Šta Tadić poručuje Dinkiću

Partijsko-programski Čedomir Jovanović je liberal, politički i ekonomski, koji nije imao priliku da sam kompromituje svoju liberalnu ideju, a to što su je drugi izdali za njega ne samo da ne znači da bi on trebalo da je napusti nego ni da je koriguje. Mada se kao član zajednice narodnih partija Evrope, izdaje za desnicu, prema svojim istinskim uverenjima liberalno-ekonomskom taboru pripada i G17 plus, naročito ako se uzme u obzir odnos stranke prema tradiciji, porodici, religiji... Kao pretendenti na isto biračko telo, otud su LDP i G17 plus u stalnom javnom klinču. Iz principa, a ne političkog rivaliteta, LDP se prošle nedelje pridružila otkriću Srpske radikalne stranke da direktor Aerodroma „Nikola Tesla” Bojan Krišto, inače član G17 plus, pare tog preduzeća troši nemilice što na bonuse menadžmenta, što na reprezentaciju. Tako barem u intervjuu za NIN tvrdi Čedomir Jovanović, koji ovih dana ima pametnijih briga: očekuje da treći put postane otac. Ko će izvući veću političku korist od ovog slučaja Krišto, LDP ili SRS? - Od ovoga korist moraju imati građani. Ne dopada mi se što se ovaj slučaj pretvara u izuzetak u kome se kroz prenaglašenu kritiku pojedinca, makar to bio i Krišto, u drugi plan gura poražavajuća istina da slučaj Krišto daje za pravo svim onim kritikama koje smo mi uputili na račun Tadićevog modela partijske države koji se od Koštuničinog ili Miloševićevog razlikuje samo po izvođačima i novim gazdama. To ne može biti pitanje individualne odgovornosti, niti se može svoditi na moralni aspekt. Jasno je da Krišto sem moralnog prekršaja nije učinio ništa drugo. On je poštovao odluke vlade. Ko je odgovoran za loše odluke vlade? Oni koji su ih donosili. Zašto su ih donosili? Zato što su vodili računa o sebi. Došlo je do pucanja tog koncepta pre svega zbog pritisaka kojima je vlada izložena zbog krize u kojoj se zemlja nalazi. Mi pokušavamo da afirmišemo koncept departizacije i depolitizacije našeg sistema... A jeste ga ostvarili u Beogradu? - Beograd je primer koji dokazuje da je moguće drugačije... Znam, ali na svim konkursima su pobedili kandidati stranaka? - Naravno ja ne mogu da negiram to što vi kažete, ali to nije posledica naše namere da mi nešto fingiramo ili da krečimo tu pogrešnu stvarnost nego posledica odsustva čitavog niza zakona. Mi nismo bili u mogućnosti da organizujemo klasičan javni konkurs, ali smo u svakoj situaciji u kojoj se testirala naša opredeljenost otvorili prostor za tako nešto. Verujete li da će se sada otvoriti poslovanje i trošenje u svim javnim preduzećima i mislite li da će to biti uvod u promene za koje se zalažete? - Licemerna je svaka poruka koja građane nastoji da uveri da će se u javnim preduzećima preko noći umesto rasipnika pojaviti ljudi koji će volontirati. To ne traži LDP. Mi tražimo restrukturiranje javnog sektora, njegovu profesionalizaciju i napuštanje politike koja je Krišta iz Državne lutrije dovela u Aerodrom, koja je iz Tadićevog kabineta Radujka dovela u Telekom Srbija, a iz Dačićevog kabineta Bajatovića u Srbijagas. Niko od njih nema nijednu profesionalnu referencu da obavlja bilo kakav posao u tim institucijama, osim ako neko ne misli da je referenca što Radujko ima 064 ili 065 karticu, a da Bajatović zna šta je plinska boca. Tako neozbiljno organizovana država na kraju ispostavlja jako visok račun društvu pri čemu se odgovornost uvek personalizuje, a zanemaruje činjenica da je taj sistem svesno stvaran i da Cvetkovićeva vlada nije htela da ga napusti. Kad smo kod državnih preduzeća, da li ja pamtim pogrešno ili vi mislite da su birači zaboravili da ste vi svojevremeno postavili Jelicu Živković za direktora Poštanske štedionice, a danas se protiv nje vodi postupak pred sudom, a država parama poreskih obveznika