Šta je umesto nas odlučilo tržište

Ima dve godine kako se emisija „Ključ” Televizije Beograd, usred pariskih demonstracija protiv izmena tamošnjeg Zakona o radnim odnosima, bavila temom da li se i zašto kapitalizam pokazao za život sposobnijim sistemom od socijalizma. Nikola Sarkozi je tada bio francuski ministar unutrašnjih poslova. A poznati ekonomista Vladimir Gligorov, sadašnji potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić i ova novinarka naravno nisu ubedili Aleksandra Vulina i kolegu Dušana Tešića u fantastičnu sposobnost za preživljavanje kapitalističkog sistema. Naročito se nisu dali ubediti u svetlu tada kod nas najavljivanih, ko zna kojih po redu, promena Zakona o radu, a naruku Savetu stranih investitora i Američkoj privrednoj komori. Na terenu Zakona o radu i njegovih brojnih izvedenih i samo nameravanih izmena prelamala se srbijanska bitka za i protiv neoliberalne ekonomije. Ukratko se može reći da zagovornici liberalnog koncepta nisu baš pobedili. Na pitanje da li su izgubili različito se gleda u zavisnosti od stajne društvene tačke. Ali da se vratimo emisiji „Ključ”. Božidar Đelić je protestovao odmah, a Vlada Gligorov je svoje iznenađenje izrazio lično posle emisije, na primedbu ove novinarke da evropska više socijalna verzija kapitalizma gubi trku sa američkom, mada Amerika svako malo mora da upriliči neki rat kako bi svojoj verziji kapitalizma dala novih životnih sokova. Neko veče u emisiji „Latinica” Hrvatske radio-televizije tamošnji ugledni ekonomista, svojevremeno i član Saveta Hrvatske narodne banke, dr Branimir Lokin rekao je da je uzročnik svetske finansijske krize, kojoj zasad još prisustvujemo, kriza američkog imperijalizma što sad izgleda kao logičan pronalazak. S obzirom na to da se glave najvećih kapitalističkih sila sastaju svako malo, a da nikako ne uspevaju da nam kažu kojim će se putevima kriza dalje razvijati, kako će se i kad završiti. Ne mogu da kažu pošto im uzrok krize stalno izmiče. Jer, većina promišljanju sklonih ekonomskih poslenika mršti se na tvrdnju kod nas omiljenog Yozefa Štiglica da je celu katastrofu, koja će se tek preliti na realnu ekonomiju a zatim i na politiku, prouzročila pohlepa odnosno takozvani ljudski faktor. Nema nikakve sumnje da se i naši brokeri mimo očiju javnosti spuštaju sa svojih zvezdanih visina na zemlju bez nade da će im se plodne godine kakve su bile one do aprila–maja 2007. godine ikad ponoviti, ali teško se može prihvatiti i tvrdnja olakšanja jednog našeg liberalnog kolege da su baš brokeri kao mangupi iz liberalnih redova skrivili ovaj zemljotres koji šeta svetom bez nade da će bilo koga poštedeti. Doduše, hapšenje jednoga od njih, brokera francuske Sosijete ženeral banke, svojevremeno je bilo najava krize koju je malo ko kako treba pročitao. Brokeri su krivi za krizu u krilu liberalnog kapitalizma koliko su „mangupi iz naših redova” krivi za propast ideje komunizma. I sad nije jasno, zašto je baš onima koji su se „mangupima iz komunističkih redova” kao objašnjenju za propast komunizma najviše podsmevali sad prihvatljivo objašnjenje da liberalni kapitalizam nije izgubio ništa na svojoj savršenosti time što ga je par mangupa iz države uzora „savršenog liberalnog sistema” kompromitovalo. Naprotiv. Mišljenja oko toga da li se kriza, pa i ova koja pogađa Srbiju, ima zahvaliti masi špekulativnog kapitala, koji se u potrazi za visokom i