Kad se plemena pomešaju

Švajcarski institut za genetiku Igenea mogao bi zadati priličan udarac svima onima koji su se, koliko do juče, kleli u čistotu nacija kojima pripadaju, ili, pak, dodatno raspaliti strasti u ljudi, koji su, pozivajući se na hiljade godina istorije, prionuli na građevinske radove u želji da generacijama koje dolaze u amanet ostave zdanja koja su preci, zauzeti istorijskim previranjima, nekako zaboravili da izgrade. Ili su ih možda i sazidali, pa su ih, u vekovima koji su protekli, porušili susedni narodi, koji se, takođe, pozivaju na romansirane istorije, a koje tumače jednako romantično, ili pak u skladu sa trenutnim političkim prilikama, raspoloženi istoričari. Švajcarci, koji su se u istraživanju koristili kamionom stručne literature i testovima u čiju se skoro stoprocentnu sigurnost kunu, tvrde da nemaju na najmanju želju da se, na bilo koji način, bave politikom, već su, eto, pokušali da poreklo sadašnjih balkanskih, ali i ostalih evropskih naroda podvedu pod naučni kontekst I, makar ugrubo, odrede im poreklo. Uz ogradu da je genetski profil nekih drevnih, starosedelačkih plemena nemoguće izdvojiti, iako je njihovo postojanje naučno čvrsto dokazano. Na Balkanu istraživanje porekla nije se pokazalo velikim problemom, te su švajcarski stručnjaci, uz analizu materijala sa terena i omanjeg kamiona stručne literature, došli do zaključka da je prosečan Srbin, recimo, 30 odsto slovenskog porekla, 21 odsto ilirskog, 18 odsto tevtonskog, 14 keltskog, devet odsto feničanskog, ali i da šest odsto porekla vuče od helenskih naroda. Uzgred, u Srbe je, pučki rečeno, ugrađeno i oko dva odsto vikinške krvi. S obzirom na to da je istraživanje počelo u vreme dok su Srbi i Crnogorci činili zajedničku državu, zajednički je ispitivano i njihovo poreklo, a u genetski profil je uključeno i stanovništvo Kosova. “Na svakoj osobi, pojedinačno, leži odluka želi li da sazna više o svojim precima. Rasne teorije nacionalsocijalizma i progon različitih grupa tokom istorije pretvorili su poreklo i nasleđe u teška pitanja. Može se steći utisak da ovakva istraživanja vode neminovno izolaciji određenih grupa. Moguće je, pak, da će rezultat biti upravo suprotan”, rekla je za NIN izvršna direktorka Igenea Imna Pazos. “Analizirali smo genetska plemena, a ne politička ili istorijska plemena, koja se genetski mogu razlikovati. Izuzetno je važno napraviti razliku između genetike, istorije ili antropologije. Sve te naučne grane mogu imati uzajamne koristi, ali se genetikom ne mogu potvrditi sve teorije. Brojke do kojih smo došli predstavljaju prosek svih studija upoređen za uzorcima koje smo prikupili”, objasnila je Imna Pazos. Prema njenim rečima, pripadnici iste haplogrupe nipošto nisu živeli u potpunoj izolaciji, već su se mešali sa ostalim grupama i izrodili brojne potomke. Upravo zbog toga, ne isključuje se da osobe iste krvne linije, genetski, pripadaju različitim haplogrupama. Haplogrupa, suštinski, identifikuje korene koje vučemo iz drevnih vremena. Daljom analizom rezultata švajcarskih genetičara, tako, može se doći do zaključka da su Albanci, bez Kosova, čiji se kvaziistoričari decenijama rasipaju raznolikim dokazima čistote svog ilirskog porekla, u jednakoj meri Iliri, koliko su i stanovnici Srbije Sloveni. Osim trećine ilirskog, njihov profil nosi petinu slovenskog, 18 odsto tračanskog, 15 feničanskog, 14 odsto helenskog i, kako se čini, nezaobilaznih dva odsto vikinškog porekla. Ili, kako bi cinici protumačili, rasprava o drevnom pravu na bitisanje mogla bi se voditi ne između Srba i Albanaca, nego između njihovih najboljih trećina. Ili tek nešto malo manje od toga. Suštinski, rezultat istraživanja Igenee ne predstavlja “genetski kod” naroda već genetski profil, s tim da je za neke narode, poput Jevreja, recimo, lakše doći do rezultata jer se istraživanja obavljaju sa materijalom dobijenim od živih ljudi, za razliku od čitave mase drevnih plemena, poput recimo Ilira, za koje se analiziraju arheološki nalazi, poput zuba ili kostiju. Kod keltskih