dokapitalizuje Poštansku štedionicu? - Ne pamtite pogrešno, ali moram da kažem da je tada za direktora Poštanske štedionice bila izabrana osoba koja je bila predsednica Evropske asocijacije poštanskih štedionica, magistar ekonomije i osoba koja je u toj firmi radila 25 godina. I nisam je izabrao ja nego upravni odbor. Ako smo mi, na primer, danas partneri u nekom poslu, treba li ja da odgovaram za sve vaše postupke u budućnosti. Pitanje je da li u onome zbog čega se protiv nje vodi postupak ima bilo kakvog udela nekog ko je u tom izboru 2001. godine učestvovao. Mi smo tada zaštitili Poštansku štedionicu od ambicije Mlađana Dinkića da od nje napravi ono što je Nacionalna štedionica danas. Mislite da otvaranje slučaja Krišto ne može biti neka vrsta disciplinovanja stranke G17 plus i Mlađana Dinkića, i neka vrsta njihovog svođenja na pravu meru ili neka najava rekonstrukcije vlade? - To nije motiv LDP-a. Ali pošto su se nastojanja LDP i nastup predsednika Republike u ovom slučaju poklopili, onda možemo u tom navodnom skandalizovanju i kvazipuritanizmu dela vladajuće koalicije prepoznati to o čemu vi govorite. Da, naravno da u nekim drugim okolnostima ne bi bilo moguće otvoriti ovu aferu. Jer, predsednik Republike se nije pojavljivao kao komentator u situacijama u kojima je bilo jasno da postoje problemi koji se ni po čemu ne razlikuju od problema Bojana Krišta, ali se preko njih prelazilo. Vi smatrate da se predsednik javnosti obratio iz nekih političkih motiva? - Ja apsolutno smatram da se predsednik nije obratio ni javnosti ni Krištu, nego Mlađanu Dinkiću i da su razlozi za tako nešto mnogo drugačiji od brige za Aerodrom ili za građane koji su na takav način oštećeni. Što se LDP-a tiče, naš je stav da svi ljudi koji rade ozbiljne poslove, moraju biti ozbiljno i plaćeni. Kad se radi o javnom preduzeću, ko treba da utvrdi šta to znači biti ozbiljno plaćen? - Pa da vidimo kako se to radi u nekim drugim sistemima, kako se utvrđuje plata direktora Češke elektroprivrede? To je takođe državni sistem, i tu postoje bonusi, ali se oni ne grade na državnom monopolu. Ja ne znam da mi možemo da poletimo sa nekog drugog aerodroma sem sa Aerodroma Beograd. ČEZ ima još dva konkurenta na prostoru Češke. Smatrate li da vlada treba da bude rekonstruisana? - Mislim da vlada nema kapaciteta za politiku, koju mora sprovoditi vlada koja želi da menja Srbiju, vlada nema viziju, ne pokušava čak ni da je formuliše... Vi imate takav spisak primedbi na račun te vlade, a opet kažete da vam je dovoljno da se na mestu premijera umesto Vojislava Koštunice nalazi Mirko Cvetković? - Baš naprotiv, ja sam rekao da to više nije dovoljno. Otkad vam više nije dovoljno? - Od onog trenutka kad se na dnevnom redu sednice vlade našao i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i energetski sporazum sa Rusijom. I da je ista pažnja posvećena i jednom i drugom. Energetskim sporazumom je monopol nesposobne Srbije zamenjen monopolom nekontrolisane Rusije. Mislite da nisu smeli da se nađu na istoj sednici vlade? - Ne, nego se kroz raspravu videlo... Da se ta dva sporazuma isključuju? - Tačno. Kažete da je „paralelizam i Brisel i Moskva neodrživ”. Iskreno, da li biste pre pustili da JAT ili NIS propadnu nego što biste dozvolili da ga kupe Rusi? - Apsolutno ne. Ali taj paralelizam je izraz naše nemoći koji izaziva podsmeh i u Briselu i u Moskvi. Slika koju mi gradimo i pred Briselom i pred Moskvom je jednako neiskrena. Imali ste u poslednje vreme negativnih komentara na istupe ministra inostranih poslova Vuka Jeremića. Verujete li, kako veruju neke bivše diplomate, da ministar javno ne istupa tako važnim povodima bez platforme vlade i, šta mislite, deli li stavove ministra o odnosima sa Evropom i Hrvatskom i predsednik