Ludnica za Anom

Pariz, subota uveče, grupica Evropljana obučenih u roze suknjice trči oko Trijumfalne kapije. Raduju se, skaču, policija ih zaustavlja. Neki dižu tri prsta. Nema ovo nikakve veze sa proteklim „Evrosongom” u Beogradu i širenjem gej kulture u Srbiji, to samo treneri, asistenti i brat Ane Ivanović proslavljaju pobedu na Rolan Garosu i zauzimanje prvog mesta na WTA listi. Jer, tako su se kladili pred početak turnira. Da li su se momci iz Aninog tima, kako ih ona zove, malo preigrali i stvarno nisu očekivali Aninu pobedu kada su dali ovakvo obećanje, tek sada bi voleli da se o tome što manje priča. Kako god, slika veselih muškaraca u haljinicama samo je upotpunila sliku koja je obišla svet, sliku o pobedi mlade Srpkinje, koja sa nepunom dvadeset jednom godinom „još čeka dozvolu da legalno popije alkoholno piće”. I koja je postala sedamnaesta igračica u istoriji koja za sebe može reći da je najbolja na svetu. Da li zbog nepoznavanja geografije ili zbog strogog tumačenja tenisko-političke istorije, po kojoj su teniseri prethodnih decenija predstavljali državu Jugoslaviju, tek svetski mediji su izvestili o pobedi „mlade i napredne nacije” koja prvi put ima osvajačicu grend slem turnira i najbolju igračicu na svetu. I da Srbi nisu najstariji narod na planeti, srpska nacija ne spada u mlade, a i Monika Seleš je, recimo, već postizala ono što Ana čini danas. Sve je to manje bitno. Priča o mladoj i naprednoj naciji je lepa promena u odnosu na sliku koja se u svetskim medijima stvara u pauzama između teniskih turnira. Pored toga što su gotovo svi svetski izveštači i teniski komentatori opčinjeni Aninom lepotom, koju stavljaju u red antičkih umetničkih dela, ne izostaje ni fascinacija činjenicom da Ana dolazi iz zemlje u kojoj teniski savez ima godišnji budžet koliko ona može da zaradi na dva turnira. Tako je, recimo, Herald tribjun u tekstu pod nazivom „Anina odiseja, trijumf Srbije”, podsetio na priču o Aninim treninzima u praznom bazenu, ali i na to kako je Švajcarac Den Holcman pomogao talentovanoj devojčici sa po deset do dvadeset hiljada evra mesečno u prvim godinama, „jer je video ljude koji žive sa petsto evra mesečno, idu po raznim odvratnim mestima, spavaju po jeftinim hotelima, i kada ispadnu u prvom kolu, oni nastavljaju dalje”. I ne samo što je Ana postala šampionka, nego je u polufinalu pobedila još jednu Srpkinju. To što je taj polufinalni meč bio teži i neizvesniji nego meč u finalu protiv Safine, samo upotpunjuje pobedu Srbije. Baš kao plasmani Đokovića, Zimonjića, Vemića, pa i Troickog i Tipsarevića. Možda je zanimljivo reći da je Srbija u završnici Rolan Garosa imala sedam tenisera, otprilike koliko Srpski teniski savez ima zaposlenih ljudi, dok recimo Engleski savez ima 120 zaposlenih, i samo jednog predstavnika u muškom singlu. Srpska teniska revolucija nije novost za svet, ali mladi Srbi u vrhu svetskog tenisa, počeli su da se penju na sam vrh. I zato je u Beogradu “ludnica” za Anom. Kako su prvo najavili, Ana se posle Pariza zaputila pravo prema Londonu gde će početi pripreme za sezonu turnira na travi. U ponedeljak je, međutim, puštena vest – Ana dolazi u Beograd. Već u utorak ujutru, ispred Skupštine grada bili su parkirani kamioni sa likom Ane Ivanović, a radnici su uveliko obezbeđivali prostor za doček šampionke. Ana se na čuveni balkon popela oko pet sati popodne. Dočekalo je nekoliko hiljada navijača, taman da se ispuni plato. A dva i po sata ranije pojavila se pred medijima u jednom beogradskom hotelu, koji je u vlasništvu kompanije koja je značajan Anin sponzor. Pojavila se u novoj haljini Luja Vitona, okružena domaćim i stranim pi-arovima i svakom sekundom vremena