brzom zaradom premešta iz jednog u drugi kraj sveta su različite. „Politikin” kolumnista Nebojša Katić nikako se neće složiti sa minimiziranjem štetočinskog učinka ovakve vrste kapitala. Pa i u Srbiji. U svakom slučaju, svi se slažu da je prvi pojavni oblik uzroka o kome se svetske glave još spore bila prekomerna potrošnja na sve strane, a naročito u uzor-liberalnoj državi Americi. Potrošnja koja nije imala pokriće u proizvodnji. Domaći ljubitelji liberalne ekonomije kao papagaji ponavljaju da je tržište to koje, na principu konkurentskih prednosti, treba da odluči šta će se proizvoditi, pa i u Srbiji. Ako ni u čem drugom, belosvetski maniri nas nisu u tome mimoišli. Globalno tržište je odlučilo da se mi zadužujemo, uvozimo, trgujemo i trošimo. Dovoljno je u potvrdu ove odluke videti strukturu našeg BDP i naš stalno rastući spoljnotrgovinski deficit. Ipak, tema ovog teksta je potraga za odgovorom na pitanje: koliko su principi liberalne ekonomije uopšte pustili korena u Srbiji? Ako se analiziraju programska načela, zagovornici liberalne ekonomije u Srbiji su 2000. godine bile Demokratska stranka i nešto kasnije u stranku transformisana grupa ekonomista G17. Krajem 2002. godine otpor principima liberalne ekonomije je kulminirao, pa se Demokratska stranka transformisala u licemernog socijaldemokratu, G17 plus ni danas nije sišla sa klackalice na čijem je jednom kraju liberalna ekonomija a na drugom socijalna demagogija, a iz DS proterani Čedomir Jovanović ostao je pri svojim liberalnim načelima, ali ne baš i pri vlasti. IZ PERSPEKTIVE RADNIKA: U Srbiji je na delu čist liberalni koncept ekonomije, tvrdi Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. To je onaj sindikat koji je u prvoj Vladi DOS-a formiranoj 2001. godine imao ministra za rad. Za vreme koga je donet i Zakon o radu vezan za veliki politički skandal. Za vreme koga je Srbija startovala sa liberalnom ekonomijom u kojoj je, prema sadašnjem viđenju Ranke Savić, „radnik bio apsolutni gubitnik”, privatizacija je za njega značila jedino gubitak posla. „Radnici su opisivani na ponižavajući način kao ljudi koji nisu imali sreće u privatizaciji, kao ljudi koji moraju da dožive reciklažu da bi opet bili zaposleni”. Ranka Savić nastavak ove priče sada opisuje ovako: „Čista liberalna ekonomija trajala je sve dok se Zoran Đinđić nije ubedio da se uvedu socijalni programi. Ubedili smo ga, a on je tada rekao da ćemo mi biti jedina zemlja u okruženju koja je uvela socijalni program, sto evra po godini staža za svakog ko je u privatizaciji ostao bez posla. Tako je delimično primenjen koncept socijalne tržišne ekonomije”. Savićeva tvrdi da bez sumnje više desna vlada Vojislava Koštunice iz 2004. godine ovaj koncept napušta i ponovo se vraća čistoj liberalnoj ekonomiji. „Wen je glavni tvorac u Srbiji bio Miroljub Labus i G17 plus. Ta vlada isključivo štiti interese poslodavaca. Verzija Zakona o radu te vlade apsolutno je na strani poslodavaca. Ništa se ne poštuje: kolektivni ugovori, isplaćivanje zarada, reprezentativnost sindikata, a za poslodavce ne postoje nikakve sankcije. Po Savićevoj, i vlada Koštunica – Tadić iz 2007. godine nastavila je što se radnika tiče „klasičnu liberalnu politiku”. „A Cvetkovićeva vlada je prihvatila relativne izmene tek kad je njihov politički položaj bio ugrožen i to izlazeći u susret penzionerima i Jovanu Krkobabiću. Od liberalnog koncepta se