Republike? Predsednik se nije distancirao... - Da li je vlada nekada postavila pitanje odgovornosti ministra? Nije. Zašto? Zato što to nije vlada koja se usuđuje da tako nešto radi i zato što je svakome jasno da Vuk Jeremić govori ono što Boris Tadić misli. Razlozi za takvu politiku su mnogo plići nego što se to u prvom trenutku pretpostavlja. Oni su deo te kozmetičke politike kojoj je sklon predsednik Republike. Prosto, u trenutku hapšenja Radovana Karadžića, kad se „testira” patriotizam predsednika Republike, nije loše podgrejati sećanje na Oluju i 1995. godinu, što u ime predsednika uradi ministar inostranih poslova čime se kompenzuje šteta na nacionalnom planu. Stalno ponavljate da je Srbija izgubila pravo da upravlja Kosovom zbog svoje politike iz prošlosti. Jeste li, kao pripadnik tadašnjeg DOS-a, to isto govorili biračima pred izbore iz 2000. godine? Ili ste im koliko se sećam govorili da će, ako glasaju za Miloševića i SPS, Kosovo izgubiti? - Nacionalna politika nikad nije bila prioritet DOS-a, niti smo mi uopšte razrađivali neku politiku odgovora na nerešene probleme koje nasleđujemo iz Miloševićeve epohe. Nacionalna politika je postala preokupacija predsednika Republike Koštunice, dok su sve druge teme bile ono što nas je prevashodno interesovalo. I pre i posle izbora zalagali ste se za hrabre, nezavisne medije, tvrdili ste da vlada kontroliše medije više i efikasnije nego što je to radio Milošević, optužili ste predsednika Republike da je glavni urednik svih medija. Da li se nešto u međuvremenu promenilo? - Naši mediji su apsolutno pod kontrolom države, bez obzira na to da li se govori o privatnim ili državnim medijima. A način na koji su uređeni državni mediji je apsolutno neprihvatljiv, jer država nije stranka i ona se ne može poistovetiti sa strankom na vlasti. Možete li da navedete neki važniji medij u Srbiji koji nije pod uticajem vladajućih stranaka? - Hajde da krenemo od vašeg lista NIN-a. Kad pogledamo način na koji se sprovodi privatizacija NIN-a, videćemo da to ne bi bilo moguće bez veoma naglašenog razumevanja vlasti. Objavljen je tender za prodaju NIN-a. Šta imate da mu zamerite? - Pa to što je protivzakonit. Zna se kako se vrši privatizacija medija i za koje medije se objavljuje tender. Ali po propisima, koje je mislim donela još vaša vlada iz 2001, tenderom se može prodati i mala firma ako je od većeg društvenog značaja? - O tome se radi. Ali, ako govorimo o NIN-u, naša vlada se nije mešala u privatizaciju NIN-a. Mi govorimo o posebnom značaju koji je utvrđen onog trenutka kad se pojavio neko da privatizuje vaše novine, a nije bio po volji onih koji su bili čuvari. Znači, vi tvrdite da sada vladajuće stranke drže pod kontrolom NIN. Na osnovu čega to zaključujete? - Mislim da su mediji u toj meri u Srbiji izloženi pritiscima, koji na prvi pogled nemaju nikakav politički karakter već isključivo egzistencijalni, da ne mogu da funkcionišu bez razumevanja vlasti koje uvek ima neku svoju cenu. Ne kažem da to po pravilu znači da se vlast ne kritikuje u medijima... Tu ucenu prepoznajete u NIN-u ovog trenutka? - Apsolutno u svakom mediju. Smatrate li da je list „Politika” ovim poslednjim promenama depolitizovan? - Mislim da se način organizovanja procedure izbora upravnog odbora i glavnog urednika ni po čemu ne razlikuje od prethodnih procedura. Postupak je identičan i mi opet zavisimo od lične spremnosti pojedinaca da služe nekom javnom interesu u konceptu koji je unapred napravljen na način koji ih ograničava. Smatrate li u svetlu aktuelne svetske finansijske krize da biste nešto od svojih liberalnih ideja trebalo da korigujete? - Treba napraviti razliku između krize koja potresa svet i krize karakteristične za naše društvo. Generatori krize u Srbiji su nedovršene, nezapočete reforme i