Podmukle čestitke

Kada se u novogodišnjoj noći uhvate za telefonsku slušalicu da bi najbližima i prijateljima poželeli sve najbolje u nastupajućoj godini, većina ljudi ne razmišlja koliko košta impuls. Baš kao što u vreme praznika i prvih dana januara ne misle na to koliko koštaju prasetina ili jagnjetina, a koliko struja, voda, grejanje... U vreme euforije, pa i one potrošačke koja svakog od nas zahvati uoči dočeka Nove godine, sve se podnosi sa lakoćom. Pa i poskupljenja. I to znaju i građani, ali znaju i vlasti. A znaju i oni koji odlučuju o poskupljenjima. Ne zna se još uvek koliko je telefonskih impulsa potrošeno tokom prvih dana 2009, ali su oni zato od prvog januara skuplji za 33 procenta. Skuplje su i poštanske usluge, poskupelo je grejanje u Beogradu i još nekim gradovima, čak za 36 procenata... Ni to nije sve. Duvanska industrija, poznata između ostalog i po najvišim zaradama u Srbiji, nije sačekala novo povećanje akciza na cigarete koje je vlada najavila. Još pre Nove godine, pod izgovorom većih akciza i stope inflacije, fabrika “Filip Moris” povisila je cene cigareta za pet ili deset dinara. Nešto kasnije, poskupele su i cigarete koje “Britiš-amerikan tobako” proizvodi u Vranju. U proseku za deset dinara. Sociolozi će reći da nije slučajno što se sa poskupljenjima krenulo uoči praznika ili baš 1. januara jer se, uz čašu vina i šampanjca, sve lakše svari. U tim trenucima opšteg slavlja kada niko od nas ne želi ili nema vremena da razmišlja o stvarnosti i svakodnevici, pa i ako su u pitanju veće cene, Qubiša Rajić, profesor Filološkog fakulteta, kaže da se uz Deda Mraza lakše podnose loše vesti. “Sve nepopularne mere se ovde već pola veka donose ili u jeku godišnjih odmora ili tik pred Novu godinu i Božić. A kada se otreznimo, krajem januara i kada stignu prvi računi, onda će biti kasno.” Na redu je poskupljenje gradskog prevoza, opet za tridesetak odsto, a čini se da još samo Slobodan Milosavljević, ministar trgovine i usluga, veruje da će osnovne životne namirnice u narednom periodu imati manje cene. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog smanjene tražnje, jer će u 2009. i zarade biti realno manje. A sve ukazuje da će biti i manje onih koji će imati bilo kakvu platu. Da podsetimo, ministar Milosavljević smatra da će meso, mesne prerađevine i hleb u 2009. biti jeftiniji, jer smo imali i rodnu godinu, ali i jeftinije energente. Odmah je usledio i odgovor proizvođača. Nema nižih cena! Vukosav Saković, direktor Fonda za žito, jasno je nedavno kazao da “nema mesta optimizmu” da će pšenica biti jeftinija. On tvrdi da bez obzira na nisku cenu pšenice od 11 dinara za kilogram na berzi u Novom Sadu, neće biti jeftinijeg brašna, a ni hleba. Cena pšenice je, naprotiv, na svetskim berzama počela da raste pa tako, tvrdi Saković, eventualno pojeftinjenje hrane može uslediti samo ako znatno padne kupovna moć građana Srbije. Baš kao što su mlekare zbog pada prometa i nagomilanih zaliha, a ne kao poklon svojim potrošačima za Novu godinu, snizile u decembru cene mleka. I mesari kažu da nema naznaka da bi cene mesa mogle biti niže, barem u prva tri meseca ove godine. Oni ukazuju na smanjenje stočnog fonda godinama, tako da bi manje cene dovele do odustajanja i sadašnjih proizvođača da tove svinje. A to bi onda dovelo do povećane tražnje koja bi opet pogurala cene nagore. I tako se primarni proizvođači žale na otkupljivače, oni na trgovce zbog velikih marži, trgovci opet na njih, ali i na državu, a do tada potrošači plaćaju sve skuplju robu i usluge. Ni jednostrana primena prelaznog trgovinskog sporazuma kojom su vlasti najavljivale više uvozne robe, veću konkurenciju ovdašnjim proizvođačima i trgovcima, a onda i manje cene, nije neka uteha kupcima. Zato, skoro polovina građana, prema rezultatima nedavno obavljenih anketa, misli da će cene rasti više nego 2008, a preko trideset odsto veruje da će biti iste kao i u prošloj