makar ono što u procesu privatizacije još nije otuđila. Predložio sam vladi da napravi nove stanove, i da ponudi korisnicima naših stanova te nove stanove u vlasništvo. Ako ne žele da idu iz Tanurdžića palate, ili nekih drugih predratnih zdanja, iz ma kog razloga, onda da se legitimnim vlasnicima daju ti novi stanovi u zamenu za one koji su im bespravno u prošlom veku oduzeti. Mi smo spremni na svaki dogovor. Međutim, očigledno je da država nije spremna da ozbiljno uđe u proces restitucije.” Priča se da je Đorđe-Đoka Dunđerski kada mu je izrečena presuda i kada je čuo da mu je konfiskovana celokupna imovina, otišao do svoje kuće u Dunavskoj 23, dvadesetak metara udaljene od tadašnje zgrade Suda u Novom Sadu, po svoj luksuzni automobil. Dovezao ga je ispred zgrade suda i predao službenicima ključeve, rekavši: „Ovo ste zaboravili!” Nikola Tanurdžić pamti da mu je majka Nadežda, kćer Đoke Dunđerskog, govorila kako je 17 kamiona natovarenih nameštajem i svim pokućstvom izneto iz dvorca u Kulpinu (danas Poljoprivredni muzej) i iz porodične kuće u Dunavskoj 23 u nepoznatom pravcu. „Znam gde je nešto od toga i to ću tražiti”, kaže Tanurdžić. Đoka Dunđerski je okrivljen da je od aprila 1941. do oktobra 1944. svoje fabrike „Kulpin” i „Kamendin” stavio u službu okupatora, da je mađarsku i nemačku vojsku snabdevao konzervama, marmeladom, kupusom, boranijom... Dunđerski se branio da nije kriv, te da su mu fabrike i posedi rekvirirani od strane okupacione sile, i da nije niko mogao birati hoće li ili neće predati ključeve od fabrika. Tako je morao da postupi da bi zaštitio porodicu i u strahu za sopstveni život. Tokom rata i neposredno posle njega, pomagao je srpski narod i narodnooslobodilački pokret, hranio decu iz Šarvarskog logora i na raspolaganje državi stavio, neposredno po ratu 4.000 litara seruma, kojim se Srbija odbranila od kuge. Tadašnji sud mu je ipak uvažio kao olakšavajuću okolnost da je za vreme okupacije pomagao nezaposlene Srbe preko Crkvene opštine u Novom Sadu jer je to bila činjenica koja se nije mogla sakriti. Koliko su ga radnici i narod poštovali, govori i podatak da su mu, pošto je osuđen, ti isti ljudi kojima je pomagao u ratu, donosili svoje „tačkice”, tadašnja sledovanja u hrani, na koja kao osuđenik nije imao pravo. Dunđerski, kaže Nikola Tanurdžić, potiču iz Hercegovine. Iz okoline Gackog, gde su, pretpostavlja se, bili dunđeri i tesari, doselili su se krajem 17. veka u južnu Ugarsku. Najpre su se nastanili u okolini Subotice, a onda su prešli u Sentomaš, današnji Srbobran. Tanurdžić nam pokazuje porodično stablo Dunđerskih, iz koga se vidi da je rodonačelnik porodice bio Avram, zemljoradnik, koji je stekao 60 lanaca zemlje. Kako – ne zna se. Postoji legenda kako je pronašao ćup sa zlatom, ali i druga po kojoj je spasao nekog Turčina, ne znajući, i ovaj mu dade kesu zlatnika... Avramov sin Gedeon (1806–1883) gazdinstvo je značajno uvećao. Gedeon je imao tri sina: Šandora, Novaka i Lazara. Lazar Dunđerski (1833–1917), najmlađi Gedin sin, bio je najveći proizvođač i trgovac žitom u Austrougarskoj monarhiji, najbogatiji Srbin. Ostalo je zabeleženo da je obrađivao oko 40.000 jutara zemlje, ali i da je ulagao u industrijalizaciju Vojvodine, podizao fabrike. Sve što je stekao, ostavio je svojim sinovima Đorđu-Đoki i Gedeonu, i kćerima Milki, Olgi i čuvenoj Lenki (pogledajte okvir). Đoki Dunđerskom je, reći će njegov unuk Nikola Tanurdžić, otac ostavio manje imetka u nasledstvo nego mlađem sinu dr Gedeonu. Iako je Đoka bio stariji, otac je imao više poverenja u Gedeona, zato što se Gedeon oženio pre Đoke i stekao porodicu pre Đoke. Imanje dr Gedeona Dunđerskog je bilo u Čibu (današnjem Čelarevu), a pored nepregledne plodne zemlje, posedovao je i pivaru, špiritanu, mlin, kudeljaru, ergelu konja. Osnovao je i fabriku aviona „Ikarus” u Novom Sadu. Đoka Dunđerski je od oca dobio