Dečansko pitanje

Polemike koje su usledile posle odluke episkopa raško-prizrenskog Artemija da smeni vikarnog episkopa Teodosija sa dužnosti igumana manastira Visoki Dečani stigle su na naslovne strane novina i zauzele udarne termine u elektronskim medijima. Ali, to je tek samo odjek sukoba, koji je mnogo dublji nego što se na prvi pogled vidi. Moglo se naslutiti da će uslediti kampanja protiv episkopa raško-prizrenskog koji je, silom prilika, u žiži pažnje: kako zbog izuzetno odgovorne dužnosti i velike uloge koju ima u očuvanju srpskog etnosa i duhovnog bića na Kosovu i Metohiji, tako i zbog žestokih izjava protiv pojedinih državnih funkcionera koji se, po njemu, nisu dovoljno zauzimali za očuvanje ove pokrajine u sastavu Srbije, ali i protiv nekih crkvenih velikodostojnika koji su prihvatali saradnju sa secesionističkim albanskim vlastima. Čekao se samo povod. Pojedini činovnici iz Patrijaršije, koji autoritet grade vezujući se za više od sebe, nisu se libili da, pojedinačno, “drže lekcije” novinarima koji su zimus pisali o sukobu mitropolita Amfilohija i episkopa Artemija. Tobože dobronamerno, skretana je pažnja kako su tada stali na stranu Artemija. U suštini, to je izgledalo kao najava nečeg do čega će ponovo doći, pa i upozorenje kako da se ponašaju, da ne bi bili “pristrasni”. Kad je do sukoba ponovo došlo – ovog puta zbog smene vikarnog episkopa Teodosija – nekim uticajnim urednicima i novinarima počele su da stižu anonimne poruke kako bi trebalo podržati Sinod i one koji se suprotstavljaju Artemiju... Vladika Artemije je doneo odluku da zbog “neposlušnosti”, odnosno “dvovlašća u Eparhiji raško-prizrenskoj”, smeni vikarnog episkopa Teodosija (Šibalića) kao i njegovog zamenika protosinđela Savu (Janjića). Sa napisanim odlukama, 21. avgusta, upućeno je tročlano izaslanstvo u manastir. Morali su da se vrate neobavljena posla, jer su, kako u zvaničnoj izjavi saopštava vladika Artemije, “izjureni iz manastira”. Zato se sutradan vladika lično uputio u Dečane, da uruči odluke. Dok ga je deo bratstva na dočeku pozdravljao i poveo u crkvu, napadnut je i bukvalno izbačen iz porte jedan od njegovih najbližih saradnika, protosinđel Simeon, iguman Banjske. Vladika Artemije bez čekanja uručuje koverte sa odlukama. Teodosije, i Sava “odbijaju da se povinuju”. Vladika ulazi u kola i vraća se za Gračanicu... Pobuna u Dečanima dobija veliki odjek. Sveti arhijerejski sinod SPC izdaje saopštenje da je odluka vladike Artemija “nepromišljena i neočekivana”. Iz manastira Dečani stiže pismo s potpisima monaha, da ne podržavaju smenu igumana i zamenika. Iz sedišta Episkopije tvrde da je pismo falsifikovano, da su na njemu i potpisi monaha koji su u inostranstvu, ali i drugi falsifikovani potpisi. Kažu, angažovali su stručnjake, a oni su utvrdili da je “apel” s potpisima monaha “slepljen od 36 slika”... Vladika Artemije, preko eparhijskog sajta, daje “zvaničnu belešku” o “pobuni u manastiru Visoki Dečani”. Kaže: “Ono što se događalo u manastiru Visoki Dečani 21. i 22. avgusta 2008. godine pripremano je pune četiri godine. Od izbora tadašnjeg igumana Teodosija za našeg vikara sa titulom: episkop lipljanski. Beše tada euforija izbora vikarnih episkopa (četvorica na jednom Saboru, maja 2004. godine).” Pokajnički dodaje: “Nažalost, i ja njega tada predložih. Mislio sam da dobijam pomoćnika i saradnika, a dobio sam suparnika i protivnika...” Optužuje ga da je oponirao svim njegovim poduhvatima “u borbi sa nepravdom, i u cilju zaštite našeg naroda i naših svetinja”. Inače, vladika Teodosije (1963) “duhovno čedo” je vladike Artemija (1936). Monaški život započeo je 1987. u manastiru Crna Reka, upravo kada je iguman bio današnji episkop raško-prizrenski. Zamonašen je dve godine kasnije u manastiru Visoki Dečani, čiji je nastojatelj postao posle tri godine. U Eparhiji raško-prizrenskoj kažu da je vladika Artemije godinama bio pod pritiskom pojedinih vladika (pominju se