godini. Tek mali procenat smatra da će pojeftiniti osnovne namirnice. Opet svejedno, ako i nema skuplje hrane, onda poskupljuju usluge. Decembarski podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da su cene bile niže za jedan odsto u poređenju sa novembarskim cenama, maloprodajne cene manje za 1,5 procenat, a cene usluga veće za 0,2 odsto. Analitičari će odmah odgovoriti da je deflacija posledica sve jeftinijeg goriva, koje je i od pre neki dan niže u proseku za 5,5 dinara, ali samo dok na snagu ne stupe odluke o povećanju akciza na derivate nafte. A ako se zna da je udeo cena goriva u ukupnoj inflaciji veliki, onda je jasno otkuda decembarska deflacija. Vlada i Narodna banka Srbije odlučile su se na sporazum o režimu ciljane inflacije koja u godini u koju smo upravo ušli treba da bude osam procenata. Eventualno dva procenta gore ili dole. Kako su se dogovorili predstavnici Vlade Srbije i Radovan Jelašić, guverner Narodne banke, drugim rečima, nosioci fiskalne i monetarne politike, vlada će u 2009. biti dužna da vodi fiskalnu politiku u granicama planirane stope inflacije. Te da Narodnu banku obavesti o potezima koji bi mogli nepovoljno uticati na probijanje ciljane inflacije, kako bi ova na vreme reagovala stezanjem monetarnog kaiša. A to znači podizanjem referentne kamatne stope na još viši nivo. Šta o novim cenama i ciljanoj stopi inflacije od osam procenata misle domaći ekonomisti? Saša Đogović, istraživač Instituta za tržišna istraživanja (IZIT), kaže: “Poskupljenje grejanja i telefoniranja bilo je ranije najavljeno i ukalkulisano u projektovanu inflaciju od osam odsto, ali smatram da su poskupljenja mogla biti raspoređena u nekoliko navrata, a ne odjednom i to za preko 30 odsto. S proleća se očekuju i veće cene struje, a znamo da poskupljenje struje za sobom vuče i sve druge cene. Vlada se jeste dogovorila sa MMf-om da smanji javnu potrošnju, a to znači i subvencije, ali to ne znači da štednja mora imati za posledicu jedino veće cene. Štednja se može ostvariti i efikasnijim poslovanjem javnih preduzeća i štednjom lokalnih samouprava. A ne sve preliti na krajnje kupce. To samo pokazuje da država nema nikakvu strategiju suočavanja sa krizom. Posredi nisu nacionalni interesi, već partijski a najbolji pokazatelj je povlačenje potpisa sa kolektivnog ugovora koji je vlada potpisala pre dva meseca kada je znala da će biti krize i da nema novca.” Prema istraživanju koje je IZIT sproveo među ovdašnjim proizvođačima, 60 odsto anketiranih smatra da će inflacija izaći iz projektovanog okvira i biti više od 10 odsto. Toliko njih kaže da svoje cenovnike za naredni period nije usklađivalo sa vladinom projekcijom nego računajući na inflaciju od oko 11 procenata. Oko 30 odsto ispitanih privrednika očekuje već u prvom kvartalu rast cena uz pad proizvodnje, dok do polovine godine to očekuje preko 50 odsto anketiranih. Vladana Hamović iz Instituta za ekonomiku poljoprivrede smatra da bismo mogli biti zadovoljni ako cene ostanu na nivou prošlogodišnjih, dok ekonomista Qubomir Madžar kaže da, ako bi morao da se kladi, pre bi se kladio na više cene, nego na iste ili čak manje, kako neki nagoveštavaju. Hamovićeva kaže da nas praksa uči da su cene osnovnih prehrambenih proizvoda rasle brže i više nego cene drugih artikala. “Cene hrane nakon nekog vremena rasta sada padaju jer je smanjena tražnja, ali nisam sigurna da će se to desiti i kod nas. Iako se može očekivati da će smanjena potražnja doneti i manje cene, mi nemamo tržišnu privredu. Kod nas sve ide sporo i traljavo pa i to. Ne postoji elastičnost tržišta. S druge strane, troškovi života su znatno porasli, a ako znamo da u potrošačkoj korpi naših domaćinstava hrana učestvuje sa 60 odsto, bojim se da će se veće cene zaista nepovoljno odraziti na standard.” Ona dodaje i da je iznenađena tolikim poskupljenjima usluga, posebno komunalnih, jer “grejanje, telefoniranje, prevoz, nisu nikakav luksuz, nego