Opera sa psovanjem

Kada je svojim lirskim sopranom u rep-operi Zemlja sreće otpevala gnusne psovke, jedan deo javnosti se uvredio, drugi je to prihvatio sa odobravanjem – granice opere se kod nas konačno pomeraju. Svesna da živi u zemlji u kojoj živi, Dubravka Arsić gradi karijeru preko naizgled nespojivih likova, od tragične Nede iz Pajaca (njoj posebno drage uloge), preko koketne Mizete u Boemima, više dramske nego operske uloge Kozete u Jadnicima, do Cice u rep-operi. Lično je više naklonjena klasici i dobro se oseća u kostimu Rozine iz Seviljskog berberina, ali je svesna da je opera i kod nas, baš kao i u svetu, elita, da je sluša oko dva posto ljudi i da je zadatak svakog operskog pevača da se bori za svakog novog poklonika. Pitanje je samo koliki je manevarski prostor za to ostavljen kod nas. Mnogi završavaju akademiju, a malo njih postaju operski pevači. Šta je to što nekoga izdvoji? - Dok ne izađeš, ti ne znaš da li si za to ili nisi. Ako nisi, malo šta može da se učini jer je potrebno prevazići osećaj neprijatnosti koji publika uvek oseti. I tada više ne pomaže samoubeđivanje – da ti to možeš, jer ako se ne osećaš dobro, nemaš prostora da se privoliš da ti bude prijatno. Niti ti ga publika ostavlja. Kako ste prevazišli taj momenat? - Obukli su mi kostim, stavili šminku i gurnuli me na scenu, po principu – sada pokaži šta znaš. Izgleda da ste pokazali jer su usledile veoma značajne uloge. Znači li to da se slika o operskim pevačicama menja i da više nije potrebno da budu debele i sa stažom od 40 godina da bi nastupale u glavnoj ulozi? - Opera se menja i kod nas i u svetu. Cilj je da se privuče publika, a nju nećemo privući ukoliko na scenu postavim šifonjer od 60 godina koji peva ulogu devojčice od petnaest, kao što je to bilo ranije. Da, njen glas vredi, ali danas imamo CD koji možemo da slušamo kod kuće. A kada hoćemo da idemo u pozorište, onda želimo da imamo sve – i dobar glas i vizuelan momenat. Danas je to moguće jer je konkurencija veoma velika i imamo stvarno veliki broj veoma dobrih pevača, ali da bi u takvoj konkurenciji uspeo zbilja se moraš izdvajati, a to znači i po fizičkom izgledu. I zabluda je da samo debeli ljudi mogu da imaju jak glas. Ja sam prilično mršava, a vrlo sam glasna. Ne menja se samo izgled pevača, već se opera modernizuje na svaki način. Priče koje su vezane samo za jednu epohu i koje su samo tada mogle da se dogode ne bi trebalo menjati, ali u operi postoje i priče koje su univerzalne. Don Đovani, na primer. Zato je naša postavka prilagođena 21. veku jer to ne narušava sadržaj opere – osećanja su ostala ista. Mislim da je publici, pogotovo mlađoj, interesantnije i da lakše prate radnju ako to vidi da se to dešava u savremenom kostimu i modernoj scenografiji. U „Don Đovaniju” postoji taj moderan efekat koji je primamljiv za publiku, ali ne deluje da je tako primamljiv i za izvođače. Gledano sa strane, ne izgleda da vam je baš preterano udobno da pola sata stojite nepokretno kao stub, a da onda uđete u ariju? - To je trening. Znam da me čeka pevanje, onda stojim, ćutim i čekam. Ne razmišljam o tome što stojim nepokretno, već o onome što će biti posle. Opersko pevanje je sport i ono traži svakodnevno vežbanje. Glas ne sme da se zapusti, jer to publika odmah primeti. Umesto nekadašnjih punačkih pevača, danas na sceni uglavnom vidite fizički izuzetno pripremljene. Nekada je opera bila daleko statičnija i pevači su imali zahteve tipa „ne mogu ja sada da se pomerim jer će to poremetiti emisiju mog fenomenalnog glasa”, a sada te više niko ne pita. Moraš da radiš ono što reditelj od tebe zahteva i na šta će publika reagovati. Koliko vam je tokom predstave bitna reakcija publike? - Dešava se da publika ne reaguje prilikom predstave i tada mi na sceni padamo u depresiju, jer nam je aplauz neophodan. Svi mi operski pevači smo narcisi, kao uostalom i svi koji se bave pozorištem. A onda kada se predstava završi, počinje tako jak aplauz da se pitamo „gde ste bili do sada”. Postoji i druga vrsta publike – aplaudiraju tokom predstave, a posle klanjanja bude „klap-klap, mi sada žurimo, jer imamo večeru”. Verovatno je ipak lakše kad aplaudiraju tokom predstave? - Jeste, ali mi volimo da aplauza ima mnogo. Dok u „Jadnicima” igrate Kozetu, stičete li utisak da je taj spoj glume i pevanja način da se beogradskoj publici približi opera? - To nije opera u klasičnom smislu već više mjuzikl u kome igraju i glumci i operski pevači, ali to je sigurno način da se formira i privuče operska publika. Imala sam prilike da čujem ljude koji nisu naviknuti na operu da mi posle predstave