pre drugih Atanasije Jevtić i Amfilohije) da Teodosija predloži za najviši čin, a da je pod tim pritiscima “popustio” tek 2004. godine, kada su birana još trojica vikarnih episkopa. Ubrzo po izboru na episkopsku dužnost, Teodosije dobija status glavnog “crkvenog pregovarača” za Kosovo i Metohiju. Biva izabran za potpredsednika Odbora za Kosovo i Metohiju pri Svetom arhijerejskom saboru SPC, za predstavnika SPC u Komisiji za obnovu pravoslavnih hramova porušenih u martovskom pogromu 2004. godine, a sledeće, 2005, najviše crkveno telo, Sveti arhijerejski sabor, ovlašćuje ga da u “predstojećem periodu razgovara o KiM, održava kontakte sa odgovornim predstavnicima međunarodne zajednice u Pokrajini i upoznaje ih sa zvaničnim stavovima Svetog arhijerejskog sinoda”. I već tada je to u javnosti shvaćeno kao oduzimanje ingerencija nadležnom vladici Artemiju. U to vreme, neki mesec ranije, počeli su i nesporazumi na relaciji Sinod – vladika Artemije. Prvi javni nesporazum izbio je oko tužbe Međunarodnom sudu u Strazburu protiv četiri zemlje članice NATO-a, u čijim zonama odgovornosti na Kosovu i Metohiji su rušene srpske svetinje u martu 2004. Sinod je odobrio da se tužba podnese i podržao je vladiku Artemija u tom poslu, a onda je iz nekog razloga promenio odluku. Artemije se opirao, ali je, ipak, pristao. Tako je bilo i sa potpisivanjem Memoranduma o obnovi srpskih svetinja. Sinod je bio protiv potpisivanja dokumenta sa privremenim kosovskim institucija. A onda je posle odlaska u Ameriku jedne crkvene delegacije (u kojoj su bili episkop zahumsko-hercegovački Grigorije, episkop lipljanski Teodosije, i jeromonah Irinej Dobrijević...) Sinod, ipak, doneo odluku da na Memorandum potpis stavi patrijarh srpski Pavle. U stvari, to je od patrijarha zatražila delegacija koja je bila u Americi, jer, navodno, neće niko da ih primi ako se Memorandum ne potpiše! Memorandum je potpisan, a rezultat posete teško vidljiv! Artemije je ostao uporan da Memorandum nije trebalo potpisati. I od tada to često dokazuje, kako se obnova srpskih svetinja nestručno izvodi, ili se uopšte ne sprovodi. Razlike između Artemija i Teodosija pokazuju se kako u odnosu prema lokalnim albanskim vlastima, tako i prema međunarodnim predstavnicima zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova. Artemije takvu saradnju odbija, dok Teodosije smatra da, ipak (ili bez – ipak), treba sarađivati. Mnogima je zaparalo uši Teodosijevo isticanje da je on “građanin Kosova i Metohije”. Vladika Artemije odbija da ugosti predstavnike albanskih kosovskih vlasti i kada oni to otvoreno traže. Teodosije, pak, tu nije toliko izričit, pa je tako za Vaskrs 2006. u manastiru Dečani ugostio i samog predsednika Kosova Fatmira Sejdiua. Tako su se stvorile dve zvanične crkvene adrese na Kosovu i Metohiji. I predstavnici vlasti u Beogradu koji ne mare za kanonski poredak bili su u prilici da biraju na koju će adresu da krenu. Funkcioneri iz redova Demokratske stranke uglavnom su se odlučivali za Dečane, kod vladike Teodosija. Sada već bivši ministar za kulturu u Vladi Srbije Vojislav Brajović (član Demokratske stranke) otišao je i da se krsti kod vladike Teodosija, ne javivši se prethodno u sedište eparhije u Gračanici. Vladika Artemije, zbog čvrstih stavova u vezi s pitanjem Kosova i Metohije, podršku ima prvenstveno od nacionalno opredeljenih stranaka. Ali, nažalost, to nisu samo puka svrstavanja. Oni koji na zbivanja oko sebe ne gledaju samo površno, strahuju da bi iz ovih podela moglo da se izrodi nešto što bi poslužilo onima koji teže razbijanju Crkve po državnim ili paradržavnim granicama, kakva je administrativna linija prema Kosovu i Metohiji. Oko ovog sukoba stvorila se tako velika buka da se gotovo i ne čuje glas onih na čiju sudbinu bi to moglo najviše da utiče – Srba na Kosovu i Metohiji. Mnogi su sablažnjeni. Jer, za njih su i vladika Artemije i vladika Teodosije važni oslonci u borbi za elementarna