isplaniranom. Sve je to daleko od onog bazena u kom je udarala lopticu pre desetak godina. Sada je postala šampionka, i na svakom koraku se vidi da je već istinska svetska zvezda. Pored izveštaja sa Rolan Garosa, mediji su poklonili pažnju i drugoj strani pariskog uspeha, velikim marketinškim ugovorima koje je Ana dobila. Od haljina koje će ubuduće nositi, satova na koje će bacati pogled kada je zanima koliko je sati, do reketa i loptica kojima će trenirati. Svi veliki brendovi neće žaliti dolara da se promovišu uz ime nove šampionke. Nije drugačije ni sa Jelenom i Noletom. Među svim tim brendovima, mesto za promociju nalazi i Srbija, stvara lepšu sliku o sebi. Bar dok traju teniski turniri. Ana Ivanović, osvajačica Rolan Garosa Svi će pokušati da me pobede Da li ste posle meča imali prilike da kontaktirate sa nekim od vaših suparnica, kakve su reakcije na uspeh u Parizu? Šta mislite, kako će se ostale teniserke iz svetskog vrha sada ophoditi prema vama, kada ste prvi na svetu? - Dobila sam poruke u kojima su mi neke teniserke čestitale. To je lepo. Ne znam kako će na mene sada gledati obični ljudi, ali sigurna sam u to kako će se igračice na terenu ponašati. Biće daleko više motivisane da me pobede, zato što je takav slučaj uvek kada igrate protiv nekog ko je broj jedan. Da li vam je pomalo žao što niste dobili priliku da na terenu preuzmete prvo mesto od Žistin Enan? - Bilo mi je žao kada sam čula da se povlači. Uvek sam uživala kada sam igrala protiv nje. To je bio veliki izazov za mene. Šta vam je rekla kada vam je predavala trofej posle pariskog finala? - Rekla mi je: “Čestitam, uradila si veliku stvar.” Bio je to poseban trenutak za mene. Ipak je ona velika igračica, šampion. Često se u teniskom svetu postavlja pitanje da li su teniserke jednako velike zvezde kao i teniseri, i da li nagrade na turnirima treba da budu jednako velike. Šta vi mislite o tome? - Mislim da se i mi devojke puno posvećujemo i treniramo. Naša tela su drugačija nego kod muškaraca, slabije smo, tako da je logično da igramo mečeve u manje setova. Ako pogledate ženski tenis, i tamo ima mnogo velikih igračica, i one osvajaju turnire. Tenis je individualan sport, ali izgleda da u Srbiji na vas tenisere navijači gledaju kao na tim. Često se navijači ponašaju kao na fudbalskoj utakmici. Kako vi gledate na to? - Sve ovo što se događa oko tenisa je poprilično novo za ljude u Srbiji. Navijači se još uvek navikavaju na neka pravila, i uopšte tenisku tradiciju. Kod nas u Srbiji, košarka i fudbal su oduvek bili najpopularniji, a to su timski sportovi, i zato je možda razumljivo što se tako ponašaju i što nas posmatraju na taj način. U svakom slučaju, navijači nas stvarno puno podržavaju, i glasno navijaju. Nikola Četnik, prvi trener Ane Ivanović “Htela je da igra kao Monika” - Ana je počela da trenira sa pet i po godina, bilo je to u jesen ’92. godine. Kod tog deteta se odmah videlo da ima ljubav i smisao za ovaj sport. Od prvog treninga se videlo da zna šta želi. Većina dece je dolazila na trening da se igra. I ona se igrala, ali je od početka želela da bude najbolja, da igra kao Monika Seleš. Zato je volela kad je zovem Monika. Znate kakvo je to vreme bilo. Nebrojano puta se dogodilo da mi njen otac Miša kaže da ne zna kako će da skupi novac sa naredni turnir. Išlo se malo-pomalo, i na kraju su sve izdržali. U pravom trenutku, došao je i taj sponzor. Da se to nije dogodilo, pitanje je kako bi dalje išla njena karijera. Tako je to danas u sportu. Ana je imala toliki osećaj za igru, i što je možda najvažnije, kvalitet brzog učenja. Ni u jednom trenutku nismo se dvoumili da li Ana jeste talenat, ili nije talenat. Imali smo mnogo talentovane