kažu: trajalo je tri sata, pevalo se, a ja nisam ni primetio. To je upravo ono o čemu sam već pričala – ljudi moraju da steknu naviku za operu. Jadnici su odlični put da se publika koja nikada ne bi otišla u operu pripremi i poželi da dođe. I pored modernizacije opere i dalje se mnogo vodi računa o tome da pevačima bude udobno. Koliko je to bilo izvodljivo u slučaju pripreme „Jadnika”? - Nebojša Bradić je već postavljao operu u SNP-u i imao je iskustva. Ali, i pored toga za nas je to bilo veoma teško, jer se on nije preterano obazirao na to što smo mi „nežni i krhki” operski pevači, već se prema nama ponašao isto kao prema glumcima. Bez obzira na to što tvrdim da su naši operski pevači napredovali u odnosu na ranije i da više nisu razmaženi kao nekad, ipak su i dalje razmaženi u odnosu na glumce – oni rade i kod njih nema: „E, sad ne mogu, moje grlo to neće izdržati.” Kada se sve završilo shvatila sam da mi je to bila velika škola i da sam naučila veoma mnogo i o pozorištu i o odnosu prema njemu. Da li je postojao sukob na relaciji vas i glumaca: vi njima – ne pevate dobro, oni vama – nemate pojma sa glumom? - Toga je bilo u početku dok se nismo upoznali, a kada smo se upoznali shvatili smo da jedni od drugih možemo štošta da naučimo i da to može da bude višestruko korisno. Recimo to ovako, na početku se nismo naročito voleli, a sada se obožavamo. Vi se obožavate, publika obožava „Jadnike”, karte su mesecima unapred rasprodate, a predstava se postavlja nekoliko puta godišnje. U čemu je problem? - Predstave u kojima učestvuje mnogo ljudi su skupe za nas. U Jadnicima ima desetak glavnih likova i tridesetak ljudi iz ansambla koji pokrivaju stotinak likova koji se pojavljuju u drami. Uz veliki ansambl tu je i orkestar i to jeste skupo, ali publika to zaslužuje. Mislim da je bolje staviti jednu predstavu koja vredi, nego izaći sa pet novih naslova koji će igrati tu sezonu i više nikada. Uz veliki broj klasičnih uloga koje igrate u Narodnom pozorištu i Madlenijanumu, kako se uklapa rep-opera „Zemlja sreće”? - Mislim da je to bio veoma interesantan projekat. Libreto je napisala glumica Duda Stojanović i kada su me pozvali nisam bila sigurna da li bi trebalo i da li želim to da radim, a onda sam odlučila – probaću, pa ako sam se prešla onda sam se prešla. Nisam, na sreću. To je tekst koji opisuje Srbiju 90-ih, mada se može reći da to postoji još uvek: imamo Baju, dečka kriminogenog porekla i odgovarajuću devojku Cicu, koju glumim ja. Glumac je repovao, ja sam pevala, a rečnik je bio onakav kakav može da bude uz takve likove. Poprilično lascivan. Toliko da sam svoju majku molila da ne dođe na premijeru, ali ona je rekla da to nisam ja već samo lik, da bi mi posle premijere rekla: „Pa, stvarno malo jače psujete.” Naša publika je sklona predstavama u kojima se mnogo psuje, da li je tako i kada je u pitanju opera? - Ne baš. Dok je predstava išla u okviru BELEF-a, bila je veoma dobro prihvaćena, ali kasnije, kada je igrana u Zvezdara teatru, dešavalo se da publika izlazi jer nije mogla da podnese ni tu količinu psovki, ni to što se dešavalo na sceni. Pretpostavljam da im je posebno teško padalo da jedna operska pevačica tokom pevanja provlači toliko jezivih psovki. Ali to je naša realnost i ja mogu da zatvaram oči i da se pravim da to ne postoji, ali to je i dalje tu. Zato mislim da je bolje da se to prikaže i da se na to ukaže. Dobro je što je ta predstava izazvala toliko osećanja, jer niko nije ostao ravnodušan. Neki su bili oduševljeni, a neki su izlazili posle nekoliko minuta tvrdeći da je to grozota. Verovatno je to onaj deo publike koji misli da pozorište treba da bude uvijeno u svilenu mašnicu i da ne ukazuje na probleme. Ali, mi živimo u ovom vremenu u kom živimo i mi publiku moramo privući, a modernizacija je jedini put. Mislite li da je modernizacija jedini način da opera opstane ili je ona samo sredstvo da se ljudima jednom približi klasična opera? - Klasična opera mora ostati i mi moramo učiniti sve da opstane. Ona izaziva emocije koje ne može izazvati ni knjiga, ni film ni pozorište, jer se radi o spoju drame i muzike koji je jedinstven. Ako od tih ljudi koji dođu da gledaju ili Rep-operu ili Jadnike ili Il Divo koji je grozan primer komercijalizacije opere, bar dva odsto dobije interesovanje da odsluša klasičnu operu, to je veliki uspeh. Postoji li uloga koju čekate i koja bi za vas bila vrhunac karijere? - Koju god da dobijem, sigurna sam da ću hteti neku novu, jer čovek uvek hoće dalje. U ovom trenutku bih volela da dobijem ulogu Manon Lesko od Pučinija. Očito su mi slaba tačka fatalne žene.