ljudska prava. Vladika Artemije im imponuje kao veliki duhovnik i nepopustljiv borac za KiM u sastavu Srbije, a vladika Teodosije zbog predusretljivosti da priskoči u pomoć svakom kad god je to potrebno. I vernom narodu i manastirima u Pokrajini. U tom kontekstu mnogi i tumače saopštenje Svetog arhijerejskog sinoda SPC, sa zasedanja u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu 26. avgusta, na kojem su saslušani i vladika Artemije i vladika Teodosije. Sinod je zatražio da se “obustave svi sporovi vezani za nedavna zbivanja u manastiru Visoki Dečani i sve odluke s tim u vezi i sve ono što može ugroziti misiju Srpske pravoslavne crkve u celini, a posebno na Kosovu i Metohiji”. Ključne odluke o ovim pitanjima su na Svetom arhijerejskom saboru SPC, koji će najverovatnije vanredno zasedati u toku jeseni. Iako se na kraju sinodskog saopštenja kaže: “U ovim nevoljama koje snalaze našu Crkvu i naš narod na Kosovu i Metohiji, episkop Artemije, njegovo sveštenstvo i monaštvo i verni narod, imaju solidarnost i podršku čitave naše Crkve u svedočenju Hristove ljubavi, istine, mira, pravde i svakog dobra”, ipak je utisak da je Sinod, i ovom prilikom, blago stao na stranu Teodosija, jer je zatražen status ljuo. To ne znači da je poništena odluka vladike Artemija, niti je Sinod može preinačiti. Teodosije je dužan da posluša vladiku, i kao duhovnog oca, i kao nadležnog episkopa, koji mu je sada otkazao gostoprimstvo na kanonskoj teritoriji područne mu eparhije. On ne bi smeo da bogosluži na području Raško-prizrenske eparhije, jer bi se ogrešio o episkopsku zakletvu, koju je položio prilikom hirotonije. On, kao episkop lipljanski, nije vikar Eparhije raško-prizrenske, nego vikar episkopa raško-prizrenskog. Odnos episkopa raško-prizrenskog i Sinoda često se personalizuje na sukob vladike Artemija i mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija. Možda baš zato što je slučaj hteo da Amfilohije bude član Sinoda u svim pomenutim situacijama kada su ti nesporazumi izbijali na videlo. Reč je o nesporazumima koji ni druge vladike ne mogu ostaviti na strani. Za mnoge je glavni orijentir reč patrijarha Pavla. Možda je i iz tog razloga mitropolit Amfilohije, dan uoči sednice Sinoda na kojoj se raspravljalo o ovom sukobu, u posetu kod NJegove svetosti na VMA poveo i episkopa Teodosija. Da bi se na taj način u javnosti stvorio utisak kako i sam patrijarh stoji iza ovog vladike. Nekako sličan “recept” mitropolit Amfilohije upotrebio je i 1997. godine, u vreme velike političke bitke u Crnoj Gori, kada se odlučivalo da li će pobediti struja tadašnjeg predsednika Momira Bulatovića ili tadašnjeg premijera Mila Đukanovića. Mitropolit je kod patrijarha poveo Mila Đukanovića, a Bulatoviću, i pored molbi, nije omogućena poseta Patrijaršijskom dvoru. U svemu je posebno zabrinjavajuće što se sa zvaničnog sajta SPC vodila neprimerena kampanja protiv vladike Artemija. Izgledalo je kao da je sve unapred pripremljeno, samo se čekao povod i trenutak. Vladika Artemija je, pored ostalog, optuživan i za poslovanje građevinske firme “Rade neimar”, osnovane pod okriljem Eparhije raško-prizrenske, za posedovanje dva stana u Beogradu i jedne kuće u Banji Koviljači (za koje u Eparhiji kažu da su dobijene od vernika)... Nažalost, i posle “smirujućeg” saopštenja Sinoda, sa ovakvom kampanjom se nije stalo. Molitvom zaklonili napad na mene Prilikom posete episkopa Artemija manastiru Visoki Dečani, 22. avgusta, bio sam u njegovoj pratnji, kao član tročlanog izaslanstva. Tom prilikom na mene su fizički nasrnula trojica dečanskih monaha i naneli mi teške telesne povrede. Usled tog napada, došlo je do preloma kosti na desnoj nozi, pa mi je stavljen gips. O nanetim telesnim povredama postoji lekarski nalaz. Napad se desio odmah nakon ulaska Unmikove pratnje (dva džipa) u manastirsku portu. Sve ukazuje da je ovaj nasrtaj bio brižljivo isplaniran i pripremljen. Naime, odmah nakon što je