Porodica je najveće blago

Rođen je u Kosovskoj Mitrovici 1961. godine, a odrastao u Zvečanu koji opisuje kao „prekrasno mestašce gde su Englezi, koji su između dva svetska rata eksploatisali Trepču, napravili sebi koloniju. Tu su živeli u prekrasnim vilama, okruženi hotelima, teniskim terenima, bazenima“. Za svoju porodicu kaže da je bila velika i složna, „tako da sam ja tu naučio sve ono najbolje što ću kasnije poneti u život. Moj otac je bio predstavnik beogradske firme na Kosovu. U Mitrovici sam završio osnovnu i srednju školu i imao sam 20 godina kada smo se preselili u Beograd. Upisao sam Pravni fakultet i neuspešno studirao. Jednostavno me nije zanimalo.“ Pored brata Gorana, Srđan ima i sestru koja sa porodicom živi u Ženevi. NJen suprug je naučnik koji radi u CERN-u, imaju dve kćeri. Najstariji Đoković, Vladimir, živi na Banjici i tamo ga, po unuku, svi zovu Nole. Srđan je postao otac u 26. godini. Kada je rodila Novaka, supruga Dijana je imala 22. Ceo život su posvetili sinu, tačnije sinovima - Novaku, koji će 22. maja napuniti 22 godine, Marku (17) i Đorđu (13). I tenisu. Ovo je priča o ocu porodice koji je za jedno sa bratom Goranom (pomagala im je i sestra koja je došla iz Ženeve) organizovao Serbia Open koji je trajao u Beogradu od 2. do 10. maja. Na pitanje čime on objašnjava uspeh ovako ambiciozno realizovanog prvog ATP turnira u Srbiji, sagovornik NIN-a Srđan Đoković odgovara: - Iza ovog uspeha stoji sloga. Sloga države i organizatora. Ne znam kada se poslednji put pokazalo kod nas da postoji takva sloga u pravom trenutku, ta dobra sprega privatnog i državnog realizovana na pravi način. Srbija je predstavljena svetu u najboljem svetlu, i ne postoji reklama na najmoćnijim svetskim televizijama koja bi bila bolja od ovoga. Ovaj turnir je pokazao da smo i te kako deo Evrope. Svi možemo da budemo ponosni. Imamo u planu nove projekte, verovatno već na jesen. Upućeni kažu da je pored sloge potrebna i čvrsta ruka, a kažu da je vi imate. Srbima sloga baš nije primerena? - Nešto izvesno postoji što nam ne da da postignemo više. Što nas sprečava da se ovako veliki događaji, odvijaju češće. Mogu da govorim o slozi porodice Đoković, jer mi smo svoju slogu mnogo puta pokazali. To svet dobro razume i izuzetno ceni i poštuje. Treba li ja da ponavljam da je osnova svakog uspešnog društva zdrava i uspešna porodica. Nažalost, u poslednje dve decenije kod nas je porodica urušena. Primerom, mi pokazujemo da porodici treba vratiti ono mesto koje joj pripada, jer time na najbolji način reprezentujemo svoju državu. Supruga i ja, naši sinovi, naša uža rodbina, naši prijatelji, jednostavno svi zajedno objedinjeni smo oko našeg sina. Naravno, Novak je zvezda vodilja jer smo se kao porodica silno trudili da on izraste u ovo što jeste. A on je, pre svega, sjajan mlad čovek koji je ponos ne samo naše porodice, već čitavog naroda. Danas je lako govoriti o uspehu. Kako je bilo na početku, šta vam je bilo najteže kada ste ulagali u sina sve što ste imali? - Bilo nam je svima teško. Najteže je kada čovek oseti da je sam, da je tikva bez korena. A mi smo se tako osećali godinama putujući po svetu i gledajući, velike razvijene i bogate zemlje koje šalju svoje tenisere skockane, spremne, sa ekipom ljudi koja odseda u najboljim hotelima, ima najbolje uslove za trening, najbolju hranu i gde se u svakom trenutku brine o svakom segmentu. Mi to nismo imali sve