delimično odstupa i potpuno neprincipijelno daje povišica penzionerima na način koji svetska ekonomija ne poznaje”. IZ PERSPEKTIVE BERZE: Mi u Srbiji nismo imali priliku da vidimo kako izgleda liberalna ekonomija, kaže za NIN Siniša Krneta, šef trgovanja na Beogradskoj berzi. „Gledano iz ugla Beogradske berze, mi u Srbiji nismo imali priliku da vidimo kako funkcionišu tržišna ekonomija i kapitalizam. Što se regulative tiče, mi ne možemo reći ni da je Beogradska berza podregulisana ni da je preregulisana. Upravo nešto treće: postoji regulacija, ali je ona potpuno anahrona, ona ne omogućava implementaciju principa liberalne ekonomije niti ubiranje njenih plodova”. Kao dokaz za ovu tvrdnju, Krneta napominje da „mi na Beogradskoj berzi nismo imali priliku da u moderno doba vidimo kako izgleda inicijalna javna ponuda, Berza nije zato mogla da se transformiše iz postranzicionog sredstva u mesto na kome se prikuplja kapital”. Krneta je zaprepašćen pred optužbom da je svetsku finansijsku krizu izazvao špekulativni kapital. „Špekulativni kapital je na tržištima kapitala, pa i na Beogradskoj berzi dobrodošao kapital”, kaže odlučno Krneta. „Većinu, najveću većinu novca investiranog na finansijskim tržištima čini upravo špekulativni kapital. Wegova je osnovna funkcija da bude oplođen što brže moguće. Wegovim oplođavanjem na berzama generišu se društvene vrednosti kao nova radna mesta, povećanje BDP-a”. Krneta tvrdi da za razliku od srpskog jezika u kome reč špekulacija ima izrazito negativnu konotaciju, u finansijskom rečniku špekulativni kapital nema tu vrstu konotacije. Na finansijskom tržištu postoji bitna distinkcija između špekulacije i manipulacije, dok u srpskom jeziku špekulacija implicira manipulaciju. A za finansijsko tržište ne postoji manipulativni kapital, nego samo manipulacije na tržištu”. IZ PERSPEKTIVE SPOQNE TRGOVINE: Već pomenutom Miroljubu Labusu pripisuje se u zaslugu što je Srbija 2001. godine oštro snizila carinsku zaštitu svoje ekonomije odnosno liberalizovala spoljnotrgovinsku razmenu. Prema rečima Tihomira Bogićevića, pomoćnika direktora Uprave carina Srbije, koji je ovih dana izdao i knjigu posvećenu za januar najavljenoj jednostranoj primeni Prelaznog sporazuma sa EU, prosečna carinska zaštita srbijanske ekonomije danas iznosi 8,5 odsto. I tadašnji politički saborci Miroljuba Labusa, kao Božidar Đelić, kasnije su spoznali da je liberalizacija iz 2001. godine bila prerana i preoštra na štetu domaćoj ekonomiji. Zavisno od stepena liberalnosti svojih uverenja ekonomisti će se sporiti, ali nije mali broj onih koji smatraju da je „Srbija svoje carinske stope prerano spustila” što je zemlju dovelo u nepovoljan položaj u pregovorima o pridruživanju Svetskoj trgovinskoj organizaciji, pa i pregovorima o približavanju EU. Zastupnici ovakvog mišljenja procenjuju da prosečna carinska zaštita članica EU iznosi oko 3 odsto, ali da se stepen otvorenosti privrede ne može upoređivati tek tako pravolinijski bez uzimanja u obzir nivoa njenog razvoja, a Srbija za razliku od visokorazvijene EU spada u srednje razvijene zemlje. Mada je Vlada Srbije donela zaključak o jednostranoj primeni Prelaznog sporazuma o daljem postupnom snižavanju carinskih stopa, naročito za poljoprivredne proizvode, Bogićević tvrdi da do 1. januara ima još vremena i da ćemo, kako on čita u novinama, još da vidimo na koji način će Sporazum biti primenjen.