Dugo skrivana šema smrti

“Ubijte nas odmah, ne želimo da budemo isečeni na delove, rekao mi je muškarac, Srbin, koga sam u proleće 2000. godine na svom trećem putovanju u Burel, vozio zajedno sa jednom devojkom, takođe Srpkinjom”, pričao je pre nekoliko godina jedan bivši pripadnik OVK dvojici novinara American radionjorks-a (ARW), dokumentarističkog i dopisničkog odeljenja sa Balkana američkog NPR radija. U nastavku svedočenja dolazimo i do čuvene „žute kuće” u Burelu, u Albaniji. „Srpska devojka bila je veoma mlada. Oboje su bili sluđeni. Dovezli smo ih do kuće južno od Burela u predvečerje. Kada sam napravio prvu isporuku (ljudi) u Burel (avgust 1999. godine), mislio sam da ih testiraju, jer su im uzeli uzorke krvi. Još ranije sam čuo da su uzimali uzorke krvi od zarobljenika. Ovo me je, međutim, zbunilo. Nakon tog trećeg putovanja znao sam da se nešto dešava. Ušao sam u prvu sobu te kuće južno od Burela da bih popio vodu. Bilo je veoma čisto i osećao se snažan miris lekova. Podsetilo me je na bolnicu, znate, onaj bolesno sladunjav miris. Smučilo mi se. Želeo sam da pobegnem odatle. Pomislio sam, ovo je bila jedina kuća u koju sam samo dovozio ljude, ali nikada nijednog nisam pokupio odatle. A otprilike u to vreme čuo sam od drugih momaka o organima, bubrezima, putovanjima od kuće do aerodroma...” Dvojica američkih novinara ovog su Albanca obeležili kao “Izvor br. 1”. Wegov su iskaz objedinili sa još sedam sličnih svedočenja, i uvrstili u sada već čuveni Memorandum o jednom od najčudovišnijih zločina u modernoj istoriji ratovanja – trgovini organima ratnih zarobljenika OVK. Do tog dokumenta došla je, i na osnovu njega, uz podršku američkog Stejt departmenta, pokrenula istragu i Karla del Ponte, tada glavna tužiteljka Haškog tribunala. Dvanaest strana ovog jezivog svedočenja o sudbini nekih od zarobljenika OVK, različitih nacionalnosti, do kojih je NIN ekskluzivno došao, priča je o ilegalnim operacionim stolovima u centralnoj Albaniji, i pominje samo deo odgovornih za ovaj užasni zločin. Drugi dokumenti i svedočenja, do kojih je NIN takođe došao, pokazuju ne samo da je deo najviših krugova OVK učestvovao u organizaciji trgovine organima zarobljenih Srba, nego i da su saveznici OVK u ratu za Kosmet, dakle NATO, znali za zločine ove organizacije. I da su o tome ćutali. Najpre, nešto o samom Memorandumu. Rezultat je trogodišnjeg istraživanja američkih novinara i nastao je u julu 2003. godine. Do sada nije bio objavljivan, a za njegovo postojanje saznalo se zahvaljujući knjizi Karle del Ponte. Sami svedoci zločina, njih sedmorica, obeleženi su brojevima, bez imena. Kod nekih se pominje da su iz Crne Gore ili sa Kosmeta. Istraživači su primetili da većina njih nastoji da donekle zamagli svoje učešće u onome što se dešavalo na Kosmetu i u Albaniji. No, njihovi iskazi pokazuju da su komandanti OVK koji su razvili ovaj “posao” imali dobro organizovan sistem prebacivanja žrtava iz logora. Na primer, svedok br. 4, koji je 1999. godine prevezao nekoliko puta grupe leševa Srba ubijenih u Đakovici i oko nje, i barem tri grupe živih ljudi u logore u Bicaju, Peškopiji, Burelu i drugim mestima u Albaniji, kaže da ga nakon transporta grupe zarobljenih u avgustu 1999. godine, OVK više nije zvala: “Trudili su se da ne koriste istu grupu previše za transporte sa Kosova”, kazao je izvor označen kao “Br. 4”. Izvor “Br. 2” priča o 20. julu 1999. godine, kada je prevezao grupu od tridesetak zarobljenih Srba: “... Naredili su mi da skrenem ka Suvoj Reci. Čekalo nas je oko 30 zarobljenika, uključujući i jednu ženu, i desetak vojnika OVK. Zarobljenici su očito dugo hodali. Bili su prljavi i prašnjavi, a neki su imali modrice. Atmosfera je bila normalna i mislio sam da ćemo ih razmeniti za naše ljude. Utovarili su ih u kamion. Vozio sam ka Prizrenu... Imali smo diskretnu pratnju četvorice iz OVK u ‘golfu 2’... U blizini glavnog puta priključila nam se grupa od još petnaest zarobljenih Srba... Neki su bili u uniformama Vojske i MUP-a. Rečeno mi je da će u Albaniji seći drva. Ta grupa skrenula je s puta i prešla preko Paštrika u Albaniju. Granicu smo prešli kod Morine. Na granici je bio veoma gust saobraćaj, izbeglice su se vraćale i niko nas nije zaustavio. Kod Kuksa smo skrenuli na drugi put, prema severu, i tu sam predao Srbe.” Ovaj svedok je u oktobru 1999. godine prebacio i četvoricu zarobljenih Srba iz logora u Kuksu u – Burel. Krajem maja i početkom juna 2000. godine je sa nepoznate lokacije na severu Albanije dovezao u objekat severno od Burela (logor za zarobljene) 20 žena, mahom iz istočne Evrope. Pet od ovih nesrećnih žrtava trgovine ljudima je odmah odvedeno u sada već dobro poznatu kuću južno od Burela. Potom je od svedoka traženo da prati vozila koja su iz pomenute kuće išla na aerodrom Rinas u Tirani, kao i da pomogne u sahranjivanju posmrtnih ostataka ljudi koji su u Burelu nastradali. Kao i ostali svedoci koji su bili u Burelu, i “Br. 2” je, kad su mu istraživači pokazali više fotografija različitih kuća, identifikovao onu koju su i ostali prepoznali – kuću porodice Katuci, iz okoline Burela. Kuća je tada bila oker–žuta, i to cela, kao što pokazuje fotografija do koje su došli američki novinari, a i NIN. Većini svedoka bilo je rečeno da će zarobljeni ljudi raditi u šumskim gazdinstvima. Svi oni pominjali su imena lekara koji su čekali grupe u Burelu, Peškopiji, Bicaju, i koji su u svim tim logorima, pa i onima u Kuksu, Bajram Curiju i Tropoji, uzimali krv i mokraću od zarobljenika, pregledali njihov abdomen. Nekoliko imena organizatora ovih transporta smrti ponavlja se u više iskaza. Jedan od odgovornih je Ismet Tara, plaćenik o čijem je učešću u prebacivanjima i trgovini organima NIN već pisao. Prema Memorandumu, Tara je u junu i julu 1999. godine prebacivao i leševe i žive, otete ljude. Ostaci već ubijenih ljudi prebačeni su u Kuks. Zanimljivo je da ih je tamo, pored 15 otkopanih raka, sačekao čovek dobro poznat MUP–u Srbije: Enver Cokolji, bivši radnik MUP Priština, koji je u međuvremenu promenio stranu, priključio se albanskoj tajnoj službi ŠIK i radio na organizaciji obuke, operativnih vojnih zona OVK u Albaniji, ali i u pripremi ratnih operacija. Pored Envera Cokoljija i Ismeta Tare, za utvrđivanje istine o ovim zločinima, i odgovornosti za njih, podjednako su važna i imena Yavita Eljšanija, Besima Vokšija i Hekurana Hode. Ovi ljudi “vode” ka višim krugovima OVK, odgovornim za organizaciju logora smrti na Kosovu i u Albaniji. To jest ka porodicama