O stezanju kaiša, još jednom

Ako se Srbija često naziva Dembelijom, čime se aludira na srpski anarholiberalni hedonizam i samoupravni merak, onda je sasvim normalno da njome vladaju – Dembeljani. Čemu onda zluradi komentari o zadriglosti naših političara, koji se u narodskim kuloarima opisuju kao podbule spodobe zadebljalog obraza i zagrljajastog stomaka? Neki stručnjaci za političku genetiku ih opisuju kao “zaokruženi sistem koji je začet škembe čorbom i šljivinim prepekom”. Time se hoće reći da je budućim “liderima” jaka, brljom začinjena sirotanska hrana podarila natprosečni apetit i žudnju za svim što se progutati može. Problemi s varenjem su već nacionalna briga i kolektivnim napinjanjem se odvajkada rešavaju. Ipak, u svetu gde se krka i loče na virman (virtuelni ček bez virtuelnog pokrića) nužno se javljaju nuspojave koje novouspostavljeni legalizam višekratno teraju na klozetsku šolju. Možda i zbog toga neki od naših uglednih građana tretiraju kreditne kartice kao toalet-papir. Vidite, dragi moji, kada je donet Zakon o sukobu interesa, ovdašnji političari su mu se bezbolno prilagodili tako što su pored žena nabavili i ljubavnice, da pogana javnost ne kaže kako njihove vođe sve trpaju pod isti krov i u istu slamaricu. Plus se krenulo u ažurno raspisivanje tendera za sekretarice, asistentice, prevoditeljke i ostale savetnice za muški fitnes. Ali, kada neki nesavesni elementi u Skupštini izglasaše Zakon o zabrani konzumiranja alkohola na radnom mestu – pojavio se pravni vakuum koji se mogao rešiti jedino prećutnim lex specialis-om. Jer, kako biti političar a ne odgovoriti na zdravicu svojih glasača? Ili kako ne počastiti kolegu iz inostranstva nekom ljutom domaćom? Em to nalaže protokol i nacionalno vaspitanje, em se na taj način vrši najefektnija promocija srpskih brendova (“rakijaštvo” je jedina oblast u kojoj imamo više od jednog proizvoda koji jesu naši “zaštitni znaci”). E, sad, znam ja šta je narodu na pameti: ako bi se držali zakona kao pijan plota – onda bi porastao broj nezaposlenih pijanaca, ali bi zato došlo do istrebljivanja političara! Hm, deluje primamljivo taj dil, ali manimo se pravedničkog humora. Zar u eri kada se ljudska prava štite više od samih ljudi, želimo da baš u našoj državi sprovedemo genocid čitave jedne vrste, da ne kažem profesije? Jedva smo odvikli decu da se igraju partizana i Nemaca, a sada bi trebalo da se roditelji zaigraju šerifa i sudija!?! Zar zbog jednog arhetipskog običaja – da se pije kad se šljoka! – treba reći zbogom samoupravnoj demokratiji, i to u trenutku kada samoupravljanje odnosi pobedu nad tranzicijom? Oprez, dragi moji recesioni socijalci, ovo miriše na gadnu nameštaljku. Razmislite sami, između dva gutljaja, šta bi nas snašlo ako bi se takav scenario pretočio u stvarnost. Da, bila bi to vrlo filmska stvarnost. Sa gomilom pirotehničkih efekata... Pa, nema te humanističke intervencije koja bi nas spasla ako upadnemo u ludilo izazvano ozakonjenim moralom! I nema tog premudrog antisrpstva koje bi makar objasnilo naše divljaštvo spram lidera koje smo sami birali! Što samo govori o notornoj činjenici da iza postoktobarskog legalizma stoji isključivo naš famozni inat. Otuda i sve te zlobne priče o podgojenoj višoj klasi u našim redovima. A niko da se zapita da li je moguće valjano i svestrano diskutovati o ekologiji i efektu “staklene bašte”, ako se ne mezeti probrani zeleniš? Koji zakonito priziva rakiju – kao što beba priziva majčinu sisu. I pored vladajućih predrasuda, ponekad doista nije prijatno zamisliti sebe u koži srpskih političara. Bez prežderavanja i oblokavanja teško se takvo breme nosi. Kakvo breme, čujem dežurne cinike. U redu, daću vam primer za vašu skeptičnu grbaču. Hajde, recite mi kako drugačije razgovarati o raspodeli direktora, sudija i predsednika upravnih odbora nego ustiju punih morskih plodova i specijaliteta kineske, meksičke i indijske kuhinje – a sve sa ciljem da se zbuni unutrašnji neprijatelj? Naravno da se jagnjeće pečenje, garnirano jaretinom i svinjetinom, podrazumeva čim se progovori o restauraciji Mrkelinih koridora i Palminog Zoološkog vrta. Paradoks? Pa, ne bi ovi naši nikada tupili o reformi šinterstva i izgradnji deponija u četiri trake da ih komesari EU ne teraju na to! Kada se na zatvorenim plenumima diskutuje o Krkobabićevom podmlađenom prijapizmu ili Đelićevom penzionisanom evropeizmu onda se obavezno kusa kavijar sa Vojinom nanovačom, bez tosta i limuna. Nijedna rasprava o Borisovom nacionalnom prosvećenju ne može da prođe bez integralnog ajvara i pogače od sojinog brašna, premazane votkom. Dok na red dođe Dinkićevo pranje privatizacije, politički drugovi već umaču kulen u čašu prepunjenu izvetrelog šampanjca. Kako bi mogli da progutaju temu... Dakle? I dalje ste siti onih što su začepljeni na pogrešnom mestu, onih što pate od zatvora na slobodi? Ne brinite, ima rešenja i za vaš problem. Prosto, sledeći put glasajte za političare koji imaju bulimiju. Ali nemojte posle da se žalite kako nam država smrdi na bljucku. Setite se poslovice iz Solaninog zavičaja: Što trezvenom zaudara, pijanom miriše.