Hilari Klinton najbolja za Srbiju

Barak Obama će napraviti najveću grešku u karijeri i pre nego što zvanično započne njegov predsednički mandat ukoliko za šefa diplomatije postavi Hilari Klinton”, poručuju uznemirene i razočarane pristalice novoizabranog predsednika SAD u porukama koje se mogu pročitati na blogovima i diskusionim forumima američkih medija. Drugi, u sličnom tonu, tvrde da bi postavljenje Hilari Klinton na tu prestižnu funkciju predstavljalo najbolju potvrdu da od promena – pre svega promena u međunarodnoj politici, kako bi se popravio teško narušeni ugled SAD u svetu – kakve je Obama obećavao biračima, neće biti ništa. Senatorka Hilari Klinton, za razliku od novoizabranog predsednika Obame, važi za tipičnog „jastreba” u spoljnoj politici. U Senatu podržava odluku predsednika Buša da napadne i okupira Irak (Obama je vojni pohod na Irak odmah osudio) i do danas nije bila spremna da prizna da je u tome možda pogrešila. Kao članica senatskog komiteta za oružane snage uvek je bila gotova da podrži svaki predlog za povećano angažovanje američkih oružanih snaga u svetu. Zalagala se za oštre mere prema Kini, zbog politike prema Tibetu i predlagala da Amerika bojkotuje olimpijske igre u Pekingu zbog kršenja ljudskih prava. Pretila je da će Iran, ukoliko posegne za atomskim oružjem, biti doslovno „zbrisan”. Tražila je oštriji kurs u odnosima sa Rusijom... Ako se tome dodaju i često ponavljane tvrdnje kako je, navodno, upravo gospođa Klinton svojevremeno presudno uticala na svog supruga, bivšeg predsednika Bila Klintona, da bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i protivno važećim normama međunarodnog prava naredi bombardovanje Srbije (Srbije i Crne Gore), i predlagala da se odmah pošalju kopnene trupe na Srbiju, stvarajući tako presedan koji će potonja republikanska ekipa (Buš, Čejni, Ramsfeld i društvo) maksimalno iskoristiti u Iraku, dobija se slika osobe čije se razumevanje međunarodne politike zaista bitno razlikuje od onoga što je obećavao Obama i što mu je donelo veliku popularnost. Kako u Americi, tako i u svetu. Tokom kampanje Hilari Klinton je svog demokratskog rivala optuživala za „naivnost” i „neiskustvo u spoljnoj politici”. Obaminu izjavu da bi bio spreman da se sretne sa liderima Irana, Sirije i Severne Koreje, ocenila je kao „dokaz njegove naivnosti u spoljnoj politici”. U jednom propagandnom spotu iz štaba Hilari Klinton su biračima poručili da Obama ne bi bio sposoban da bez oklevanja donese odluku ukoliko ga kojim slučajem probude u tri ujutro i saopšte mu da je negde u svetu nastupila krizna situacije i da Amerika mora odmah da reaguje... Obama joj nije ostao dužan: iz njegovog štaba su uzvratili opaskom da se sposobnost za upravljanje krizom u tri sata ujutro ne stiče tako što ste bili udati za vrhovnog komandanta oružanih snaga SAD... Drugim rečima, gospođa Klinton, očito, pre može da simbolizuje kontinuitet nego obećani raskid sa vašingtonskim establišmentom. Ali, Obama, čini se, nije bio u stanju da se odupre snažnom pritisku da joj poveri ovako značajnu dužnost u svom timu. Najpre mu se za državnog sekretara nudio ambiciozni Ričard Holbruk. Ali, kad se pokazalo da taj predlog neće proći, krenula je snažna medijska kampanju za imenovanje Hilari Klinton: „Senatorka je spremna da prihvati položaj šefa diplomatije”, „ona bi bila najbolja za taj posao”, „bivša prva dama ima odlične lične veze u čitavom svetu”... javljali su mediji skloni klintonovskom krilu u Demokratskoj stranci. Istina, u javnosti je mnogo eksploatisana i priča o snažnom uticaju koji je na Obamu, navodno, izvršila knjiga Doris Kern Gudvin, pod naslovom „Tim rivala”, u kojoj se analizira odluka Abrahama Linkolna da bivše oponente dovede u svoj predsednički kabinet. Ali, pre će biti da je u ovom slučaju lična želja gospođe Klinton da se domogne ove prestižne funkcije bila daleko značajnija od jedne knjige koju je pročitao Barak Obama i koja mu se, kažu, veoma dopala. Sem toga, odluka novog američkog predsednika da na čelu Pentagona zadrži dosadašnjeg sekretara za odbranu republikanca Roberta Gejtsa, motivisana je sasvim drugačijim razlozima i nema, čini se, ništa zajedničko sa slučajem Hilari Klinton. U prilog imenovanju senatorke Klinton za šefa diplomatije navođeni su brojni argumenti („njena velika popularnost”, „jačanje jedinstva demokratske stranke”...), mada su uvek