Šta to papa prašta Lenonu?

Na samom kraju protekle sedmice svet je obišla vest da je rimski papa Venedikt Šesnaesti oprostio „greh” DŽonu Lenonu, četrdeset godina nakon što ga je počinio, 28 godina posle smrti ovog člana Bitlsa. Vatikanski organ „Oservatore romano” (Rimski posmatrač) prošle subote podsetio je na davnašnje Lenonove reči da su „Bitlsi poznatiji od Isusa Hrista”, označivši ih nestašlukom mladog čoveka koji potiče iz engleske radničke klase. List hvali muziku ove grupe, bolja je od današnjeg roka koji je postao „standardizovan” i „stereotipan”. Pomisao da se papa ovih dana bavio Lenonom i odlučio da pokaže milost, zapravo ne stoji. Takve odluke nema, niti od pontifeksa, takođe ni od ma koje kongregacije. Crkva Lenona nikada nije zvanično ni osudila, da bi ga sada rehabilitovala. Pevač nije ni bio katolik, rođen je kao anglikanac, njih u Americi nazvaju episkopalcima. Ta crkva Lenonu nikada ništa nije zamerila, niti se njime bavila. Kritikovali i bojkotovali su ga po Americi evangelikalni hrišćani, pripadnici malih crkava, od kojih mnoge u Evropi označavaju sektama, iako su veoma brojne. To su činili posebno mormoni, ali i članovi Kju-kluks klana. Oservatore romano (OR) izlazi kao dnevnik od 1861. godine. U početku, nakratko, stajalo je da se radi o „moralnim novinama”. U svojoj istoriji imao je samo deset glavnih urednika, jedan se na tom mestu zadržao čitavih 40 godina. Ima desetak nedeljnih izdanja na raznim jezicima. List je temeljno promenio lejaut početkom ove godine. Od tada objavljuje i fotografije u boji. OR jeste zvanično glasilo Svete stolice, ali u objavljivanju papskih dokumenata i govora, saopštenja, izveštaja, protokolarnih događanja. Za druge članke, takođe u bogatom redovnom kulturnom delu, odgovaraju autori članaka, odnosno urednik. Kako se saznaje, članak o Bitlsima potiče samo iz kulturne redakcije i nije dogovoren sa crkvenim vrhom. Tako, za Lenonov mladalački nestašluk razumevanje sada nalazi urednik, a ne Vatikan ili papa. Poglavar nije cenzor, njemu se ne podnose članci unapred na pregled. Sve tekstove ne stigne da pregleda ni sadašnji glavni urednik Đovani Marija Vian. List ne pominje neke daleko problematičnije izjave Lenona, izgovorene u ozbiljnom tonu. Tada, 1966. za „Ivning standard” je rekao da je hrišćanstvo u fazi nestanka. Crkvi nije nepoznato da Lenona nisu zaobilazili brojni gresi, njih ne prećutkuju biografi, pa ni bitlsomani. Pominju se seksualne ekscentričnosti, alkoholizam, droga, ljubomora, izrazita nebriga za decu i suprugu. To su neki pravdali „tragičnim detinjstvom”, ostajao je bez ljudi koji su mu mnogo značili (smrt oca, majke, ujaka, prijatelja). U tome se žele naći koreni njegove nezgodne naravi i sklonosti besu. Jednom rečju, „duboko rascepljena ličnost”, monah i cirkuzant u isto vreme, kako je neko rekao. Rok muzika nije strana hrišćanstvu. Kod katolika retko, a kod protestanata redovno, ona se izvodi na crkvenim skupovima, crkveno-narodnim okupljanjima, konferencijama za mlade, čak u nekim slučajevima i na bogosluženjima. Pogotovo na vanevropskim prostorima prema njoj nema rezervi. Ruska pravoslavna crkva otkrila je pre pet godina da se preko roka može uspešno misionariti. Uticajni „sveruski” đakon Andrej Kurajev počeo je „bitku za mlade”, angažujući rok muzičara Konstantina Kinčeva i njegovu grupu „Alisa”. Zajednički su „svedočili veru” stotinama kilometara, u raznim mestima od Ekaterinburga do središta Sibira. Pesme su bile protiv „materijalizma i banalnog primitivizma”. Rokeri su zaslužili i orden patrijarha Aleksija za „misionarski rad”. Kinčev govori da rok nije nikako antihrišćanski. Članovi njegove grupe svakodnevno čitaju jevanđelja i mole se. Đakon je sa svojim projektom „S rokom ka nebu” osvojio i Ukrajinu, s njim su nastupali, osim Kinčeva, drugi poznati rokeri – Jurij Ševčuk i Vjačeslav Butusov. „Biti pravoslavan ne znači emigrirati u srednji vek, koristite Internet, gledajte filmove, pevaj, igraj, reci Bogu da, čini dobra dela”, čule su se reči Kurajeva, praćene muzikom rokera i igranjem mladih, u četrdesetak gradova. U Petrogradu je bilo dobrotvornih koncerata. Patrijaršiji je trebalo neko vreme da prihvati muzičko-crkvenu saradnju. Sada drugi čovek crkve, verovatno budući poglavar, mitropolit smoljenski Kiril, iako je prešao šezdeset godina, koristi svaku priliku da pozdravi, primi i blagoslovi rokere kao „verna čeda crkve”. Bog se da slaviti i sa savremenim instrumentima, u vreme nastanka psalama od strane cara Davida, čula se harfa, truba, bubanj, gudala, danas ih ima podosta novih, treba ih koristiti, smatra crkva. Prema upotrebi muzičkih instrumenata na bogosluženjima, kao kod drugih hrišćana, pravoslavlje ostaje odbojno. Početkom ove nedelje već je bilo komentara u svetu da Vatikan postaje sve „progresivniji”, na visini je vremena, zapaža „večne” (muzičke) vrednosti, u koje ne ubraja više samo Mocarta, Betovena, rekvijeme i pasije. Da se papa „oduševio” rokom, slušajući „Beli album”, 40 godina posle njegovog nastanka, niko srećom ne tvrdi. Iako se Venediktu Šesnaestom sada pripisuju zasluge da čita „znake vremena” i „razume mlade”, ocena je preuranjena. Od kada se uspeo na tron svetoga Petra, izbegao je da preduzme ma šta što bi ga označilo kao papu reformatora. Povratio je staru latinsku misu, koju ne priželjkuje ni jedan posto vernika. Izostalo je preispitivanje celibata, a crkva strada od nedostatka sveštenstva, razvedenima i dalje uskraćuje pričest, njegov ekumenizam je rimocentričan. Udaljio je od sebe protestante, iako je Nemac. Tu bi crkva Rima više postigla, nego jednodnevnom vešću o oproštaju za nestašluk DŽona Lenona.