Novo pakovanje za hleb od tri dinara

Meni se mnogo sviđa koncept socijalno odgovorne države. Najpre, to je zato što volim iznenađenja – možda tom najavom u stvari hoće da nam kažu kako su do sada državu vodili neki mangupi, mada sumnjam u to. Ili možda „dream team” okupljen oko Demokratske stranke planira kopernikansko pojačanje – u vidu nekih poznatih likova, koji bi da zakopaju naše zlatnike na jednoj leeepoj veeeeelikoj poljani, pa će onda tamo da nikne zlato, koje ćemo svi bratski, onako socijalno odgovorno, da podelimo! E, moji penzioneri, pa zar niste čitali tu bajku? Ali hajdemo odmah u središte problema – zašto bi to bilo demagoški tražiti da prosečna penzija dostigne sedamdeset odsto prosečne plate? E pa zato što – za one koji to nisu znali – penzioneri sa punim radnim stažom već dobijaju devedeset odsto od prosečne plate! Ali hajde sad ja vas nešto da pitam: a koliko ima penzionera sa punim radnim stažom: četrdeset – pedeset odsto, ili više, šta mislite? E, tu sam vas čekala! Wih je, ako verujete, prošle godine bilo jedva sedamnaest odsto! A u doba vladavine Krkobabića, Dačića i radikala, tek tada puni radni staž nije uopšte bio u modi, te je onih koji su zaradili celu penziju bilo je jedva dvanaest-trinaest odsto, sve sa onima koji imaju beneficirani staž. A svi ostali, njih milion i kusur, svi oni su se prevremeno penzionisali, otišli u invalidske ili starosne penzije. Nezaboravna mi je priča iz Frikoma, gde se pre desetak godina direktor žalio kako mu je jedna radnica otišla u invalidsku penziju zbog alergije na brašno, da bi odmah nakon penzionisanja otvorila pekaru. Koliko takvih, ili možda još boljih primera i sami znate? Ona lekarska mafija, koja beše izdavala lažna uverenja o nesposobnosti za rad, šta beše s njima? Da ne dolaze i oni u „dream team”, valjda neće? Taman je, uz velike napore, poslednjih godina prepolovljen broj invalidskih penzija, ali, eto, možda je stvarno onako bilo bolje... Ja u penziju, prevremenu, naravno, a oni meni – sedamdeset odsto svoje plate, redovne, mukotrpno zarađivane, naravno. Što da ne? Vrlo bi važno bilo saznati pošto je to, onako kad se sabere? To bi nas u 2009. godini koštalo oko sto milijardi dinara. Dakle, da se razumemo, ne za penzije, nego samo za ovaj Krkobabićev zahtev! Ne treba zaboraviti, mnogo u Srbiji ima penzionera, skoro milion i po... Ako ova socijalno odgovorna država reši da isplati ove pare, a da istovremeno nastavi sa izgradnjom puteva o kojima je toliko bilo reči u kampanji, od trenutne ravnoteže u budžetu, u narednoj godini dolazimo do deficita od 5-6 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je već ravno katastrofi, mađarskom scenariju, velikoj krizi. Dakle, ne može ovako. Ali moguće je, recimo, ovako: da se stopa PDV poveća za nekih pet odsto, da umesto 18 bude 23 odsto, pa da se penzioneri namire iz ovih para. Doduše, po samoposlugama bismo stvarno veoma često mislili na svoje penzionere – e pa jeste, sve nam je sada skuplje, ali u pravu je onaj gospodin/drug Krkobabić, penzioneri treba valjda da budu ravnopravni... šta je to za nas... mada kada čovek malo bolje razmisli, ovaj predlog ipak možda i nije tako dobar. Jer, onda bi i penzioneri morali da finansiraju svoj rast penzija – bogatiji penzioneri bi to osetili u manjoj meri, a oni najsiromašniji, o kojima niko u stvari i ne misli, verovatno bi se proveli najgore. Pravi invalidi, oni koji su zaista bolesni, njima bi bilo (ili će biti) još gore. Ali, ko bi o njima mislio, u ovako važnim trenucima? Cilj je da parola bude zvučna i primamljiva, kao ona o hlebu koji treba da košta samo tri dinara, šta ima veze što onda hleba neće ni za koga biti, koga je briga je li predlog besmislen, štetan ili kontraproduktivan? Ostale ironične predloge – da smanjimo izdavanja za decu, ili za trudnice, to ne ide, a ne ide ni da smanjimo lekarima... a da naštampamo pare ne ide ni to... ufffff... A kako su to radile sve one socijalno neodgovorne države u tranziciji, koje se onako kukavički uvukoše u Evropsku uniju? Evo kako. Za razliku od Srbije, gde prosečne penzije sada dostižu nekih pedeset sedam odsto prosečne plate, u Češkoj su u prvih osam godina tranzicije (to mu dođe kao sada, osme godine tranzicije) pale sa 62 na 44 odsto, i zatim se na tom nivou dalje zadržale. U Poljskoj su najpre rasle do 65 odsto, pa onda pale na šezdesetak odsto. U Rumuniji je bilo gore, tamo su penzije pale sa 47 odsto na svega 36 odsto nakon prvih osam godina, a u Rusiji su i sada penzije ispod 35 odsto prosečne plate, iako prihodi od nafte rastu kao ludi, samo da znate. Ali procenti se ne jedu, treba i o tome razmisliti. Ako plate brzo rastu, rašće brzo i penzije. I šta vam je važnije – rast ili nivo, kad već ne možete imati oba? Ja bih onda birala da mi penzija što brže raste, makar plate rasle još brže. Nekako, više bih mogla da kupim za te pare... Jer stvarno mislim da ne treba Srbiju gurnuti u ogromni fiskalni deficit da bi penzioneri u proseku dobili po još dve hiljade i tako dostigli 70 odsto niskih plata u Srbiji. Svima bi sve mnogo poskupelo – ili kroz PDV, ili kroz inflacioni porez, što bi bilo mnogo gore. I stvarno mislim da je dosta bilo populizma. Jer se populizam bazira na prirodnim silama inercije i neznanja. I zbog toga što se u zemljama gde se populizmu ne odupire dovoljan broj ljudi plaća veoma visoka cena: te zemlje, znate, ne napreduju. A stvar je u stavu političke i društvene elite. Koja je sada u Srbiji rešila da bude socijalno odgovorna, upravo kao i onda, kada kuče nije imalo za šta da nas ujede, i kada su radnici i penzioneri uvek dobijali najbolja mesta na brodu koji tone. Pa zašto da ne probamo još jednom, makar to sada bilo u nekom drugačijem pakovanju? Autorka je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i član CLDS