Uloga seoskog vašara u srpskoj istoriji

Iako je Kominterna još u junu upozorila KPJ da u prvom planu treba da bude borba protiv fašizma, a ne socijalistička revolucija, u dualizmu oslobodilačkih i revolucionarnih tonova uvek su glasniji bili ovi drugi, što je otežavalo sklapanje sporazuma o zajedničkoj borbi sa drugim antifašističkim grupama, jer je kominternovsko nasleđe zahtevalo hegemoniju nad “saputnicima revolucije”. To je odmah došlo do izražaja u kontaktima sa srpskim rojalističkim pokretom. Tako je veoma brzo otvoren i unutrašnji front preko koga su se odslikavali suprotni polovi socijalne i nacionalne politike i čiji je sudar dominirao ratnom pozornicom. Komunisti nisu pucali u „sluge okupatora”, već u državu kao instituciju. Wihov krajnji cilj bilo je rušenje te države, da bi se na njenim razvalinama uspostavila druga državna tvorevina, na radikalno novim političkim i ideološkim principima. To je i bio razlog zašto su partizani i četnici imali tako različiti odnos prema organima vlasti u okupiranoj Srbiji. Komunisti su poručili srpskom narodu da mora da se obračuna i sa domaćim izdajnicima: “Možeš li ti, srpski narode, da mirno gledaš kako ginu tvoji najbolji sinovi od ruku tvojih domaćih izdajnika, okupatorskih slugu? Ne! Ti, srpski narode, nećeš to dozvoliti. Srpski partizani daju svoje živote za tvoju slobodu, za tvoju čast i ti si dužan da pomogneš ove svoje borce.” Komunisti su tokom leta 1941. poručivali da je došlo vreme da se “zaoštri i borba sa izdajnicima”. Tako je, na primer, Sreten Žujović „Crni” zahtevao streljanje “paničara i likvidatora”, kao što je bio slučaj u kolubarskom NOPO: “Streljali smo dvojicu ne zbog neslaganja sa odlukom o taocima, koja je stvarno necelishodna, već zbog nasrtaja na politkomesara.” Svima koji su sumnjali u mogućnost uspešne borbe protiv Nemaca, komunisti su poručili da su “kukavice i paničari” koji ne veruju u snagu Crvene armije “pa sledstveno tome ni u svoje vlastite snage”. Nije se smelo čekati: “Svaki minut za nas i za čitav srpski narod je pitanje života, pitanje biti ili ne biti.” Revolucija se sprovodi, ali se o njoj ne govori suviše – to je bila osnova tzv. linije partije. Važeća parola bila je “narodni ustanak”, ali, samo je KPJ mogla da ga vodi, jer su svi ostali imali “skrivene namere”. Borba protiv stare vlasti, hapšenje i ubijanje predsednika opština i sreskih načelnika, paljenje opštinskih zgrada i slične mere, tretirane su kao borba protiv okupatora “po prirodi stvari”. U tom kontekstu važan događaj je ono što je posle označeno kao početak ustanka u Srbiji – koji se dogodio u Beloj Crkvi 7. jula 1941. Jedini pisani domaći izveštaj koji je sačuvan o događaju koji se odigrao 7. jula 1941. jeste izveštaj ispostave Drinske banovine u Užicu, dostavljen Odeljenju javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Saveta komesara u Beogradu od 21. jula 1941. Drinski žandarmerijski odred dostavio je izveštaj prema aktu komandira Šabačke žandarmerijske čete. Žandarmerija je događaj u Beloj Crkvi opisala na osnovu kazivanja predsednika opštine Sredoja Kneževića i starešine sela Nikole Lazarevića. Na Ivanjdan, tzv. letnji Sveti Jovan Krstitelj (preslava) 7. jula 1941. u selu Bela Crkva (nemački garnizon nalazio se u Krupnju) održavan je vašar. Okupljenom narodu je saopšteno da se zbog vanrednih bezbedonosnih prilika (pronele su se vesti o mogućem dolasku grupe partizana) vašar zabranjuje, pa su meštani počeli da se razilaze. Predsednik opštine je, posle crkvene službe, naredio okupljenim građanima da se raziđu i većina ga je poslušala, ali je na vašaru, ipak, ostalo stotinu seljaka. Oko 17 časova pojavila se grupa od 15 partizana iz Rađevske čete, na čelu sa Jovanovićem. Bili su naoružani puškama, a jedan partizan je nosio puškomitraljez. Pod lipom ispred kafane Bose Nedeljković okupili su oko sebe seljake, a Jovanović je održao govor. On je govorio o neophodnosti podizanja ustanka protiv nemačke vojske, boljševičkoj revoluciji, Sovjetskom Savezu i Staljinu, što su u to vreme bili uobičajeni sastavni elementi propagande KPJ. Rekao je i da je došlo vreme da narod „prihvati oružje i oslobodi se okupatorske vojne vlasti i kapitalista”. Jovanović je još naglasio da „Rusi napreduju i treba im pomoći”. Tražio je da se sabotira rad u belocrkvanskom rudniku lignita, „da se ne ide na kuluk i ne plaća poreza”. Obavestio je narod da je 1921. osnovana Komunistička partija „čiji je rad bio sprečen oružjem”. Ipak, komunisti su „u Lajkovcu zapalili cisterne, a u Kragujevcu magazin, a sada idu na Krupanj”. Posle govora partizani su se udaljili, a onda je u selo pristigla žandarmerijska patrola, koja je u međuvremenu od predsednika seoske opštine obaveštena o dolasku „naoružanih komunista”. U njoj su bili Bogdan Lončar i Milenko Braković. Lončar je bio žandarmerijski narednik, komandir stanice u Zavlaci. Rođen je u selu Jošani kod Udbine, Lika. Posle Aprilskog rata i osnivanja Nezavisne Države Hrvatske pobegao od ustaškog terora u Srbiju. Posle kraćeg vremena dobio je službu kao žandarm u Zavlaci. Milenko Braković je iz okoline Gornjeg Milanovca i on je bio kaplar u žandarmerijskoj stanici u Zavlaci. Oni su počeli da govore narodu da ide kući i ljudi su bili spremni da ih poslušaju. Tada je Vladan Bojanić, student prava iz Bele Crkve, pojurio za partizanskom grupom koju je sustigao kod izvora Yebarovca, kraj rečice Kolaruše. Ispričao je o „grubom nasrtaju žandara”, pa su se Jovanović i Miloš Pantić, lekar iz Valjeva, vratili sa namerom da razoružaju žandarme. Lončar i Braković su posegli za oružjem, ali nisu stigli da ga upotrebe. Jovanović je, iz neposredne blizine, iz pištolja (nosio je dva pištolja na bokovima, kao i svi komesari iz Španskog građanskog rata) ubio Lončara i Brakovića. Lončara je jedan metak pogodio u fišekliju usled čega je eksplodirala municija. Sačuvana su dva nemačka izvori o 7. julu. Krajskomandantura I/847 iz Šapca je zabeležila: “U ponedeljak, 7. jula, u 17.30 časova, pojavilo se u Beloj Crkvi 16 do 20 ustanika, naoružanih automatima, jednim mitraljezom, pištoljima i puškama, pod komandom lekara (Miloša) Pantića iz Valjeva i pokušali su da stanovništvo navedu na oružani otpor protiv nemačke posade i na razaranje nemačkih fabrika. Zabranili su dalji rad u preduzeću i zapretili streljanjem. Dva srpska žandarma, koja su se tu našla, bila su ubijena, što je čitavo stanovništvo primilo sa simpatijama.” Ubistvo srpskih žandarma posle Drugog svetskog rata ustoličeno je od vladajućeg režima kao dan početka oružane borbe srpskog naroda u Srbiji protiv okupatora, a to je zatim opšteprihvaćeno i u istoriografiji. Datum 7. juli nije bio određen istorijskim značenjem događaja koji se zbio toga dana