zapravo krečenje naše stvarnosti nastale kroz promene koje su u nju uneli Koštunica i Tadić kroz kohabitacije i koalicije. Ono što je zajedničko obema krizama, i svetskoj i našoj, jeste da građani plaćaju cenu polovičnih rešenja. Ni na kakav način ono što se desilo u Americi ne može biti posmatrano kao poraz slobodnog tržišta ili koncepta liberalne ekonomije. Gde je koncept liberalne ekonomije u Komjuniti reinvestment aktu, gde je koncept liberalne ekonomije na finansijskom tržištu koje je najkontrolisanije tržište Amerike, gde je koncept liberalne ekonomije u apsolutnim monopolima regulatornih tela, koja su odgovorna... Hoćete da kažete da sve što se desilo, desilo se zato što principi liberalne ekonomije nisu poštovani? - Apsolutno. Gde je liberalizam u projektu koji je promovisao Buš u poslednjih osam godina? Gde su liberalne vrednosti i ideje u onome što je radio Klinton od 1992. do 2000. godine? Mislite na ekonomiju? - Ne može biti ekonomskog liberalizma, ako je liberalizam u toj meri osporen... Tačno, Amerika je liberalizam osporila i unutar Amerike i u svetu. Ako govorimo o ekonomiji, već sam vam naveo čitav niz primera. Ako govorimo o politici, ne možete biti liberal u Americi, a konzervativac u svetu. Patriotski akt i ono što se desilo u Americi posle 11. septembra govori vam o odsustvu i velikom pritisku koji se vrši na uspostavljeni sistem ljudskih prava i građanskih sloboda. Kad govorimo o svetskoj krizi moramo razumeti suštinu koja tu krizu opisuje kao cenu koju plaćamo za privid u kome smo živeli godinama. Štiglicovo objašnjenje koje se praktično svodi na alavost je neodrživo zbog toga što je u prirodi svakoga ko se bavi biznisom da kupi jeftino, a proda što skuplje, uz ostvarenje maksimalnog profita. Gde je onda greška? - Greška je u činjenici da se ne može fingirati jedan sistem, a u taj proces se ušlo onog momenta kad su se oni koji fingiraju taj sistem opredelili za politiku srednjeg puta. Ako je akvizicija u Americi uslovljena davanjem subprime kredita, čuvenih Nindža, onda vas pitam gde je sloboda. Ako samo tri kompanije mogu da se bave poslovima revizije, onda ne možemo govoriti o slobodnom tržištu, pogotovo ako su one istovremeno i savetnici i kontrolori. Nema liberalizma ni u ideji da su profiti privatni, a šteta zajednička. Vlasti su nesposobne da Detroitu kažu: izvinite, vaše dnevnice su duplo veće od dnevnica vaših kolega sa Floride, vaši direktori lete avionima po ceni od 20.000 dolara na destinacijama na kojima mogu putovati za 500 dolara... Kako to da savršeno tržište nije blagovremeno kaznilo takvo rasipništvo? - Zato što je suština svake zajednice u privremenoj koristi. Kada je društvo počelo da gunđa? Kad su Srbiji zasmetali Jezda i Dafina? Onog trenutka kad su prestali da isplaćuju kamate. Nisu smetali dok je to funkcionisalo. Neko ima Jezdu i Dafinu, neko ima Leman Braders. Što bi smetali direktori koji dobijaju otpremnine od 60 ili 100 miliona dolara kad ja mogu da dobijem kredit za kuću, bez stalnog posla, bez kolaterala, bez ikakvog bilansa... i onda na tu kuću stavim još tri hipoteke. Opet nisam dobila odgovor na pitanje: kako pametno tržište na to blagovremeno nije reagovalo? - Klinton je imao debakl na izborima 1994. godine, onda se menja Komjuniti reinvestment akt, koji trideset godina uređuje hipotekarno tržište u Americi, vrši se pritisak na sve kompanije koje traže pristanak države za akviziciju, a bez tog pristanka je nemoguće to uraditi, da kao protivuslugu daju određeni broj subprime kredita koji će onda imati pozitivan efekat na izborima 1996, ali će za 4, 8 ili 15 godina uništiti tržište. To se tada radilo zato što se verovalo da će se naći neko rešenje sutra. Znači država uzor liberalne demokratije i ekonomije radi isto što radimo i mi? - Tačno.