u prvom planu bili oni za domaću političku upotrebu, a ne razlozi koji bi gospođi Klinton, eventualno, davali prednost na toj funkciji u odnosu na potencijalne protivkandidate: guvernera Novog Meksika Bila Ričardsona ili senatora DŽona Kerija iz Masačusetsa. Iskusni diplomata DŽon Bolton, nekadašnji ambasador u UN, izrekao je i karakteristično upozorenje: Obama ne bi trebalo da zaboravi staro pravilo da nikada ne treba poveravati posao osobi koju ne možeš da otpustiš, pogotovo ne posao šefa Stejt departmenta. Dok je trajala bučna medijska kampanja za imenovanje gospođe Klinton na položaj šefa diplomatije, njeni saradnici su diskretno pregovarali sa Obaminim ljudima o posebnim uslovima pod kojima bi ona mogla da bude angažovana. Ti uslovi su se, pre svega, ticali njenog supruga Bila Klintona i njegovih finansijskih aranžmana u inostranstvu. Uostalom, ne treba zaboraviti da su Obamini bliski saradnici još tokom prethodnih stranačkih izbora za nominaciju u Demokratskoj stranci („prajmaris”) rekli da Obama nikada nije ozbiljno računao sa mogućnošću da senatorki Klinton ponudi mesto potpredsednika delom i zbog poslovnih aranžmana njenog muža u inostranstvu. Zašto se u međuvremenu predomislio, može se samo pretpostavljati... Bil Klinton je, naime, od 2001. do danas razvio unosne poslove u Kini, Saudijskoj Arabiji, Maroku, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Kuvajtu, Kataru... U nekim slučajevima radilo se o sponzorskim i donatorskim ugovorima za njegovu fondaciju, u drugim o tipičnim komercijalnim aranžmanima. Recimo, prihvatio se članstva u upravnom odboru jednog investicionog fonda u Kaliforniji, u vlasništvu milijardera Ronalda Burklea. Sa drugim partnerom, kanadskim biznismenom Frankom Giustrom, putovao je 2005. u Kazahstan da mu pomogne da zaključi ugovor o eksploataciji uranijuma u toj zemlji... Zanimljivo je, inače, da je gospođa Klinton kritikovala Kazahstan zbog nepoštovanja ljudskih prava, ali to njenom mužu očito nije smetalo da tamo posluje. Slično je bilo i u Kini, gde je bivši američki predsednik primio donaciju od kineske internet kompanije optužene da je neposredno angažovana u progonu tibetanskih boraca za ljudska prava. Svojevremeno, Hilari Klinton se u Senatu oštro usprotivila namerama jedne firme iz Dubaija da otkupi šest najvećih američkih pomorskih luka. Kad se suočila sa političkim preprekama za širenje poslova u SAD, firma iz Dubaija je za svog privatnog konsultanta angažovala Bila Klintona. Istina, posao je kasnije propao, ali konsultant je uzeo svoj honorar. Mediji tvrde da su Klintonovi inkasirali oko 100 miliona dolara od 2001. do danas iz ovakvih poslovnih aranžmana. Evo i najnovijeg bisera: dok se gospođa Klinton u predizbornoj kampanji snažno zalagala za radnička prava, inspekcija rada u Brazilu je otkrila da jedna kompanija za proizvodnju etanola svoje radnike angažovane na seči šećerne trske tretira na nehuman i ponižavajući način, i naložila da se vlasnici zbog toga kazne. Tako je otkriveno da je jedan od vlasnika i bivši američki predsednik Bil Klinton, koji je investirao svoj novac u ovaj posao. U Srbiji se, baš kao i drugde u svetu, odmah postavlja pitanje – šta to znači za nas? Tipičan, sada već šablonski odgovor glasi da nas je Klinton (ignorišući Savet bezbednosti UN) bombardovao, a Buš nam je (demonstrirajući istovetno ignorisanje UN i normi međunarodnog prava) Kosovo proglasio nezavisnom državom, mada su kosovski Albanci jedan bulevar u centru Prištine, u znak zahvalnosti, nazvali Klintonovim, a ne Bušovim imenom. A, to znači da bi za Srbiju moglo biti potpuno svejedno ko je na čelu Stejt departmenta... Međutim, personalni sastav u diplomatiji, naročito američkoj, koja više od evropskih diplomatija pati od političkih i drugih uticaja, nikada ne treba potceniti. To što je predsednik Klinton svojevremeno odlučio da bombarduje ovu zemlju (sam ili pod uticajem žene, svejedno), što su američki generali Vesli Klark i ostali usmeravali razorne bombe na civilne ciljeve u velikim gradovima i njihovoj blizini, u nameri da izazovu veliki broj civilnih žrtava i patnju nedužnog civilnog stanovništva, a što neki visoki funkcioneri buduće administracije Baraka Obame i dalje tvrde da su ponosni na taj poduhvat, i što im, čini se, ne pada na pamet da nekome zbog toga upute izvinjenje, nije jedina činjenica koju će istorija srpsko-američkih