već daleko više činjenicom da je trebalo obeležiti sednicu Politbiroa na kojoj je 4. jula doneta odluka o početku borbi, vezati početak ustanka za lokaciju generalnog sekretara KPJ i označiti prednost komunista. Da li je bilo drugih događaja koji su zasluživali da se vrednuju kao početak ustanka u Srbiji? U ovom periodu desila su se tri ozbiljna partizanska napada na nemačku vojsku. Prvo je 14. avgusta u selu Skeli (15 km zapadno od Obrenovca) u rano poslepodne, napadnut putnički automobil 3. čete 64. rezervnog policijskog bataljona, koji je bio na putu za Šabac. Poginuli su jedan poručnik (Ehrman) i jedan narednik, dok su dva narednika nestala. Zatim je u noći između 14. i 15. avgusta kod Lajkovca napadnut voz sa nemačkim vojnicima: tri vojnika su ubijena, a četiri ranjena. Železnička stanica kod Lajkovca napadnuta je i 16. avgusta poslepodne: ubijeno je pet, a teško su ranjena tri nemačka vojnika. Najznačajniji događaj u razvoju ustanka u ovom periodu desio se 31. avgusta kada je Jadarski četnički odred, pod komandom potpukovnika Veselina Misite, oslobodio Loznicu. Uoči napada, 30. avgusta uveče, održan je partizansko-četnički sastanak u manastiru Tronoša. Partizani su saopštili nameru da napadnu grad u roku od dva dana. U takvoj situaciji Misita je, bez konsultacije sa Mihailovićem, odlučio da sam napadne Nemce u Loznici. U toku noći prikupio je jedinice, a zvona sa lozničke crkve dala su znak za početak napada u ranim jutarnjim časovima. U gradu se nalazila XI četa 738. pešadijskog puka. Borba se vodila kroz grad, postepeno od kuće do kuće. Prvo su se predale posade u zgradama Gimnazije i Vukovog doma. Posada u Gradskoj kafani pružala je najjači otpor. U jednom napadu na nju, poginuo je i sam Misita. Borbe su okončane u rano posle podne. Napad je izveden na brzinu, kako bi se preduhitrili partizani, ali je bio upečatljiv po rezultatima: oslobođen je prvi grad u okupiranoj Evropi i prvi put je jedan nemački garnizon nateran na predaju – zarobljena su 93 vojnika. Grad je sutradan napala i 9. četa 738. puka, ali je već pri dolasku naišla na jaku puščanu i mitraljesku vatru iz kukuruza duž puta i sa jugoistočnih brežuljaka. Tako su svi nemački protivnapadi odbijeni. Taj događaj označio je prelom u daljem razvoj ustanka: partizansko-četnička vojska je sve hrabrije jurišala na nemačke odrede i zabeležila prve veće uspehe. Razvoj situacije se otimao kontroli i nemačka komanda je bila prinuđena da preduzme radikalne mere koje će prvu ratnu jesen privesti svom tragičnom kraju. Istraživanja poduzeta posle promene socijalističke vlasti pokazuju da je rukovodstvo KPJ okupaciju zemlje 1941. doživelo je kao “revolucionarnu perspektivu”. Borba za oslobođenje zemlje bila je isto što i rušenje predratnog državno-političkog ustrojstva Kraljevine Jugoslavije. Revolucionarna teorija nije priznavala legitimitet izbegličke vlade i kontinuitet monarhije, pa je od početka borbe partizanskih odreda ideologija imala prevlast. Ta strategija imala je veoma duboku istorijsku vertikalu. Tokom leta 1941. partizanski odredi napadali su gotovo isključivo organe srpske vlasti: žandarmerijske stanice i žandarme, opštine i njene činovnike. Pečat klasnog obračuna bio je dominantan. Zatvarane su katastarske uprave, sreski sudovi i načelstva, spaljivane zemljišne knjige: “Nema više tvoje ili moje, nego je sve naše”. Na