ili germanskih plemena, rezultat je moguće dobiti kombinacijom obe metode, pri čemu je ta dva profila, iz niza razloga, dugo bilo nemoguće naučno razdvojiti, sve dok nije načinjen profil Kelta na osnovu materijala dobijenog od ljudi galskog porekla, pa je, u kasnijem razvoju istraživanja, sav preostali i unekoliko različit materijal, jednostavno postavljen na policu koja pripada Germanima, odnosno Tevtoncima. Drevne narode, prema definiciji koju je koristila Igenea, predstavlja grupa definisana ne samo posebnim jezikom, kulturom i istorijom, već i DNK profilom, poput Kelta, Germana, Ilira, Slovena, Vikinga, Arapa, Berbera, Persijanaca, Huna, Vandala, ugrofinskih naroda. Nešto severnije od Srba i Albanaca, među Slovencima, na koje se, istorijski, gleda kao na slovenski narod, “genetski profil” naprosto je pun tevtonskih tragova, čiji su preci u sadašnjim državljanima Evropske unije ostavili oko 35 odsto genetskog materijala, odnosno petnaestak odsto više nego Iliri i Sloveni. Feničani su doprineli sa 17, a Jevreji i, na opšte iznenađenje, Vandali sa pet, odnosno tri odsto materijala. Kako je objasnila Irna Pazos, DNK genealoški testovi pokazuju haplogrupu, odnosno drevna premena kojima su preci pripadali i, suštinski, regione iz kojih su, pre četrdesetak ili više, generacija došli. Analize za narode načinjene su kao predložak za komercijalni deo čitavog projekta, koji omogućava da se za par stotina evra rekonstruiše poreklo sa očeve i majčine strane, sve negde do 10. ili 11. veka. Dovoljno. Igenea je, tokom istraživanja, koristila nekih 400 naučnih radova, objavljivanih u vodećim svetskim specijalizovanim časopisima, ali su konačni rezultati zasnovani uglavnom na nalazima nekih 250, jer je kod preostalih uzorak bio previše mali da bi se mogao uzeti kao relevantan, ili su, pak, metodi bili upitne vrednosti. “Važno je da se razjasni da se ovde ne radi o genima, na primer slovenskom genu, već o profilima. Postoje određene vrednosti koje su češće kod nekih naroda nego kod plemena. Te razlike nam omogućavaju da genetski razlikujemo plemena”, rekla je Pazosova. Stručnjaci Igenee sebe smatraju vodećom evropskom kompanijom na polju DNK genealogije, pri čemu se srž istraživanja ove kompanije zasniva na analizama porekla evropskih naroda, uz poređenje sa istorijskim, antropološkim i arheološkim izvorima i najnovijim saznanjima iz genetike. Suština istraživanja je pokušaj da se dođe do spoznaje koji su sve drevni narodi ostavili trag u Evropi i čije korene današnji Evropljani nose. Rezultatima operacije „vađenja korenja“, kako se čini, najzadovoljniji mogli bi biti novoprobuđeni potomci Aleksandra Makedonskog. Čiju je maštu, poslednjih meseci, raspalila vladajuća VMRO-DPNME gradnjom čitave serije replika antičkih građevina, smišljenih delimično da bi se uzrujali susedi Grci, ali i razvodnila probugaraška retorika, koja je, prethodno, odlikovala identitet te stranke. Dakle, dvadeset i kusur metara visoki Aleksandar na opakom Bukefalu se u centru Skoplja ne gradi bez blage veze, kako su skeptici spočitavali premijeru Nikoli Grujevskom, već iz očiglednih naučnih pobuda, pošto venama stanovnika te države teče 30 odsto krvi antičkih Makedonaca, za kojima slede Tevtonci sa 20, Heleni i Sloveni sa po 15, te Huni i Feničani sa po pet odsto doprinosa. Osim drevnih Makedonaca, ostali neće dobiti spomenike, pre svega, kako se čini, jer bi, zarad slave Tevtonaca, bilo preterano komplikovano graditi repliku čuvenog zamka Malbork ili rekonstrukciju bitke kod Čudskog jezera, koju su Tevtonci ionako izgubili. A, uzgred, nije reč o slavnom redu jerusalimskih vitezova, nego nazivu pod koji se podvode, generalno, sva germanska plemena. U slogan “Svi smo mi Aleksandar Makedonski”, doduše manje nego njihovi severni susedi, uklapaju se i Grci, koji pet odsto genetskog profila duguju potomcima slavnog osvajača. U njima preovladava helensko poreklo, 35 odsto, feničanski i slovenski koreni zastupljeni su sa po 20 odsto, dok su Tevtonci i Iliri na ravne časti podelili preostalu petinu