Sumrak himalajskog Kosova

Demokratski virus je posle dugog puta, kroz Beograd, Kijev i Tbilisi između ostalog, neplanirano stigao u Daramsalu, jedno malo, zabačeno i ponosno nedemokratsko mesto. Daramsala, zabit na severu Indije, dom je 14. dalaj-lame i sedište tibetanske vlade u egzilu. Dalaj-lama, čovek koga zapadni mediji vole da nazivaju “živim otelotvorenjem mira”, do prošlog meseca je smatrao da je demokratija samo jedno korisno oružje u borbi za “stvarnu autonomiju” Tibeta i nije pokušavao da je uvede u svoju zajednicu. Wegovu iznenadnu prošlonedeljnu ljubav prema demokratiji za Tibetance mnogi analitičari tumače kao taktički potez koji treba da spreči mogućnost da “frustracija proključa” i da, kao neki svemoćni srpski, ukrajinski ili gruzijski lideri, “bude nateran da siđe” s vlasti. Demokratija je u tibetansku dijasporu stigla u formi sedmodnevnog kongresa koji je završio prošlog vikenda. Šest stotina predstavnika tibetanske dijaspore raspravljalo je o perspektivama svoje sve kineskije kolevke. Emigracija je na kraju nevoljno podržala dalaj-lamin “srednji put”, viziju budućnosti Tibeta kao dela Kine sa najširom autonomijom. Bio je to prvi put da se u okruženju jednog dalaj-lame, u kome već vekovima caruju apsolutizam i kult ličnosti, pojavilo nešto što liči na demokratiju. Dalaj-laminu strategiju poslednjih godina žestoko osporavaju organizacije koje predvodi “Tibetanski omladinski kongres”. Ovi aktivisti, frustrirani decenijama dalaj-laminih neuspeha, smatraju da treba radikalizovati zahteve, odustati od “srednjeg puta” i “politike približavanja Kini” i ponovo krenuti u borbu za nezavisnost. Mnogi od njih su, ohrabreni pažnjom koju je zapadna javnost tokom Olimpijade u Pekingu posvećivala statusu Tibeta, počeli da gube strpljenje. Moglo se čuti i da je “oružani ustanak neizbežan”. Ali, euforija ratobornih Tibetanaca nije dugo trajala. Zapaljivi politički kapital koji su ostvarili u predvečerje Olimpijade, posle pobune i masovnih protesta koji su počeli pre sedam meseci, nestajao je prethodnih nedelja zajedno sa trilionskim bogatstvom koje je isparilo sa berzi. Svetska ekonomska kriza je iznenada postala najveći neprijatelj tibetanskog secesionizma. Tibetanski otpor ne može da živi bez kapitalističkih dolara, ali danas uzdrmani kapitalizam teškom mukom preživljava bez infuzije “crvenih” dolara. Tibet je i ranije bio moneta za potkusurivanje u globalnim krizama i borbama za moć. SAD su prestale da podržavaju oružani otpor Tibetanaca, pobunu koju je od ranih pedesetih organizovala i naoružavala CIA, u predvečerje istorijske posete predsednika Ričarda Niksona Pekingu 1972. godine. Tibetanska gerila je tako postala prva žrtva detanta. Strah od nuklearnog holokausta, koji je dao početni impuls Kisindžerovoj pragmatičnoj strategiji otopljavanja, zamenio je tri decenije kasnije strah od finansijskog holokausta. “Da li je Britanija upravo prodala Tibet?”, naslov je komentara koji je ove nedelje objavljen u Wujork tajmsu. Ako pogledamo sled događaja od kada je u septembru počela poslednja kriza kapitalizma, stiče se utisak da je pitanje iz naslova u najuticajnijem svetskom dnevniku retoričko. Prvo je Gordon Braun, britanski premijer, zatražio od Kine da ubaci pare u ispražnjene trezore Međunarodnog monetarnog fonda, institucije koja je dobila zadatak da vida duboke budžetske rane širom sve nelikvidnijeg sveta. Maovi naslednici su uslišili Braunovu molbu i ubrzo zatim je šarmantni Dejvid Miliband, moćni ministar spoljnih poslova, saopštio da je London rešio da konačno prizna da je Tibet deo Kine. Miliband, koji će verovatno naslediti nepopularnog Brauna, povrh svega je uputio izvinjenje Pekingu što Ujedinjeno Kraljevstvo nije ranije prestalo da tretira Tibet kao odvojeni entitet, neku vrstu protektorata, u kome je Kina imala “specijalnu poziciju” kvazikolonijalne sile. Povrh svega ovaj “britanski ustupak Kini je bio zakopan unutar saopštenja za