selu je vođena sistematska borba protiv “pete kolone” i “kulaka”: pljačkani su ugledni domaćini, neretko i ubijani, pa se već u ovom periodu može govoriti o početnoj fazi građanskog rata u Srbiji. Komunisti su, naravno, sve te snage izjednačavali sa “slugama okupatora” i tu borbu proglašavali za oslobodilačku. Osnovno ubeđenje koje su komunisti širili propagandom bilo je da će se rat brzo završiti i da treba preduzeti velike akcije kako bi se dao što veći doprinos pobedi nad fašizmom. Tako je, na primer, u Cirkularu PK Srbije partijskim organizacijama i svim članovima partije od 20. jula posebno naglašeno da je Hitler već u “samrtnom ropcu”, da je Crvena armija neprobojna i nepobediva i da fašistima otkucavaju poslednji dani. Oštro su kritikovani komunisti koji su imali “ogromne iluzije o tome da neprijatelj ne bi sprovodio teror i vršio streljanja kada bi bio mir i red”. Takvi ljudi etiketirani su kao “kukavice i paničari” jer nisu verovali u snagu Sovjetskog Saveza i međunarodnog proletarijata. Time je nastavljen kontinuitet jedne politike koja je ispred sebe videla samo komunističku revoluciju. Još od ranih ustaničkih dana bilo je jasnih nagoveštaja o daljem toku komunističke revolucije. U drugoj polovini jula u čačanskom kraju sklopljen je prvi partizansko-četnički sporazum o zajedničkoj borbi. Protiv tog sporazuma izjasnio se Momčilo Radosavljević, komandant čačanskog NOPO: “Ovaj rat koji se danas vodi, jeste rat protiv kapitalizma i neminovno da će posle Nemačke doći na red Engleska, pa i Amerika”. Tražio je da se partizanske snage angažuju na “uništenju svih unutrašnjih neprijatelja, bez obzira na to kako se oni pred narodom predstavljaju.” Stari komunistički kadrovi, školovani u Kominterni, počeli su sve otvorenije da govore o „istorijskoj šansi” jer je rat dobio “revolucionarni legitimitet”. Većina od njih bili su predratni robijaši i imali su dosta iskustva u sudaru sa klasnim protivnikom. Sve je to preneseno u 1941. mehanički i bez alternative. Kad se doda bespogovorna vera u Sovjetski Savez, pre svega u Staljina, nastojanja KPJ da po svaku cenu iskoristi rat za politički prevrat postaju jasnija i razumljivija. Pre svega, totalitarno biće KPJ pokazalo je prednosti u prvim ratnim danima. Monolitna i staljinizovana partija, sa čvrstim i neprikosnovenim vođstvom, oličenom u jednom čoveku (Tito) nije imala sumnji, preispitivanja ili kolebanja: ona je izvršavala direktive. Osim toga, dok je sav državni aparat Jugoslavije bio razbijen i sve slobodne društvene organizacije zabranjene, aparat KPJ se sačuvao i funkcionisao je pod okupacijom, održavajući čak i vezu sa Moskvom. Drugi faktor koji je jugoslovenskim komunistima išao naruku, bila je okupacija. Nestanak jugoslovenske državne vlasti i njene oružane sile, imao je za KPJ značaj „olako dobijene ili poklonjene revolucije”. Nestao je protivnik koji je držao stari društveni poredak, proganjao i hapsio komuniste. Ono što se nije moglo postići za više od 20 godina legalne i ilegalne borbe, ostvareno je tuđim udarom spolja. Treći bitan faktor je militarizacija same KPJ još u predratnom vremenu, što je olakšalo stvaranje vojnih struktura kada je za to došlo vreme. Formiranjem Glavnog štaba 27. juna, KPJ je iz civilnog prešla u vojno stanje. Svi istaknuti lideri postali su vojni rukovodioci. Partija od tada funkcioniše samo u