episkop Artemije izašao iz džipa (na desnu stranu, prema hramu), bratija ga je opkolila radi uzimanja blagoslova; takođe, tada su počeli da pevaju “Dostojno jest...”, još pre kretanja ka hramu (prvi put sada na taj način), iako je praksa da tek sa stupanjem episkopa u hram počinje pojanje. To sve je bilo tako organizovano da episkop Artemije nije mogao ni da čuje ni da vidi planirani napad nekolicine dečanskih monaha (koji je odmah usledio). Time je pesma Bogorodici “Dostojno jest...”, koju je pevao deo bratije, bila iskorišćena da kamuflira fizički napad na mene od strane drugog dela bratije. Dakle, odmah nakon izlaska iz džipa na mene su skočila dva dečanska monaha (Danilo i Jezekilj) i oborila me na zemlju. Odmah im se pridružio i treći (Isaija), te su me njih trojica što vukli po zemlji, što nosili, od česme sve do manastirske kapije, iscepavši mi tom prilikom i monašku odeću. Tamo su spremni stajali “čuvari kapije”, koji su zakratko otvorili kapiju, da bi me njih trojica svom silinom bacili na zemlju, uz glasne pretnje. I prethodnog dana (21. avgusta), prilikom posete Dečanima, izaslanstvo episkopa Artemija bilo je izbačeno iz manastira, kada je pokušalo da manastirskom bratstvu prenese njegovu poruku. Inače, niko u Dečanima nije znao razlog dolaska te prve tročlane delegacije (da bi se to moglo eventualno shvatiti kao uzrok takve reakcije vikarnog episkopa Teodosija i izbacivanja iz manastira), niti je sutradan, kada su na mene nasrnula trojica monaha, bio poznat razlog dolaska episkopa Artemija u Dečane. To im je saopšteno tek nakon izlaska episkopa Artemija iz hrama, kada sam ja već bio izbačen van manastirske porte. Neimarstvo “Rada neimara” Jedna od optužbi na račun vladike Artemija jeste osnivanje Eparhijskog građevinskog centra “Rade neimar“(ECRN), u čijem poslovanju je, navodno, bilo zloupotreba. U odgovoru na ove optužbe pisanom specijalno za NIN se kaže: “U poslovanju ECRN nema nikakvih zloupotreba, svi poslovi sa finansijama su potpuno regularni i proverljivi. ECRN je poreski obveznik i pravni subjekt koji je podložan kontrolama i revizijama državnih institucija. Sve optužbe na račun ECRN uvek su izricane isključivo od crkvenih lica (izvor ovih kleveta je, nažalost, manastir Visoki Dečani), bez ikakvih dokaza, i nikada nisu potvrđene nijednom revizijom. Eparhija je angažovala ECRN da bi se uspostavio red i kontrola u specifičnoj stručnoj oblasti – građevina, arhitektura, urbanizam, s obzirom da je u tom domenu, zbog nestručnosti sveštenstva i monaštva, vladao haos, a postojala je i mogućnost zloupotrebe i velikih propusta (što se najčešće i dešavalo) od preduzeća koja su nudila usluge sveštenicima. Osim toga, na Kosovu i Metohiji je veoma aktuelna obnova porušenih hramova, što je nepregledno polje mogućnosti za manipulacije i mahinacije najrazličitijih vrsta (finansijske, političke, izvođačke) od strane ne samo domaćih, nego i međunarodnih poslenika, te je stoga za Eparhiju najsigurnije bilo da poseduje stručno telo preko kojega će moći da to drži pod kontrolom.. Eparhija raško-prizrenska je osnivanjem ECRN napravila pionirski korak i poduhvat u oblasti obnove i izgradnje crkvenih objekata, kako bi se na najbolji način kanalisale i usmeravale aktivnosti. Mnogo je primera, ne samo u Eparhiji raško-prizrenskoj, nego i u drugim eparhijama, neuspešne i neprimerene arhitekture (o izvođenju da ne govorimo, i o finansijama), što je bio plod, nažalost, najplemenitijih pobuda srpskog naroda za izgradnjom crkava. Nijedna druga eparhija u SPC nema takvo telo. To je, međutim, izazvalo zavist mnogih (a verovatno je ugrozilo i određene interese ljudi koji su do tada mogli nesmetano da čine kako hoće), i u Eparhiji i van nje. ECRN je bio predmet ispitivanja i komisije Svetog sinoda pre nekoliko godina, što je bio rezultat kleveta koje su širene o njegovom poslovanju, ali komisija nije našla nijedan dokaz o zloupotrebama u njegovom poslovanju.”