javnost kojim (Braunova vlada) poziva Peking da da autonomiju Tibetu”, piše komentator Wujork tajmsa. Britansko izvinjenje Pekingu i odluka Londona da konačno prizna teritorijalni integritet sledeće supersile, samo su potcrtali licemerje zapadne politike i razmere ciničnih zloupotreba smokvinog lista ljudskih prava. Izgleda da nema tog principa, te velike ideje čija se cena u eri neoliberalnog kapitalizma ne može izraziti u procentima pada vrednosti akcija na londonskoj ili njujorškoj berzi. Iako sedam dugačkih rundi pregovaranja nije dalo rezultate, iako su kineske vlasti ove godine u zapadnim prestonicama optuživane za najteža kršenja ljudskih prava, kada se radi o Tibetu nećemo gledati ništa što bi makar malo ličilo na ahtisarijevski državotvorni cirkus. Povode za reprizu bečkih pregovora ne bi bilo teško naći. Već tri decenije traju “pregovori dalaj-lame i Pekinga”, kako glasi dalekoistočna verzija balkanskog eufemizma “pregovori Beograda i Prištine”. Dalaj-lama je u ovoj diplomatsko-medijskoj frazi poslužio da zameni Daramsalu, neslavnu tibetansku “Prištinu”. Blatnjava Daramsala je 1.440 kilometara južno od Lase, glavnog grada provincije od koje bi mnogi da naprave himalajsko Kosovo. Ali, čini se da dalaj-lama nikada nije bio dalje od povratka u Lasu, grad iz koga je autokratski, sa nebeskim mandatom, vladao Tibetom do 1951. godine. Kineski komunisti su dobro razumeli šta su kupili bacajući, na Braunov zahtev, dolarski “pojas za spasavanje” MMF-u. Kina je početkom novembra saopštila da je na osmoj rundi pregovora spremna da pregovara samo o dalaj-laminom ličnom statusu, odnosno, kako su to tibetanski lobisti (dobro) razumeli, “u kojoj luksuznoj rezidenciji u Pekingu bi mogao da provede penzionerske dane”. Ulog je ogroman – multietnička Kina optužuje dalaj-lamu i njegovu “kliku” za “deliteljske aktivnosti”. Tibetanci, iako ih ima manje od pet miliona, žive na jednoj četvrtini kineske teritorije, nepristupačnoj zemlji siromašnoj ljudima i bogatoj retkim i skupim metalima. Ali, niko u priči o Tibetu javno ne pominje ekonomske argumente. I kinesko rukovodstvo je ovladalo moćnim žargonom hipertrofirane genocidologije i svojim neprijateljima uzvraća istom retorikom. Naime, pekinška nomenklatura tvrdi da bi prihvatanje autonomije kakvu traži dalaj-lama dovelo do etničkog čišćenja pripadnika većinskog Han naroda i muslimanskih manjina sa tibetanske visoravni. Kinezi, podsećajući na neslavnu, apsolutističku prošlost pod režimima prethodnih dalaj-lama, tvrde i da bi zajedno sa eventualnom nezavisnošću Tibeta bio obnovljen teokratski poredak koji možemo uzeti kao meru antidemokratske i antimodernizacijske snage religija koje negiraju mogućnost razdvajanja crkve i države. Ušećereni mit o tibetanskom budizmu, omiljeni mistični narativ nenj-age tumaranja zapadnih idealista opijenih novostečenim slobodama i antikomunističkom propagandom, teško može da preživi bilo kakvo ozbiljnije suočavanje sa prošlošću. Zamagljenu, ružnu sliku ne bi mnogo popravilo čak ni sameravanje sa (pre)niskim standardima koje su postavili Mao i “četvoročlana banda” njegovih naslednika. Ako kada govorimo o Tibetu, moramo da koristimo leksiku neslobode, onda se možda može tvrditi da budistički stanovnici “vrha sveta” žive vezani dvostrukim okovima. Tu je kineska vlast, koju Tibetanci neizmerno i jedva skriveno mrze. Ali, odmah ispod aparata represivne komunističke države postoji paralelni sistem potčinjavanja, klerikalizam koji čini da najvulgarniji pseudomarksistički antireligijski stereotipi deluju odmereno. Sedeći pre nekoliko godina manastirima posle molitvi, kada odu i turisti i hodočasnici, gledajući utovljene lame kako se prežderavaju ili iživljavaju na svojim mladim i suvonjavim “učenicima”, spržio sam prve iluzije o religiji bogatoj kompleksnim ritualima i egzotičnim zvucima. Dalaj-lamine fotografije u monaškim ćelijama, pokloni zaslepljenih “Free Tibet” aktivista, i nervozni