Kad idioti “diriguju”

Beogradska publika je u petak, posle više od trideset godina, ponovo čula violinistu Ivrija Gitlisa. U Kolarcu je svirao sa orkestrom Beogradske filharmonije kojim je dirigovao Dejvid Štern. Ono što je bilo posebno zanimljivo svima koji su prvi put uživo čuli legendu violinizma, jeste činjenica da je gospodin star osamdeset šest godina i da mu to nimalo ne smeta da putuje svetom i koncertira sa renomiranim muzičarima i svetskim orkestrima. Podatak koji se takođe može pročitati u svakoj njegovoj biografiji je da tokom Drugog svetskog rata radi u britanskoj fabrici oružja, a zatim se pridružuje zabavljačkoj jedinici britanske vojske. On sam je, međutim, veliki protivnik komunikacije koja podrazumeva puko zabavljanje, bez šanse da bar neko nešto nauči. Ivri Gitlis, rođen u Haifi, svirao je violinu već sa pet godina. Kao trinaestogodišnjak, na Pariskom konzervatorijumu, osvojio je svoju prvu nagradu. Nakon diplomiranja školovanje je nastavio u klasama Žorža Eneskua i Žaka Tiboa. Do danas je nastupao sa većinom vodećih svetskih orkestara: Wujorškom, Berlinskom, Bečkom, Filadelfijskom i Izraelskom filharmonijom. Snimio čuvene opuse. Zavidno iskustvo, svakako, te je u poziciji da odlučuje sa kojim će orkestom nastupiti. Svi dirigenti sa kojima sarađuje su njegovi dobri prijatelji, ali ipak kao najboljeg izdvaja Zubina Mehtu. I, ne oseća se matorcem, jer: „Još uvek na svetu ima čak i od mene starijih muzičara!” U narednih nekoliko meseci o životu i radu Ivrija Gitlisa biće snimljen dokumentarni film. Tim povodom kaže: „Svakako je bolje da pričam u kameru nego da idem kod psihijatra. Još će mi biti i plaćeno!” Zaista, godine nisu pobedile mladalački duh i oštrinu promišljanja umetnika. Ovom prilikom je odlučio da sa čitaocima NIN-a podeli deo svog zanimljivog i ispunjenog života. Niste svirali u Beogradu više od trideset godina. Da li ste u publici prepoznali stare prijatelje? - Nekoliko mojih dugogodišnjih prijatelja je iz Beograda. Toliko godina ih nisam video! Bio sam veoma dirnut i mislim da su slušaoci u Kolarcu prihvatili moju emotivnost onako kako sam želeo. Publika je slušala iskreno i bez rezerve, bar je takav moj utisak. Pretpostavljam da je na koncertu bilo puno ljudi koji su me slušali sedamdesetih godina. Tada sam veoma često nastupao širom nekadašnje Jugoslavije, u Beogradu, Zadru, Ohridu... Interesantno je što se ovde uvek nešto nepredviđeno dogodi. Nikada nije dosadno. Jednom prilikom kada sam imao dogovoren nastup na festivalu u Ohridu, usled nepredviđenih meteoroloških uslova, avion iz Beograda nije mogao na vreme da poleti. Nakon višečasovne neizvesnosti, ipak smo poleteli, ali smo u Ohrid stigli u jedanaest sati uveče. Baš kada su slušaoci konačno počeli da se razilaze kućama. Prekasno. U Ohridu sam ostao dve večeri i sjajno se proveo. Činjenica da ste osamdesetšestogodišnji violinista svakako je jedna od najčešće korišćenih „reklama” vaših u skorije vreme odštampanih biografija i koncertnih najava. Je li to dovoljno opravdava nekadašnji izbor profesije? - Svako od nas rođen je sa određenim predispozicijama, za šta bilo. Ali za koje će se zanimanje opredeliti, sasvim je drugo pitanje. Svi smo mi predodređeni da sviramo neki instrument, do određenog nivoa, naravno. A talenat može biti iskorišćen samo uz ogroman rad. Kako ljudi u cirkusu uče da hodaju na trapezu? Veruje li iko da su oni rođeni sa sposobnošću hodanja na trapezu? Balans je u njihovom poslu veoma važan. Tako je i sa sviranjem violine. Čitav život istražujem, pronalazim i gubim balans. Ne mislim ni da je mehanička perfekcija uslov nastanka umetničkog dela. Na taj način gubimo ljudskost i postajemo kompjuteri. Šta Mariju Kalas čini prepoznatljivom? Upravo ono lično, emocija u njenom glasu, i čini je jedinom u ko zna koliko hiljada muzičara. Verujete li da je inspiracija važan uslov nastanka umetničkog dela? Ili onog Jednog koncerta koji se pamti do kraja života. - Tačan i potpun odgovor na pitanje šta je inspiracija niko nikada nije dao. Misteriozni i neočekivani orkan, čini mi se, način na koji sam, nekako, ulovljen. Pre mnogo, mnogo godina, svirao sam sa prijateljima u Južnoj Africi. Uopšte ne mogu da se setim kako smo tamo dospeli, ali se vrlo dobro sećam da smo svi bili mrtvi umorni. Jedva smo udisali vreli vazduh i činilo nam se da dan traje čitavu večnost. Znali smo jedino da moramo da odsviramo koncert. Program je bio preozbiljan. I težak za slušanje i zahtevan za izvođenje. Već nakon prvih uvodnih taktova publika je počela da se dosađuje, videlo se to po izrazima njihovih lica. Čak je izvesni gospodin čitao novine. U trenutku, osetio sam kako mi se prsti upetljavaju, a da ne mogu baš ništa da učinim. Isfalširao sam. Kroz glavu mi je proletela misao: „Gospode, šta mi uopšte radimo