Gecaj, Saramati, Selimi i – Haradinaj. Yavit Eljšani pripada klanu Eljšanijevih koji drže oblast Vitomirice. Vođe ovog klana su Agim i Ahmet Eljšani. “Porodica”, kako stoji u jednom dokumentu Kfora, do kojeg je NIN ekskluzivno došao, dobila je kontrolu nad Vitomiricom i okolinom direktno od Yavita Halitija, sive eminencije OVK, dobro povezanog sa albanskom tajnom službom ŠIK, ali i sa CIA. Tokom rata Eljšanijevi su bili spona između nekoliko različitih klanova – Haradinaj, Tači, Selimi, Geci, Kodre. Danas vode deo poslova Ekrema Luke. Sam Yavit Eljšani je krajem jula i početkom avgusta 1999. godine naredio prebacivanje dve grupe od, kako veli jedan od svedoka, 40 do 50 ljudi, starih između 20 i 40 godina. “Bili su to mahom obični civili, seljaci... Mislio sam da će ih ubiti, ali su nam striktno naredili da ih ne smemo povrediti, tući, i da im damo hrane i vode... Trebalo nam je oko dva sata do Bicaja... Odvezli smo ih u kuću na obodu sela... Bio je tamo neki čovek koga su zvali doktorom, Albanac sa Kosova.” Svedocima je bilo veoma čudna zabrana prebijanja zarobljenika, s obzirom na to do su do tada imali “voljno” da rade šta žele. Ova svedočenja se poklapaju sa onim što su ispričali neki od Albanaca koji su preživeli utamničenje u logoru u Kuksu. Wihovi iskazi govore o mudžahedinima kojima su podvođeni zarobljenici, besomučnim silovanjima, kasapljenjima, ubistvima bejzbol palicama... Ali i o tome da su jednog dana u logor u Kuksu došli lekari, svim nealbancima uzeli po dve jedinice krvi, pregledali ih, i otišli. Kako je rat još uvek trajao, verovalo se da je krv bila neophodna ranjenim borcima OVK koji su zbrinjavani ne samo u mobilnim bolnicama pri kampovima, već i u nekoliko državnih bolnica u Albaniji, uključujući tu i vojnu bolnicu u Tirani. Uskoro su, međutim, počela preseljenja Srba u Bicaj, Peškopiju, Burel... Sve informacije i svedočenja do kojih smo došli ukazuju na to da je iz Peškopije vodio put na ilegalne operacione stolove, što u Burelu, što na brodovima u severnoafričkim zemljama, ili bliskoistočnim klinikama. Logore u Bicaju i Peškopiji, prema izvorima NIN-a iz međunarodne uprave na Kosmetu, vodili su aktivni oficiri albanskog ŠIK-a. U Peškopiji je glavni igrač iz redova OVK bio Sulejman Selimi zvani Sultan, danas komandant Kosovskih bezbednosnih snaga. A glavni operativac u Burelu bio je, prema saznanjima NIN-a, Besim Vokši, vlasnik firme za privatno obezbeđenje, i poznati iznuđivač, trgovac narkoticima i ljudima. Vokši, Tara i Hekuran Hoda odgovorni su za niz otmica i ubistava u Metohiji 1999. godine. Valja pomenuti i Šabana Šalju iz Glogovca, te Irfeta Spahijua. Izvori NIN-a iz redova Kfora kažu da je istraga protiv Spahijua pokrenuta još 2000. godine zbog trgovine ljudima, dečje pornografije i trgovine organima. Tako se saznalo da Spahiju “radi” zajedno sa pomenutim Šaljom. No, čije su organe prodavali, nije poznato. Svi ovi ljudi pripadali su različitim grupama unutar OVK. Neki od njih bili su i pripadnici vrlo ekstremnih grupa poput “Crnih orlova”. Praćenje njihovih komandnih linija vodi do klanova Gecaj, Saramati, Selimi, Haradinaj, Šala. Sam klan Saramati je, prema pomenutom dokumentu Kfora, dugo držao veliko područje u centralnoj Albaniji pod svojom kontrolom. Upravo