imanja u Baču i Kulpinu, a kasnije je svoj imetak uvećao velikim zemljišnim posedima najkvalitetnije obradive zemlje po celoj Vojvodini i izvan nje. Posedovao je i nekoliko fabrika od kojih su najpoznatije bile „Kulpin” za preradu voća, povrća i mesa na Podbari, pa „Serum zavod” na Rumenačkom putu. Đoka Dunđerski je posedovao nekoliko poljoprivrednih dobara, Kamendin, Kulpin, Bački Maglić. Pred Drugi svetski rat, Đoka je imao oko tri hiljade jutara zemlje. Posle Prvog svetskog rata, kažu, imao je mnogo više, ali mu je kralj Aleksandar takođe u nekom trenutku uzeo tu obradivu zemlju ne bi li je podelio veteranima iz Prvog svetskog rata. Đoka Dunđerski je imao i ergelu konja kao i nekoliko velelepnih zdanja u najužem centru Novog Sada (na današnjem glavnom gradskom trgu), porodičnu zgradu u Dunavskoj 23 koju su im komunisti jedinu i ostavili da u njoj žive. Majka Nadežda je preostali imetak, kaže Nikola Tanurdžić, prodavala vremenom, kako bi imali od čega da žive, majka Nadežda, ujak Gedeon, Nikola i njegova pokojna sestra Aleksandra. „Baka Olga je, posle smrti dede Đoke pisala Josipu Brozu, tražeći penziju jer je ostala bez ičega. Posle nekog vremena joj je stigao odgovor od gradske uprave da ona ima dvoje dece koja treba da je izdržavaju”, priča Nikola Tanurdžić. Wegova majka Nadežda je zahvaljujući znanju engleskog, francuskog, nemačkog, italijanskog, španskog i ruskog, našla posao inokorespondenta i uspela da othrani porodicu. Na kraju, Nikola Tanurdžić kaže da je u poređenju sa današnjim zemljoposednicima, zemljišni posed njegovog dede – prava sitnica: „Šta je tri hiljade naspram 30.000 jutara, koliko danas imaju zemljoposednici, pa su još veliki prijatelji ove države. Moj deda je bio neprijatelj sa svojih tri hiljade jutara. Dunđerski su vekovima sticali imovinu, koja im je oteta preko noći. Đoka Dunđerski je bio jedan od osnivača Poljoprivrednog sajma u Novom Sadu, veliki donator Matice srpske, Srpske pravoslavne crkve... Osuđen je za saradnju s okupatorom samo da bi posleratna vlast imala alibi za otimačinu i pljačku njegove imovine. Pravda je konačno dostignuta.” Još samo da nova vlada donese zakon o restituciji... Kad Đoka u “Astoriju” dođe... Stojan Vujičić, književnik i prevodilac, jedan od najuglednijih Srba u Mađarskoj, voleo je da priča anegdote o Srbima u Budimpešti. Znao je mnoge priče i o Đoki Dunđerskom. Sin prote Dušana Vujičića, arhijerejskog vikara Budimske eparhije, voleo je posebno onu o provodima Đoke Dunđerskog u hotelu „Astorija” u Pešti. Priča kaže kako je sin čuvenog Lazara Dunđerskog (1833-1917), najbogatijeg Srbina u Ugarskoj, Đoka Dunđerski, dok je bio momak, zime provodio u tom hotelu, iznajmljujući obično čitav sprat za svoje prijatelje i svitu. Tu bi se lumpovalo, pijančilo, provodilo danima, do trenutka kad je mladi Dunđerski trebalo da krene kući. E, onda bi mu, priča se, „došlo” da zapali „svoj” sprat hotela. Onako. Razume se da bi sve pošteno platio, da se renovira do sledeće zime. U „Astoriji” su se, priča kaže, iz godine u godinu – navikli. Kad Đoka Dunđerski dođe, zna se šta ih čeka za tri meseca. Nikola Tanurdžić, unuk Đoke Dunđerskog, kaže da u svim tim pričama ima puno preterivanja, i da su uglavnom sve one izmišljene, valjda zato što je deda Đoka voleo život i jeste bio veseljak. Ali, nikad i rušilački raspoložen. Naprotiv. Tanurdžić kaže: „Deda Đoka je mnogo radio. Ono što je od oca nasledio, nije ni prokockao ni propio, nego je uvećao svoju imovinu nekoliko puta. Napravio je fabriku Kulpin na Podbari, pa Serum zavod na Rumenačkom putu, kupio je još zemlje. Valjda zato što je dugo bio momak, oženio se tek u 47, ispredaju se te bećarske priče o njemu i u Vojvodini i u Mađarskoj, i dan-danas, obično tamo gde je, po pamćenju naroda, zaista i odlazio. Đoka Dunđerski je živeo kratko u Pešti, ali porodica ne pamti takve njegove nestašluke, daleko bilo.”