Teror SMS-a

Zabeleženo je da se ove godine prodaja novogodišnjih čestitki smanjila za polovinu. Izgleda da ih sve manje ljudi šalje. Čestitke se ukucavaju SMS-om, preko mobilnih telefona. To su veoma kratke i šture poruke ili poetske dosetke koje jedni prepisuju od drugih da bi ispali originalni. Iz njih je nemoguće pročitati ljubav; te male svetleće klip-klap poruke govore o zauzetosti njihovih autora koje je mrzelo da kupuju čestitku, stavljaju je u kovertu, da lepe na nju marku, i ližući je sklopljenih očiju, zamišljaju da ližu pahulje snega na obrazu one koju vole. Budući da od rane mladosti pišem za novine, i od toga živim, nisam imao vremena da pišem ljubavna pisma. Naime, kad sednem da pišem pismo, to se, obično, pretvori u novelu, dramu, kraći ili duži roman. Hoću da kažem, ne sedam nikada za mašinu a da to posle neko ne plati. Istina, u svoje vreme, napisao sam čitav paket pisama mojoj prvoj ljubavi, i uz to još crtao po njima, ali, na sreću, u poslednjem ratu njena kuća je srušena, pa su i pisma, nadam se, izgorela, tako da niko neće moći da ih štampa jednog dana. Ne sećam ih se sasvim, ali mora da su bila glupa, otužno sentimentalna i mladalački blesava. Qubavna pisma su, inače, poternice stigle odnekud iz starih vremena. Otkako smo dobili telefone, gotovo zaboravismo da pišemo pisma. Umesto nečijeg bliskog rukopisa, koji smo nedeljama nosili u džepu blizu srca, sada osluškujemo udaljene glasove izmešane sa brujanjem žica. Pismo je moguće uzeti u ruke i čitati ga bezbroj puta; glasovi iščezavaju ne ostavljajući nikakvog traga za sobom, osim nezadovoljene želje. U pismima u kojima su stizale vesti od kuće odgonetali smo između redova ono o čemu nisu hteli da nam pišu: “Mami je bolje” ili “Tata je po starom, već znaš...”, “Dolazila Svetlana...” Iz koverata postavljenih tankom šušketavom hartijom u boji iskliznula bi ponekad spasonosna novčanica, koju su, odričući se ko zna čega sve ne, nekoliko dana ranije stavili u pismo nečiji dragi prsti. Milovali smo iskrzanu novčanicu kao kakvu relikviju, a onda je trošili misleći na onoga ko nam ju je poslao, na njegovu dobrotu i odricanje. Pisma su obično počinjala, po nekom prastarom utvrđenom redu, rečenicom o zdravlju: “Dragi moji, mi smo hvala Bogu dobro i zdravo, koje i vama od sveg srca želimo...” – da bi se nastavilo izveštajima o vremenu: “Vreme je kod nas dobro i lepo, jedino ako ne bude mraza...”, i, na kraju, završavalo se najvažnijim, onim zbog čega se piše – “novac ti ne šaljemo jer otac nije dobio platu, pa se strpi još malo...” Za razliku od pisama, dopisnicama smo javljali samo o onim stvarima o kojima je moguće razgovarati u prisustvu nekog tuđeg. Dopisnice su otvorene i tako dostupne svačijem radoznalom oku. Zbog toga na njihovoj žućkastoj hartiji ne sme biti napisano ništa što svi ne bi mogli da znaju. Razglednicama se uvek, hteli-ne hteli, pomalo razmećemo, pokazujući svojim bližnjima dokle smo stigli. Ovo je taj grad, ovo je hotel u kome stanujem, a ova strelica pokazuje prozor moje sobe! Telefon je lagano izbrisao ove stare navike. Svi glasovi koje želimo da čujemo leže nam nadohvat ruke u malom mobilnom telefonu. Plašimo se pisane reči koja se lako može pretvoriti u poternicu – neizbrisivo svedočanstvo naše slabosti. Zbog toga su nam pisma sve kraća, a telefonski razgovori sve duži. Zanimljivo je da ljubavna pisma najčešće i najduže čuvaju žene kojima život nije ispunio očekivanja. Pisma izmešana sa fotografijama, na kojima su sve starije i neutešnije (fotografisani kaleidoskop poraza), poslednji su dokaz da su nekad bile voljene i tražene, da