Bosi ili obuveni,  pitanje je sad

G. Rudoviću, neću se upuštati u komentare vaših komentara, jednostavno što ih ne smatram dovoljno ozbiljnim. Evo ilustracije. Kada dobijem zamerku da irski model, koji sam spomenula, nije primeren Srbiji zato što Srbi nisu Irci, dakle, „nisu katolici, ... itd.“ pa da je između ostalog i zato bolje koristiti slovenački model, ja, znate, odmah sebi postavljam pitanje – od kada to Slovenci nisu katolici i kako to da je slovenačko (katoličko) iskustvo relevantno, a nečije drugo (katoličko) iskustvo nije? Ni ostale primedbe nemaju ni akademsku verifikaciju, niti (kao ni ova pomenuta primedba) nemaju logičku konzistentnost, te smatram da čitaoce ne treba time više ni zamarati. Ako se g. Rudović zgraža i boji šta bi se sa Srbijom desilo kada bi se „dosledno neoliberalnom kredu carine spustile na nivo Amerike (2 odsto i manje)”, meni to samo govori da moj kritičar čak i ne zna da onaj čuveni SSP koji je Đelić potpisao predviđa da Srbija treba da spusti carine prema EU – dakle ne prema Burkini Faso, nego prema najjačima, i to ne da ih spusti na “dva odsto i manje” nego na - nulu! Šta reći? Zahvaljujem vam se, ipak, na prilici da čitaocima ponudim relevantan odgovor na dilemu koju ste pokrenuli tvrdnjom da je Srbiji potreban “sinkretizam, kombinacija, tvoračka sinteza valjanog iz bilo kog društvenog modela”. U literaturi, ovaj stav zastupaju antiglobalisti, tvrdeći da ne mogu svi nositi isti broj cipela (one size does not fit all).  A odgovor koji poklanjam čitaocima dao je (verovatno budući nobelovac) Jagdiš Bagvati, a upravo se odnosi na pitanje g. Rudovića o opasnostima od smanjenja carina i slobodne trgovine uopšte. Bagvati kaže: “Mnogo se ovih dana pominje teza da ne može svima odgovarati isti broj cipela, što bi u stvari značilo da je svakoj zemlji potrebna neka posebna spoljnotrgovinska politika. To bi, pretpostavljam, značilo da bi protekcionizma tu i tamo i trebalo da bude, na ad hoc osnovi, dakle, kad zatreba, dok bi samu ideju-vodilju o potrebi širenja slobodne trgovine trebalo staviti u drugi plan. Ovo na prvi pogled zvuči veoma ispravno; ali to je tako plitko i tako budalasto. Jer, nauka, i svaka dobra državna politika mora biti zasnovana na nekim opštim principima, a nikako na ad hoc rešenjima. Morate, dakle, odlučiti želite li da idete bosi ili da nosite cipele. A jednom kada se odlučite za cipele, broj koji obuvate će neminovno varirati od zemlje do zemlje, kako se politike budu “prizemljivale” u stvarnost.” Dana Popović