dece, ali ona se izdvajala. Bila je uvek radosna, i kad joj ide, i kad joj ne ide. Nisam očekivao da će toliko brzo napredovati na fizičkom planu i u kretanju po terenu. Ona je uvek bila krupnija od svojih vršnjakinja. Pribojavao sam se da će joj to biti problem. Ona je uvek htela da igra agresivno, pokušavala da diktira tempo, kako bi sprečila protivnice da je „razvlače” po terenu. Nikada se na terenu nije pojavio neko sa toliko dobrote, i toliko agresivnosti u isto vreme. Sportske agresivnosti, naravno. Ona je toliko dobro dete, da biste pomislili da joj je žao da udari lopticu. Kada sam pre dve godine rekao da će u ovoj godini osvojiti grend slemove i da će biti prva na svetu, smejali su se. Ali ja sam znao da se ona neće smiriti dok ne postane broj jedan. Sada vidim da ima još ambicija, da obara rekorde teniserki koje su po više puta osvajale grend slemove. I, naravno, da osvoji Vimbldon, što je san svakog tenisera. Kad je bila mala, rekao sam joj – kada bude igrala finale Vimbldona meni samo neka pošalje jednu kartu da je gledam. Na početku je pokazivala redak smisao za igru na mreži i za voleje. Doduše, danas se forsira igra sa osnovne linije. Mislim da bi pred Vimbldon bilo dobro da se podseti svojih sposobnosti na mreži, da bi joj to pomoglo da ga osvoji. Ja ne sumnjam da će se to i dogoditi. Kako je srpska škola tenisa osvojila svet? Svetla iznad četiri terena su prigušena. Zvuk reketa koji udara loptu odjekuje među golim betonskim zidovima i samo povremeno ga prekidaju instrukcije trenera Nikole Četnika, očinske figure koja kombinuje spreman osmeh sa čvrstim tonom dok daje instrukcije. Na jednoj strani hale ima nekoliko stotina sedišta za posmatrače, ali su prisutni samo roditelji. Čini se da 12-godišnja Marija, oličenje koncentracije, vlada svakim potezom iz udžbenika, ali uskoro shvatite da neke udarce nikad ne igra. Uvek servira po sredini i nikad ne juri za loptom na stranu do ivice terena. Pogledajte pažljivije četiri terena u sportskom centru „11. april” i videćete zašto Marija nema potpunu slobodu igre. To nije namenski izgrađen teniski kompleks. To nije čak ni višenamenska sportska hala. U pitanju je rekonstruisani bazen. Dva terena nisu punih razmera i zidovi starog bazena su udaljeni samo nekoliko centimetara od spoljašnjih linija. „Moramo praktično da zabranimo igračima da serviraju na stranu pošto bi lopta prosto udarila direktno u zid”, kaže Sead Dervišević. „Takođe se ne mogu odigrati neki poprečni udarci zato što zid smeta, tako da loptu morate udariti ranije. Samo leti možemo da koristimo terene sa šljakom napolju, gde igrači mogu da uče kako da koriste punu širinu terena.” Mogli biste da pomislite da šampiona nema mnogo u zemlji u kojoj se najbolji tereni na zatvorenom nalaze u bezenu, adaptiranom zato što je grejanje previše skupo. Međutim, ovo je Srbija, najveća teniska sila na svetu s obzirom na broj tenisera i njihove uspehe, a najpoznatiji bivši učenik teniske škole u sportskom centru „11. april” je 20-godišnja Ana Ivanović, koja je najbolje plasirana teniserka nakon pobede na Rolan Garosu. Ovde su trenirali i Jelena Janković, treća na svetu, i Janko Tipsarević, jedan od tenisera koji su ostvarili najveći napredak. Novak Đoković je svoju igru usavršavao u klubu na drugoj strani grada. Sead Dervišević iz sportskog centra „11. april” razmišlja kako da zadovolji sve veće interesovanje za tenis. „Interesovanje je dva-tri puta veće od naših kapaciteta i to važi za sve terene u Srbiji”, kaže on. „Počinjemo sa radom u sedam ujutru i radimo sve do ponoći, a tereni su stalno puni”. Pouka za ostatak sveta je jasna: ako želite da stvorite šampione, bacite ih u tešku situaciju.