do pre nekoliko godina. To je nešto što je kod mene izazivalo strašnu gorčinu jer tada nismo imali ni državu, ni grad, ni opštinu, ni mesnu zajednicu, ni savez. Obraćao sam se našim čuvenim biznismenima koji nisu hteli da nam pomognu. Učinili su to samo retki, i oni su naša braća. Teško je ulagati u neizvesno? - U slučaju Novaka to nije tačno. On je bio najbolji pionirski i juniorski igrač tenisa svih vremena u Evropi, petostruki prvak Evrope. Do 14. godine je bio prvak u pojedinačnoj konkurenciji, u dublu i ekipnoj konkurenciji. Znalo se da će biti veliki igrač, ali nismo imali podršku i to me je bolelo. Nismo zbog toga ljuti ni na koga, jer to je bio izbor moje supruge Dijana i mene. Kada je naš Novak imao 10 godina odlučili smo da se kao porodica posvetimo njegovoj karijeri. A kako smo mi Srbi i kako smo znali da ćemo samo ovde živeti, prihvatili smo da u ovdašnjim uslovima bijemo bitku za njegovu karijeru. Moja supruga je 17 godina radila u radnji na Kopaoniku koja je izdržavala Novaka i celu našu porodicu. I još nešto povodom vašeg pitanja. Nisam ja bio ludo fanatičan i ulagao u Novaka bez ikakvih osnova. Još od njegove šeste godine, kada je počeo na Kopaoniku da trenira u kampu Jelene Genčić, znali smo da je pred njim velika karijera. Tačnije, nismo mi znali, znali su to svi relevantni ljudi u ovom sportu u zemlji i u inostranstvu. Kada je Novak imao sedam godina, teniska legenda Jelena Genčić je u jednom intervjuu kazala da posle Monike Seleš nije videla takav talenat. NJene reči su potvrdili i neki ovdašnji teniski stručnjaci, mada ih nema mnogo. Isto se potvrdilo i u inostranstvu, kod Bolitijerija, Nikole Pilića i drugih. Ipak, svesni ste lomova zbog roditeljskih ambicija kad su u pitanju mladi teniseri? - Nažalost, ti lomovi se događaju zbog roditeljskih ambicija bez pokrića. I onda se ruši odnos među supružnicima, u porodici, sa decom. Po pravilu je problem u roditeljima koji ne mogu da prihvate istinu da njihovo dete nije toliki talenat kako oni misle. Da li ste bili strog otac? - Da. Moje vaspitanje i moji nazori su takvi da mora da se zna ko je gazda u kući. U porodici i u državi. Mora da postoji čovek koji će voditi porodicu, kao i onaj koji će voditi preduzeće, narod i zemlju. Mora da postoji čovek koji će se slušati i čija će reč biti poslednja. Naravno, uz konsultaciju sa ostalim članovima porodice, što je u našem slučaju bilo pravilo. Pokušavao sam da u strogosti ne preteram, ali red i rad su prevashodni. Imao sam fenomenalnu podršku supruge koja je izrodila trojicu divnih momaka i radila po 15 sati dnevno. A naša deca nisu zahtevna, oni su skromni momci i nikad nismo imali problema. Kada ste prvi put osetili da je vaš sin uspeo? - S prijateljima i drugarima sam maštao da ću sedeti sa porodicom u loži na Vimbldonu ili Rolan Garosu i gledati svog sina u finalu, kada podiže pehar i kada mu ovacijama zahvaljuje dvadesetak hiljada ljudi. I taj san mi se ispunio. Međutim, ono što ja osećam za sina je mnogo više od brojnih titula. Mene posebno uzbuđuje to komešanje oko Noleta, to uvažavanje jednog mladog čoveka zbog načina na koji se ponaša. To me je od početka njegove karijere ispunjavalo ponosom, jer ja sam bio od prvog trenutka uveren da će on biti sjajan igrač. A to što je on sjajan mladić, što je zdrav, što je normalan, što ume dobro da se ponaša, što na najbolji način predstavlja svoju zemlju, to je, njegov poseban