odnosa dugo pamtiti. Američka administracija i njena spoljna politika za vreme Bila Klintona, sa kojom bi Hilari Klinton na čelu Stejt departmenta mogla da uspostavi kontinuitet, svesrdno je pomagala autoritarni režim Slobodana Miloševića („faktor mira i stabilnosti”, „potpisnik ugovora iz Dejtona”), a ignorisala i potcenjivala uticaj demokratske opozicije u Srbiji. Istini za volju, i sam Milošević je oduvek važio za „američkog čoveka” u Srbiji, što je uočio i u poverljivim telegramima Vašingtonu javio još ambasador Lorens Iglberger, krajem osamdesetih. Jedan pouzdan američki izvor („iz prve ruke”) potvrdio je ovom novinaru da je Milošević tokom nekoliko nedelja provedenih u jesen 1995. u vojnoj bazi Rajt-Paterson u Dejtonu dobar deo vremena provodio u društvu američkih generala i da je („kao malo dete”) bio fasciniran savremenim američkim vojnim tehnologijama... Uoči čuvenih izbora 1996. godine, koje je Milošević pokušao da pokrade, ondašnji američki ambasador u Beogradu Ričard Majls putovao je po Srbiji i sretao se sa lokalnim zvaničnicima, funkcionerima Miloševićeve SPS. Tako je u Smederevu imao i susret sa Dušanom Matkovićem, direktorom željezare Sartid i funkcionerom SPS, a slika njihove razmene srdačnih osmeha odmah je iskorišćena u predizbornoj kampanji Miloševiće stranke i plasirana u centralnoj informativnoj emisiji režimske televizije. Kada sam se, u tekstu u NIN-u, zapitao: zašto ambasador Majls tokom predizborne kampanje ne sreće i kandidate opozicionih stranaka i tako, bar formalno, pokuša da deluje neutralno? – a on se silno naljutio. Međutim, pošto je Milošević pokušao da pokrade izgubljene lokalne izbore, izazivajući talas masovnih protesta širom Srbije koje je predvodila demokratska opozicija, SAD i njihovi evropski saveznici su odlučili da vlastodršcu kojeg su svojevremeno nazivali „balkanskim kasapinom” pomognu da se zadrži na vlasti. I, dok su građani Srbije mesecima mirno protestovali, šetali i lupali u šerpe, uvereni da je Milošević već na kolenima, a njegovi dani odbrojani, iza leđa domaće javnosti vođeni su neobični tajni pregovori: uprkos još formalno važećim sankcijama, jedna italijanska i jedna grčka firma (obe znatnim delom u državnom vlasništvu) su – uz očit američki blagoslov – Slobodanu Miloševiću na ime kupovine 49 odsto akcija srpskog Telekoma isplatile više od milijardu dolara u kešu! I, tako mu omogućile da se domogne novca za kupovinu neophodnog socijalnog mira i ostane na vlasti... Uložen je čini se, i priličan trud da se vođstvo udružene demokratske opozicije u Srbiji (Zoran Đinđić, Vuk Drašković, Vesna Pešić, pod imenom „Zajedno”), koje je predvodilo masovne proteste protiv Miloševića 1966-1967, razjedini i posvađa. Troje srpskih opozicionih prvaka pozvano je u SAD, gde su odleteli jednim avionom, ali nakon nečega što se tamo zbivalo, i što nikada potom nije do kraja razjašnjeno, vratili su se u dva aviona, posvađani... Međutim, Milošević, po svemu sudeći, nije ispunio ono što je od njega očekivano. Amerika je na takvo nezahvalno držanje svog „klijenta” reagovala kao razočarana histerična ljubavnica, odlučivši da ga „nauči pameti”, zato što Srbi, navodno, „razumeju samo jezik sile”... Najpre su naoružane albanske bande na Kosovu, do juče zvanično klasifikovane kao „terorističke”, proglašene američkim saveznicima, a njihovi lideri, među kojima su i neki od notornih ubica i zločinaca, najboljim američkim prijateljima. Potom je usledilo i bombardovanje... Kada su građani Srbije, predvođeni ponovo ujedinjenom demokratskom opozicijom srušili Miloševića u jesen 2000. godine, zvanični Vašington (ambasador Vilijem Montgomeri) je odmah pokušao da im „ukrade pobedu” i kaže kako promene u Srbiji ne bi bile moguće bez američke pomoći. Kako bilo da bilo, Hilari Klinton na čelu američkog Stejt departmenta ne mora biti loša vest za Srbiju. Pre ili kasnije, svako treba da se suoči sa greškama iz prošlosti i da iz toga izvuče neki nauk. Pošto je supruzi bivšeg predsednika Klintona, sticajem okolnosti, sve što je Amerika činila u jugoistočnoj Evropi u protekle dve decenije bolje znano nego bilo kom drugom kandidatu za ovu funkciju, ona bi možda pre nego bilo ko drugi mogla i da se suoči sa tragičnim istorijskim greškama koja je Amerika u tome počinila. To je uvek bolno, ali na kraju ipak korisno. Srpsko iskustvo bi u tome moglo biti korisno i poučno za Ameriku.