su ih vredni ljudi preklinjali za malo milostinje u obliku ljubavi. Rodio sam se, dakle, u civilizaciji pisanja pisama, zaljubljivao se u mlađem kamenom dobu telefonije, da bih, na kraju, u zrelim godinama, živeo pod orvelovskom, planetarnom okupacijom svemogućeg Interneta. Danas se ljudi dopisuju preko i-mejla, kompjuterima. To me podseća na pisanje zatvoreničkih pisama u prisustvu elektronskih čuvara. Nikada se, naime, ne zna ko će provaliti vašu šifru i upasti vam u intimu. U njima ne smemo otkriti ništa sasvim lično i tajno – ono što drugi ne bi smeli da znaju. Da je živeo u doba Interneta, Laklo nikada ne bi napisao svoje Opasne veze, niti Kafka Pisma Mileni. Današnji mladi ljubavnici nikada neće posedovati svežnjeve pisama svojih izabranika ili izabranica povezanih obojenim vrpcama. Sva ta pisma mogu sasvim lako stati na jednu disketu. Ali, kako uvezati disketu, kako u nju staviti novčanicu od sto dinara ili ispresovati detelinu sa četiri lista? Srećom, u godinama sam kad se više ne zaljubljujem i ne pišem druga pisma sem onih advokatima i izdavačima, pa mi je sasvim svejedno što se na marginama ekrana ne mogu voljenoj osobi crtati nežni profili. Ali šta će biti sa današnjim dečacima i devojčicama i njihovim ljubavima? Uostalom, šta je ljubav? Najtačniju definiciju dao je francuski pisac Valeri Larbo: Qubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole. Budući da sam prilično kratkovid, naročito noću, sve češće mi se dešava da na pitanje neke mlade lepotice u senci parka “Kako si, ljubavi?”, odgovaram da nisam loše, ne primećujući da ona razgovara malim mobilnim telefonom i da me gleda zaprepašćeno, kao manijaka. Javljam se, tako, nepoznatim ljudima, misleći da mi se obraćaju, ali ne, oni razgovaraju sami sa sobom. Nekada su to radila samo dva-tri gradska ludaka koje smo svi poznavali – danas je ludilo masovna pojava. “Otkako sam kupio ženi mobilni telefon, mnogo sam mirniji kad odem na put...” – hvali se jedan tip. “Kad god je pozovem, uvek je kod kuće!” Koliko do juče, retko je ko imao uopšte bilo kakav telefon. Naša ljubav prema toj spravi bila je tolika da su iz telefonskih govornica ukradene sve slušalice iako su ih vlasti vezivale debelim lancima. Usput, progoni me jedno pitanje: Kako smo se, uopšte, nalazili jedni sa drugima u vreme kad niko od nas nije imao telefon? Možete li, uopšte, da zamislite život bez telefona, kada se niko nije najavljivao pre nego što vas poseti, i kada se izlazilo iz kuće pošto se začuje zvižduk kruga kome ste pripadali? Naime, svaki kraj Beograda, svaka ulica, i svako društvo, imali su svoj poseban zvižduk koji se razlikovao od drugih. I dan-danas taj zvižduk mi odzvanja u ušima: Ponekad u osam, i sad prođem ulicom tvojom... I svako je dobro znao gde će pronaći one koje traži: u kojoj kapiji, u kom parkiću, u kojoj kafani, na kom uglu i na kojoj igranci. Bez mobilnih telefona danas je nemoguće živeti, ali i umreti, kako pokazuje ova priča. Pokojnik je bio poznat čovek i veliki ljubavnik. Kiša suza slivala se niz lica njegovih lepih ljubavnica topeći šminku, a oko kovčega bilo je toliko cveća da se mogla otvoriti najveća cvećara u Beogradu. Jedino nije plakala njegova stroga, uvoštena supruga pokraj odra. Nakon patetičnih govora i oproštaja, spustiše leš u Aleju zaslužnih građana i navukoše tešku betonsku ploču. U tom trenutku zazvoni njegov mobilni telefon koji su zaboravili da mu izvade iz džepa crnog odela. Neka dama, koja nije znala šta mu se desilo, želela je da se nađe sa njim. “Pretplatnik nije trenutno dostupan...” odgovori joj iz groba mlad melodični ženski glas.