kvalitet. U tom pogledu je oduvek isti. Moja pokojna majka je pred kraj života bila teško bolesna, i Novak je bio često sa njom u vikendici na Kopaoniku. Imao je tri godine kada ju je pitao: Bako, a gde te boli? Ona je imala rak kostiju, i sve ju je bolelo, ali mu je pokazala jedno mesto na ramenu. On je seo iza nje i masirao je tri sata. Tako mi je govorila majka, koja je umrla sa uverenjem da joj je Novak produžio život nekoliko godina. Govorila je da je on božansko dete, i bila je u pravu. Kao najstariji brat, kako se ponaša prema Marku i Đorđu? - NJih dvojica traže svoje mesto pod suncem, a on im daje bezrezervnu podršku. Gde god je u svetu, on ih zove, sasluša ih šta pitaju, savetuje. Oni ga bespogovorno slušaju jer je on u svakom pogledu njihov uzor. Pre nekoliko godina srednji sin, Marko, rekao mi je da ide tamo i tamo, a ja ga pitam sa kime se to dogovorio: Tata, ja sam pitao Noleta i on mi je rekao da mogu. To je ono što me kao oca ispunjava najvećom radošću. NJih trojica su jedna duša u tri tela. A to se ne može platiti nikakvim novcem, sportskim uspesima. To šta je Novak za ceo svet kao sportista, to je jedan deo priče. Ali ono drugo, iza kulisa, ono što mi osećamo kao roditelji, to predstavlja najveću dragocenost. Ta Noletova požrtvovanost, odnos prema porodici, brojnoj rodbini, poštovanje protivnika, obrazovanost i inteligencija, sposobnost da u svakom trenutku komunicira na nekoliko jezika, i da prima počast koja mu se danas iskazuje na svakom koraku, da pokazuje kako je Srbin najlepšeg soja, to su kvaliteti mog sina na koje sam u svakom trenutku ponosan. I mislim da ne preterujem kada kažem da je on zvezda vodilja za svoj narod, a ne samo za porodicu. Koliko ste loše osećali činjenicu da ste Srbin na velikim međunarodnim takmičenjima gde je Novak igrao? - To se dešavalo do pre nekoliko godina. Ali, Novakovim uspehom i uspehom ove dve devojčice, Ane i Jelene, to se strašno promenilo. Oni su sada cenjeni i poštovani u tom svetu koji je pre svega sazdan od bogatih ljudi iz bogatih zemalja. Uspeh njih troje je fascinantna činjenica kojoj ne mogu da se načude te prebogate zemlje. Ponekad me strašno zaboli što se ovde na pravi način ne vrednuje to osećanje da smo mi svi zajedno pa pokušavaju da ubace, pre svega vaše kolege, da je Novak jedno, a da smo mi drugo, da Novak misli jedno a mi nešto drugo, da su oni dobri sa Novakom, a nisu sa njegovim tatom i sa njegovom porodicom, što je najblaže rečeno neistina. Mi smo jedna duša u više tela. Ono što misli Novak tako razmišlja cela porodica i Novak nije odrastao u kukuruzištu, već uz svoju majku i oca. NJegova porodica štiti njegove interese u ovoj zemlji da do njega ne bi dolazile razne gluposti i prepričavanja, što se, nažalost događa, i što nas pogađa jer je on kratko u zemlji. Međutim, on se sam spasava od toga, što je sjajna stvar, a sve te ružne stvari se obijaju pre svega o mene. Uspeh je nešto što određeni deo srpskog naroda jednostavno ne prašta. A naročito ovako veliki uspeh, za koji stalno potenciram da je on veliki i značajan jer je to uspeh ove zemlje i ovog naroda. Ko je bio vaš teniski ljubimac kada ste bili mladi? - Tenis sam pratio, ali ga nisam mnogo voleo. Sviđao mi se Edberg koji je bio skroman, tih, fin, igrao je sjajno i nije se mnogo eksponirao. S druge strane, bio mi je simpatičan i Agasi, ponašanjem, svojom harizmom, odnosom prema svojoj državi i