uticaja. “Istovremeno, haplogrupe nam pokazuju na koji su način određene grupe migrirale po planeti, a njima se može definisati i stanovništvo određenih geografskih regiona. Haplogupe su, suštinski, grupe haplotipova, koji se identifikuju specifičnim pozicijama hromozoma. U genetici ipsilon hromozom se koristi kako bi se istražile haplogrupe sa očeve strane, i mitokondrijal DNK kako bi se isto učinilo i sa majčine strana”, objasnila je Imna Pazos. Na osnovu testova može se odrediti da li osoba pripada određenoj grupi predaka, ili haplogrupi. Da ne bude zabune, haplogupe ne igraju obavezno važnu ulogu sa genealoškog stanovišta, ali su potencijalno interesantne sa antropološkog stanovišta. Ovakvim analizama mogu se pratiti grananja haplogrupa ili podgrupa još od našeg afričkog porekla i otkriti zanimljive stvari o migracijama naših davnih predaka. Igenea tvrdi da njihovi, kombinovani, metodi analize daju rezultate kojima se može verovati u 99 odsto slučajeva. To nimalo neće razveseliti sledbenike „povijesne zbiljnosti“, kakvom je, pokazujući ćup na kojem su iscrtana šahovska polja, svojevremeno, mahao pokojni Franjo Tuđman dokazujući kako Hrvati, za razliku od do tada opšteprihvaćenog shvatanja nisu došli na Balkan iz Panonske nizije, već direktno iz drevnog Irana. E, pa kako su utvrdili stručnjaci iz Švajcarske, nisu, jer čak 34 odsto genetskog profila duguju Ilirima, 20 Slovenima, 18 Keltima, 12 Tevtoncima, te po osam Feničanima i Helenima. Od Persijanaca, nažalost, ni traga ni glasa. Samo ćup. Jednako loše prošla je i priča o Mujinom mlađem bratu Keopsu, koji je, u netom otkrivenoj misteriji, građevinske majstorije savladao u okolini Visokog, pa se, vazda nemirnog duha, preselio u Egipat i sagradio čuvenu piramidu. Bosanci, koji za potrebe istraživanja nisu bili podeljeni na Bošnjake, Srbe i Hrvate, već su testirani, narodski rečeno, džumle, najvećim delom, odnosno oko 40 odsto potiču od Ilira, 20 odsto njihovog profila nosi tevtonske karakteristike, dok su Kelti i Sloveni zastupljeni jednako, sa po 15 odsto genetskog materijala. Tu su, naravno, i već nezaobilazni Tračani i Huni sa četiri, odnosno šest odsto. Igenea ovakve nalaze opisuje kao most između istorijskih istraživanja i genetike i pokušava da prednosti obe grane iskoristi na interdisciplinaran način, kako bi se došlo do novih saznanja o poreklu. Suštinski, kombinacija dve discipline omogućava da se teorije istoričara provere genetskim istraživanjima. Istovremeno, na ovaj način moguće je srediti haplogrupe prvih etničkih grupa iz drevnih vremena, čak iako se termin etničke grupe ne odnosi na skup kulturnih dostignuća, identiteta, regiona u kome žive, i istorije. Na taj način, istraživanjem se određuje pre srodnost među pripadnicima te grupe nego etnička pripadnost. Stanovnici Bugarske, tako, čije se poreklo uopšteno tumači kao slovensko, svega jedan odsto manje od polovine genetskog profila duguju Tračanima, po 15 odsto Slovenima i Helenima, antičkim Makedoncima 11 i Feničanima osam odsto. Slično iznenađenje predstavljaju i Mađari, koji su tokom školovanja generacija i generacija predstavljani kao ugrofinski narod, u stvari genetski profil najvećim delom duguju Slovenima, pa tek onda Tevtoncima, Jevrejima i Feničanima. Najšarolikiju mešavinu naroda, prema istraživanjima Igenee, predstavljaju stanovnici Turske čiji genetski profil čini čak devet naroda, odnosno Turci, Feničani, Berberi, Heleni, Tevtonci, Sloveni, Arapi, Iliri Jevreji. Rusi su najslovenskiji narod, dok stanovništvo Nemačke, zbog čije su čistote padali milioni glava, najvećim delom čine Kelti, 45 odsto, Tevtonci 25, Sloveni 20 i Jevreji 10 odsto. „Naša usredsređenost na poreklo evropskih naroda je tim uzbudljivija, jer Stari svet obiluje istorijskim bogatstvima koja premašuju bilo koji drugi deo sveta, a tehnike kojima raspolažemo otkrivaju koliko su međusobno povezani različiti stanovnici Evrope... i u kojoj meri važeća pravovernost o poreklu nacija mora biti promenjena”, zaključila je direktorka švajcarskog instituta.