kineski žbirovi oko manastira, dodatno su komplikovali idealizovanu sliku o religiji koja od vernika zahteva (skoro) ceo život, u kojoj je mnogo toga gore nego u najcrnjim stereotipima o islamu, poslednjem bauku koji kruži neurotičnim zapadnim svetom. Jedan od najvećih zemljoposednika u istoriji je Drepung manastir u kome je nekada živelo više od 10.000 monaha, što je još jedan svetski rekord u zemlji visokih planina i moćnih reka. Ogromno bogatstvo je kontrolisala mala grupa lama – manastir je imao i svoju parapolicijsku službu koja je disciplinovala i surovo kažnjavala monahe. (Jedno izvađeno oko za jednu ukradenu manastirsku ovcu – po presudi lame.) I danas su čelnici ovog manastira, koji se nalazi desetak kilometara od Lase, najsrećniji i najbogatiji stanovnici platoa surove klime i još surovijih pasa. Većina dečaka koji su iz dalekih sela, ili nomadskih naseobina, u ranom detinjstvu dovođeni u manastire, postajali su doživotne sluge moćnih lama. Mnogi su bili žrtve pedofila u kestenjastim, monaškim togama, silovani i po stotinak puta, neretko već od devete godine života. Imidžu Tibeta, i ciljevima kineskih neprijatelja, pomogla je činjenica da sramna istorija njegove vlastoljubive teokratije zvuči neverovatno, kao neka prljava laž maoističke propagande. Samo u mašti Zapada Tibet je pre “crvenih” Kineza bio “nacija kojoj nije trebala policija, jer su se njeni stanovnici dobrovoljno pokoravali zakonima karme”. U stvarnosti unutrašnji poredak, koji je najbolje opisati kao kombinaciju robovlasništva i feudalizma, i red u zemlji čiji su lideri verovali da je štite neprelazni himalajski grebeni, održavala je okrutna vojska. Poslednji komandant dalaj-lamine armije imao je 3.500 kmetova. Karma je bila opravdanje za nepopravljivu sudbinu, a gresi iz prošlih života su legitimisali svaku patnju, eksploataciju i okrutnost. Bogati imaju pravo da budu samoživi i brutalni, jer su, kako je to nedavno rekao dalaj-lama, “bili darežljivi u prošlim životima”. Bolji život je moguć samo u sledećoj inkarnaciji – uz ovako fatalističku logiku teško je zamisliti reforme ili bilo kakvu formu demokratije. Vera jedina može da otvori put napred, popravi karmu i pripremi za savladavanje “trnovite” staze između dva života određena prošlošću. Zato su rad, seks ili ishrana samo pauze od življenja zahtevne religije, njenih skupih i komplikovanih rituala. Tibetanke, naročito one iz nomadskih plemena, imaju jake crne kose u kojima je upletena gomila crvenih korala, žada i raznog poludragog kamenja koje se može naći uz vododerine po nepreglednim prostranstvima visoravni koja je nekada bila more. Moj najupečatljiviji utisak sa puta po Tibetu je tužna slika žena, sa obrazima ljubičastim od života u mrazu, kako posle ko zna kog hodočašća, ispred manastira u kojima su darovale svu ušteđevinu, iz kose skidaju teške, retke i lepe ukrase i nude ih vozačima kamiona ili zelenašima da bi nekako otišle kući. Mnoge na svojim lepim glavama nemaju dovoljno vrednosti da plate put. Wihova tela su jedina valuta kojom mogu da doplate kartu za pauzu od okrutne vere. Peking odavno nema iluzija o uticaju religije na živote Tibetanaca. Lame moraju da se obavežu da svoj položaj neće koristiti za političko delovanje, a pored skoro svakog velikog manastira je još veća kasarna. Ali, vojska nije dalaj-lamina najveća briga. Sa povezivanjem Tibeta sa ostatkom sveta, novim putevima i prugom, stigli su pripadnici Han naroda koji čine oko 95 odsto stanovništva prenaseljene Kine. Dalaj-lama je ovu seobu na Tibet nazvao “kulturnim genocidom”. Kineske vlasti pak tvrde da samo žele da modernizuju Tibet, povedu taj “egzotični cvet među kineskim kulturama... prema civilizovanijem načinu života” i “iskorene nazadne običaje”. Neslaganje teško da može da bude veće. Od kada se dalaj-lama prošlog vikenda iznenada “zarazio” virusom demokratije, kineske komuniste i budističkog vođu ujedinjuje još samo ljubav prema Tibetu.