tamo gde su bili logori za žrtve sa Kosova za koje se veruje da su završili u lancu ove nečasne trgovine. Svi pomenuti su ili bili komandno potčinjeni porodicama Selimi i Haradinaj, ili su izuzetno tesno sarađivali s njima. „Porodica” Haradinaj se sa ovim zločinom može dovesti u vezu najpre preko hotela koji su držali u Draču kroz koji je prošlo na stotine boraca OVK, desetine prostitutki i ilegalni migranti. Jedan od izvora NIN-a, zapadnjak koji već petnaest godina živi u Albaniji, tvrdi da je trgovina organima u toj zemlji obavljana u Draču i Valoni: “U Valoni su čak 2004. godine uhapšeni italijanski lekari koji su učestvovali u ilegalnim operacijama u tamošnjim bolnicama. Kad je reč o zarobljenicima OVK, prava mesta za potragu su hoteli i kuće koje su držali visoki pripadnici te organizacije, uključujući tu i porodicu Haradinaj.” Haradinaji su bili organizatori mnogih prebacivanja otetih preko granice, ali i gazde u bazi u selu Padež, nedaleko od Košara, odakle je OVK “polazila na Košare”. Jedan strani plaćenik, povezan sa instruktorima OVK u Kuksu i Bajram Curiju, boravio je kratko vreme u Padežu. Na pitanje NIN-a šta se tamo nalazilo, odgovorio je: “Mnogi komandanti OVK boravili su tamo. Bilo je mnogo prostitutki, sa raznih strana. Neke od neposlušnih su seljene dalje da bi potom završavale na raznim ilegalnim operacionim stolovima u svetu. Koliko znam, uzimana im je jetra koja je u to vreme vredela i do pet miliona dolara na crnom tržištu.” Jedan od tragova koji vode do porodice Haradinaj su lekari koji su vršili trijažu otetih odmah po prelasku albanske granice. Neki od izvora NIN-a pominju doktora Fehmija Vuljaja, hirurga iz Đakovice, koji je u maju 1998. godine uhapšen kao jedan od organizatora terorističkog napada na policiju u selu Ponoševac. U njegovoj kući nađena je oprema za dve mobilne operacione sale. Ova oprema je trebalo da posluži za lečenje ranjenika OVK, a Vuljaj je zbog toga angažovao još nekoliko mlađih lekara đakovačke bolnice. Nakon iznenadnog puštanja na slobodu, približio se klanu Haradinaj i preselio u Albaniju. Nekoliko pripadnika OVK zarobljenih u borbama 1999. godine imenovalo je upravo njega kao lekara koji je pregledao otete po prelasku granice i određivao ko će kuda biti odveden. Kad smo kod lekara, valja reći da se u Memorandumu pominje još nekoliko imena, uglavnom albanskih ili arapskih. Prema saznanjima NIN-a, same operacije u Albaniji su ipak vršili lekari iz drugih zemalja. Ali, nije li vreme da se pitanja o zločinima OVK upute saveznicima te formacije? Nisu samo SAD imale svoje vojne predstavnike i instruktore u njihovim kampovima za obuku. Ponešto su tu radili i Britanci, Nemci, Francuzi, Italijani. “Znalo se za logore. Ali instruktori su profesionalni vojnici, tamo su bili zbog zadatka, a ne da pitaju za zarobljenike”, rekao je plaćenik koga smo već citirali. Nedavno je Euleks najavio otvaranje svoje istrage o zločinima OVK, uključujući i trgovinu organima. E sad, samo da ne ispadne kao sa Fljorimom Ejupijem, koji je oslobođen zbog „nedostatka dokaza”, iako su američki i britanski policajci na Kosovu jasno dokazali da je baš on digao u vazduh autobus „Niš ekspresa” kod Podujeva, kada je poginulo 11 ljudi. Drugim rečima, da niko nije kriv.