ovde?!” Publici smo bili dosadni, a sami smo se mučili. Na sceni bar neko treba da uživa! Počeli smo da improvizujemo, i na neki način, da se glupiramo. I – uspeli smo. Odjednom je komunikacija prostrujala neverovatnom lakoćom. Razdrmali smo usnule slušaoce i naterali ih da klimaju glavama u ritmu naše muzike. Osećao sam se kao da prolazim dolinom smrti i budim mrtve. To je momenat kada sam shvatio da mi muzičari, u stvari, publiku činimo onakvom kakva jeste. I dan-danas u to verujem. Za ovaj nastup ispostavilo se da je koncert mog života. Po tome nikako ne opravdavate devizu „shonj must go on”, u najgrubljem smislu, budući da ste i sami jedno vreme radili kao zabavljač? - Onaj ko bira da dođe na koncert, nešto očekuje i nada se da će dobiti ono što očekuje. Za to je, na kraju krajeva, platio. Stvar je u tome da ako se muzičar ne oseća raspoloženim za sviranje, ako je umoran, treba da svira umorno, bar će biti iskren. Ne sme da glumi dobro raspoloženje. Jer, ono što osećamo čini nas onim što jesmo. Ne ono što mislimo da bi drugi trebalo da misle da osećamo, pa se pretvaramo. Imam poverenja u „inteligentnu publiku”. Ne želim da budem zabavljač i da prisutne odvlačim od stvarnosti... Čemu?! Mislim, u stvari, nadam se, da na svakom koncertu slušaoci nauče nešto novo. Kako onda prepoznajete savremenu muziku? Koje biste kompozitore naveli kao uvek nove? One koje i slušaoci i izvođači nanovo i nanovo otkrivaju, a da im nikada ne dosade, ili... - Moj prvi kontakt sa savremenom muzikom bio je Bergov koncert. Kasnije sam svirao i Hindemita i Stravinskog. Ali, kada ste u šumi, ne možete prepoznati svako drvo! Savremeni zvuk može postati dosadni kliše. Kada bi za Baha, međutim, bilo ko rekao da nije savremen, načinio bi neoprostivu grešku. Bilo bi dobro preispitati šta, u stvari, smatramo savremenim. Ako Šekspir nije savremen, ko je onda? Mislite da je bahovska muzika večna? - Neverovatno je kojom brzinom budućnost postaje prošlost. Muzika je, međutim, bez godina. Vrsta hrane koju ne možemo kupiti u radnji. Nažalost, ne možemo ući u prodavnicu i kupiti je. Danas mnogi pokušavaju da je predstave kao robu, ali muziku ne možemo kupiti niti prodati. Ovih dana je suviše stvari u tržišnoj ponudi, zapravo sve postaje roba, pa i umetnost. Za mene nema ničeg goreg od kopija i kopijinih kopija, bile one savršene ili sa minimalnim greškama. Kako onda uspevate da se snađete u našem vremenu? - Suviše smo determinisani slikama koje su nam neprestano prikazivane, zvukom koji nam je previše puta puštan. Danas smo svi zavisni od informacija koje su nam plasirane, koje previše utiču na nas i oblikuju naše celokupno biće. Tako je postalo suviše lako „dirigovati” ljudima, biti dirigent dirigentu. Postali smo roboti. Nije potrebno biti genije da bi se postalo vođom. Idioti diriguju idiotima koji opet diriguju drugim idiotima. Kada je kraj razmišljanju, svaki oblik manipulacije postaje izvesniji. Mislim da dobar učitelj uspeva da iz učenika izvuče baš njegov ton. Uči ga kako da na površinu izbaci sebe. Ja, recimo, ne želim da pripadam bilo kakvoj instituciji. Da potpadnem pod ma koji diskurs. Ali prija mi i volim da posavetujem muzičare kad god me zamole za pomoć. Je li to razlog što na Internetu skoro i da nema informacija o vama i vašem dugogodišnjem muzičkom delovanju? - Internet za mene ne predstavlja mogućnost realne komunikacije. Iz razloga što ne biti oči u oči sa sagovornikom nije potpuni kontakt. Ukoliko tokom razgovora poželim i da dodirnem onog sa kim razgovaram, ili uputim „pogled koji govori”, to je mnogo ljudskije. Za mene jedino „licem u lice” predstavlja realnu komunikaciju. Čin rukovanja, kada pogledam u oči i upitam: „Kako ste?”, jeste jedinstven, ljudski. Jedina ljudska kategorija po mojoj meri. Internet je sve osim „Možda”. U da/ne komunikaciji ukinuta je misterija svojstvena ljudskosti. Pre nego što se u stvarnosti upoznam sa osobom, mogu „otići” na Internet i o njoj saznati čak i ono što ona o samoj sebi ne zna. I „posedovati” određene informacije o njoj. Ali, koje/kakve su to informacije?! Mislim da je čitav Internet – nesporazum! Sa čime biste uporedili muziku? - Jedino zbog čega mi muzičari zaista vredimo, u stvari, svi mi umetnici, jeste život. Veoma je jednostavan: rodite se i umrete. Kao kuća je. Možete imati kuću, ali ono što se događa unutra je muzika, komad koji je napisan da bi bio odsviran. Ako dopustite notama da vas vode. Ali, svako ko prati određena uputstva mora biti i dovoljno kreativan. Mora imati pripremljena čula da bi tačno znao kada nailazi inspiracija. Za mene je vežbanje, ili ma kakvo učenje, u stvari, kreiranje terena pogodnog da ga iskoristim na najbolji mogući način u trenutku nailaska inspiracije. A kada ona naiđe, u stanju sam da je usmerim i dostignem neponovljivost.