okviru oslobodilačkog pokreta i to skoro ilegalno. Javno, ona je bila vojna grupa koja je oko sebe okupljala borce za slobodu i formirala ih u partizanske odrede, a komunisti u tim odredima podvrgnuti su i vojnoj i partijskoj disciplini. U odredima su postojale ćelije koje su ih držale pod svojom kontrolom, sprovodeći “liniju partije”. Članovi su se sastajali poluilegalno, a političke zadatke dobijali su od viših partijskih tela. Vojnim operacijama rukovodili su komandant i politički komesar, postavljeni od Centralnog komiteta. Tako je KPJ uspostavila čvrstu kontrolu nad vojnim formacijama i stvorila fanatizovanu i ideološku vojsku koja će postati ključ njene pobede tokom rata, pre svega u unutrašnjim razračunavanjima. Po našem mišljenju, više je nego jasno zašto je datum 7. jul kasnije glorifikovan kao dan opštenarodnog ustanka srpskog naroda. Trebalo je istorizovati revolucionarni rat koji je pokrenula KPJ i opravdati nasilno uspostavljanje vlasti na kraju Drugog svetskog rata. Slavljenje ubistva Lončara i Brakovića ostavilo je dugotrajne negativne posledice i sprečilo proces nacionalnog pomirenja i prevladavanja još uvek snažnih ideoloških podela. Wihova rehabilitacija predstavljala je značajan doprinos suočavanju srpskog društva sa njegovim totalitarnim nasleđem koje je i dalje snažna brana punoj modernizaciji i demokratizaciji Srbije Ko je Žikica Jovanović Španac? Živorad Jovanović rođen je 1914. u Valjevu. Posle završene osnovne škole upisao se u valjevsku gimnaziju, iz koje je izbačen jer je vrlo rano prihvatio i širio marksističke, revolucionarne ideje. U Beogradu je počeo da studira jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu. Kao student bavio se revolucionarnim radom kao simpatizer KPJ u čije članstvo je primljen 1935. Radio je i kao novinar „Politike”, ali je otpušten 1936. Tokom 1937. upućen je u Španiju, u Andaluziju, gde se borio na strani republikanaca u Španskom građanskom ratu. Posle sloma Španske republike (1939) prešao je sa ostalim interbrigadistima u Francusku, gde je godinu dana proveo u logorima. Septembar 1940. vratio se u Jugoslaviju. Hapšen je i ispitivan od strane specijalne policije. Prijavio se i kao dobrovoljac za vreme Aprilskog rata 1941. ali je odbijen zbog komunističke opredeljenosti. Posle kapitulacije Vojske Kraljevine Jugoslavije (17. aprila 1941) radio je na organizovanju ustanka u zapadnoj Srbiji. Formirao je Rađevsku partizansku četu i bio je politički komesar. Posle događaja u Beloj Crkvi (7. jul) Jovanović se sa četom priključio valjevskom NOP odredu u kome je prvo obavljao dužnost komandanta, a potom političkog komesara bataljona. Posle sloma ustanka u Srbiji i povlačenja glavnine partizanskih snaga u Sandžak, u italijansku okupacionu zonu, Jovanović je ostao u zapadnoj Srbiji gde se našao na udaru nemačkih poternih grupa, ali i napada odreda srpske vlade generala Milana Nedića (tzv. vladini četnici). Januara 1942. postao je član štaba Grupe partizanskih odreda zapadne Srbije. Poginuo je 13. marta 1942. u borbi protiv odreda srpske vlade u selu Radanovcu, kod Kosjerića. Za narodnog heroja proglašen je 6. jula 1945. i gotovo pola veka bio je jedan od najvažnijih simbola komunističke revolucije u Srbiji. Krajem 80-ih godina partizanski general Radivoje Jovanović „Bradonja” izjavio je da je Tito naredio Jovanovićevu likvidaciju.