obožavaocima. Čini mi se da je Novak kombinacija te dvojice. Na koga je Novak onako duhovit i žovijalan? - Moj otac je kafanski čovek i ume kroz šalu da komentariše ceo život. I ja sam sličan njemu, jer, mi smo praktično živeli od kafane 17-18 godina. Svu tu muku i probleme koje smo imali tokom tih teških godina, suzbijali smo šalom i štosevima. Novak je sve to uspevao najbolje da denfuje, ali tek ćete videti šta radi njegov najmlađi brat Đorđe. On je Novak na kvadrat. Kako reagujete kada vas prozivaju zbog vaše naravi ? - Kažem da ne bi bilo dobro u ovoj porodici da je sve idealno. Ima toliko toga dobrog da, ljudi, prirodno, traže dlaku u jajetu. Traže najslabiju kariku, a kada je ne nađu, oni se uhvate za najjaču. Ja ću vam ispričati neke događaje, a vi procenite sami. Pre godinu i po dana sedeo sam ovde, neposredno posle otvaranja Femili sporta (firme koja se bavi zaštitom Novakovih interesa u Srbiji, a sada se to proširilo na razne delatnosti) zajedno sa Mišom Ivanovićem ocem Ane Ivanović. U to vreme je bilo problema sa Teniskim savezom Srbije jer taj predsednik jednostavno nije zainteresovan za svoj posao. Nažalost, on je bio veliki igrač, ali to je čovek koga tenis jednostavno ne interesuje. Nas dvojica smo pričali, i javio se, sportski novinar iz jednog dnevnog lista, a Miša mu je, budući da se njih dvojica poznaju, ispričo sve ono o čemu smo nas dvojica pričali. Dao ga je meni i ja sam ponovio to isto, rekavši da taj čovek nema nikakve odnose ni sa jednom od tri najuspešnije srpske sportske porodice, a predsednik je Saveza... I da je krajnji trenutak da se tu nešto promeni. Međutim, na kraju je Miša rekao da je, što se njega tiče, sve nezvanično. I tako je sutra u Blicu osvanuo naslov - Srđan protiv Bobe Živojinovića, Srđan ovo, Srđan ono... I kako posle toga de se ponašam. A problem sa novinarom RTS? - Taj nesrećni, kad moram tako da kažem, Nebojša Višković, ne shvata o čemu se ovde radi. Pa morao bi da zna da je Novak neko ko je idol milionima, da je on odavde, da je Srbin, i ne treba da traži idola u tuđem dvorištu kada ga ima u svom. Kada odemo u Ameriku, tamo samo slušamo - sestre Vilijams i Rodik, odemo u Englesku i samo slušamo o Mareju... I na čitavoj stranici teksta o Mareju imate na kraju samo malu čitulju o ostalim rezultatima. Isto je u Parizu sa francuskim igračima, u Španiji sa Nadalom... I onda dođemo u Srbiju da bismo opet slušali slavopojke o svima njima. O Novaku ništa. Novak osvoji poen, a dotični gospodin kaže Nadal je pogrešio. Dakle, nije Novak osvojio poen, nego je Nadal pogrešio. Pa, da li vi mislite da bi to bilo koji reporter neke teniske velesile radio svom igraču? Kada oni vide kako se neki naši novinari ponašaju prema Novaku, kod njih to izaziva ironiju, podozrenje, smeh, podsmeh... Ja nisam nikakav zatucani srpski nacionalista, ali sa ponosom ističem da smo mi Srbi. To je i Novakov stav, a onda mu se dogodi da ga jedan Žarko Korać proziva što je podigao tri prsta kada je pobedio u Kanadi pre dve godine. To je, zaista, neverovatno. Ne mogu da razumem to zlo u nama da sve što imamo dobro i vredno moramo samo da ukaljamo. Valjda je to problem u delu naroda koji ništa nije postigao u životu, pa je jednostavno zavidan i ljubomoran. Ja znam da je to manji deo, da ogromna većina našeg sveta ima poštovanje i veru u zemlju i u narod kome pripadaju. Ali, manjina ume da bude veoma agresivna, to je ono što ne volim.