potreba svakog građanina. Ne možemo mi sada prestati da se grejemo, ako je grejanje skuplje. A i nema mogućnosti da na njemu uštedimo.” Za razliku od Vladane Hamović, profesor Qubomir Madžar priznaje da je očekivao poskupljenja, pogotovo što je u našoj proizvodnji visok udeo uvoznog sadržaja a i slabljenje dinara utiče na veće cene. “Najgore je što kada jedni počnu da poskupljuju robu, eto novih poskupljenja. Bojim se da već sada nema ništa od jednocifrene inflacije. Bez obzira na dogovor fiskalnih i monetarnih vlasti, mislim da ako jednom ti inflatorni lanci popuste, teško ćemo ih zaustaviti.” Pored goriva, koje će već za koji dan imati veće cene i cigareta koje su uglavnom poskupele pre donošenja odluke o povećanju akciza, skuplje će biti i pivo. Za sada su se, ako je verovati štampi, lično predsednik Tadić, premijer Cvetković i pojedini ministri koji su imali čast da prisustvuju tom sastanku, dogovorili da akciza na kafu ostaje ista. Strahujući za svoju podršku među biračima, kojima su još jedino kafa i cigareta ostale da ih uteše, vlasti su rešile da za sada ne povećavaju akcize na ovaj proizvod. Možda su se i uplašili najavom Slobodana Milosavljevića, ministra trgovine i usluga, da će, ukoliko kafa poskupi za 40 odsto od sadašnje vrednosti, početi šverc njome, jer je ona u okolnim zemljama jeftinija nego u Srbiji. Približite li se beogradskoj buvljoj pijaci, videćete ponovo ljude koji na kutijama, u cegerima ili kantama prodaju cigarete. I možemo se složiti sa vladom da cena cigareta nikada nije mala, jer nepovoljno utiču na zdravlje stanovnika, ali pitanje je zašto akcize nisu povećane mnogo pre ove 2009. godine. Zašto se u borbu protiv nikotina većim akcizama i znatno skupljim cigaretama nije krenulo kada je novca u budžetu bilo više nego sada, kada je bilo više privatizacija, investicija, kredita...? Kada građani nisu strahovali da li će im kada sutra stignu na posao, šef saopštiti da mu više nisu potrebni. Ili će im kazati da kasni plata za ovaj mesec, jer nema para. Petar Bogosavljević, iz Udruženja za zaštitu potrošača Beograda, kaže da je evidentno da se vlada sada odlučila na ove nepopularne mere, jer nema dovoljno prihoda u budžetu. “Biće smanjene carine, manje će rasti bruto domaći proizvod, biće manje prihoda od privatizacije. Taj nedostatak novca mora se nečim nadoknaditi i onda najlakše je povećati akcize. Mogu da razumem da će podizati akcize na gorivo, jer ono pojeftinjuje u poslednje vreme, pa i na alkohol i cigarete, jer utiču na zdravlje. Ali ovim poskupljenjima usluga koje nudi država, poput grejanja, prevoza ili telefona i to za toliki procenat, ne vidim kako oni misle da se bore protiv velike inflacije.” Analitičari predviđaju veće cene bele tehnike, a od martovskog poskupljenja struje tek svi strahuju. Ne samo što će računi građana još jednom biti veći, nego će više cene struje poslužiti skoro svim drugim uslužnicima i proizvođačima da nam objasne da, eto, zbog skuplje struje oni moraju povećati svoje cene. Jer u protivnom neće imati rašta da rade. Ili će možda umesto većih cena pribeći već viđenom triku, i na Zapadu, a odnedavno i u Srbiji, a to je smanjena gramaža pakovanja po istoj ceni. Zbog skoro nepostojeće tražnje za automobilima, njihova proizvodnja iz dana u dan je manja, a takođe i cena. I prodavci nekretnina u razvijenim zemljama tvrde da tražnja nikada nije bila manja, pa su manje cene kvadrata neminovnost. To bi, procenjuje se, trebalo da se desi i u Srbiji, ako ne odmah, ono kroz nekoliko meseci. Kao da to može da uteši građane Srbije, koji, bez obzira na teškoće koje preživljavaju unazad dve decenije, strahuju od nove nemaštine i besparice, od gubitka radnog mesta i hiperinflacije nalik onoj početkom devedesetih. I ko je taj koji u brizi kako preživeti od prvog do prvog, može sebi da priušti automobil ili stan? Običan građanin sigurno ne može. Ma koliko oni bili jeftiniji nego pre godinu ili dve.