Ukus nostalgije

Kada me pitaju da li mi nedostaje neko od mesta koja sam nekada voleo, a koja su sada u drugim državama u koje ne mogu da uđem, uvek se setim jedne stare geografske mape, jedne od onih velikih geografskih karata sveta zalepljenih na tanko platno koje se razvijalo na školskoj tabli. Bilo je to onih davnih godina u beogradskoj Trećoj muškoj gimnaziji kod Cvetnog trga gde su najbolji učenici iz pojedinih predmeta imali privilegiju da iz zbornice i kabineta donose u razred očigledna učila. Tako je najbolji đak iz matematike idući za dostojanstvenim profesorom s dnevnikom pod miškom, vukao u naručju džinovske trouglove, šestare i lenjire, dok je drugi nosio ljudski torzo od obojenog bakelita za čas biologije. Često bi se taj dotrajali trup otvarao i iz njega bi se po betonskim hodnicima zakotrljali pojedini delovi: srce, bubrezi, jetra, pa bi ih skupljali i vraćali natrag u otvoreni stomak. Kao najbolji crtač u razredu, imao sam zadatak da na katedru, za čas likovnog, donosim gipsanu Milosku Veneru držeći je jednom rukom za levu dojku a drugom za donji deo. Pre časa, morao sam kredom da prekrijem stidne dlake koje bi joj neko u međuvremenu docrtao. Jedan od ovih učenika, koji se naročito isticao u geografiji, nosio je ponosno, kao kopljanik, iza svog profesora veliku smotanu geografsku kartu, koju bi razvio okačivši je o tablu. Budući da je mapa bila stara, predratna, mnogo puta savijana, zalepljena hartija na platnu je ispucala pa se često dešavalo da pojedini njeni delovi otpadnu. „Kapor, na tablu! – naredio bi strogi profesor geografije – Hajde, reci nam nešto o privredi Velike Britanije...” Pronašao sam mesto na kome sam pretpostavljao da se nalazi Engleska, ali nje nije bilo tamo. Otpala. „Molim, druže profesore, nema Engleske – rekao sam. „Kako nema?” „Otpala je... – rekao sam. Profesor je ustao od katedre, prišao mapi, izvadio naočare i zagledao se u prazan komad žućkastog platna na mestu gde je nekad, kraljevski dostojanstveno, stajala Velika Britanija. „Gle, stvarno, nema je – rekao je. – Hajde nešto o proizvodnji pirinča na Cejlonu...“ Ali nije bilo ni Cejlona. Pošto se uverio da je otpao i Cejlon profesor me je, kao baksuza kome iščezavaju zemlje i gradovi, oterao na mesto. Isti je slučaj i sa gradovima koje sam nekada voleo i na njih trošio svoju ljubav. Otpali su sa moje lične geografske karte. Gde su? Nema ih. A i one rane ljubavi u njima, danas su bake; još ih se sećam kako vitkih tela i zategnutih stomaka skaču sa visokih stena u more. Starost nas isključuje iz lepote. Inače, što sam stariji, sve manje mi se putuje. Svet mi je postao dosadan; čini mi se da poznajem svakog bartendera na svakom aerodromu, svaku sliku po svetskim muzejima, nema katedrale ni tvrđave koju nisam obišao, ni mora u kome nisam plivao. Ne sećam se ni kad sam poslednji put bio na Knez Mihailovoj. Ne izlazim iz svog starog kraja; tu mi je bakalnica, pekara, apoteka, kiosk sa novinama, mesara i kafana u kojoj sedim svake večeri već više od deset godina. Žitelji velikih gradova, inače, retko kad napuštaju svoju četvrt, ako to ne moraju. Parižani sa Monparnasa, na primer, nemaju šta da traže na desnoj obali Sene, a za žitelje Menhetna, odlazak u NJu DŽersi preko Hadsona, isto je što i za mene otići preko Save na Novi Beograd. „Idemo u grad” kažemo mi sa Vračara, kada se uputimo na Slaviju, kao da je to na kraj sveta, a ne odmah dole, ispod nas. A, što se tiče Julinog brda, svaka čast, ali u životu nisam bio tamo. Sedim, tako, svako veče u maloj kafanici stotinak metara od kuće. Zove se „Konoba” i toliko je mala da se u nju ne ulazi, već se oblači kao kaput. Kada se popisuje inventar, jedanput godišnje, onda spisak izgleda ovako: stolova šesnaest, kom. 16; stolica dvadeset četiri, kom. 24; čiviluka dva, kom. 2; Momo Kapor komada jedan, kom. 1. NJen vlasnik Dejan, poznatiji kao Deki, hvali se da mu svi gosti žive u krugu od trista metara i da mu još niko nije bio sa Čubure, koja se nalazi na trista pedeset. Zbog čega vam sve ovo pričam? Zbog kobasica sa senfom, eto zbog čega. Negde sredinom 1956, posle dugog posleratnog perioda sivila i gladi, u Beogradu se pojavilo za to doba, čudo neviđeno – prvi kiosci u kojima su mogle da se kupe kuvane viršle i kobasice, i to na ulici. Nekako u isto vreme, otvoren je i prvi takozvani „mlečni” restoran, „Snežana”, na uglu Knez Mihailove i Ulice 7. jula, u kojem ste nakon dugog čekanja u redu, mogli da kupite kiflu od belog brašna i jogurt, ako ste imali sreće da stignete na red pre nego što se rasproda. Možda niste znali, ali pecivo u obliku kifle izumeli su bečki pekari kao znak sećanja na polumesec sa turskih zastava ispod zidina grada Beča za vreme opsade. Prve beogradske kifle imaju za moju generaciju isti istorijski značaj kao i za Bečlije, ali neću o tome, već o kobasicama. Posle vladavine menzi, koje su se eufemistički nazivale „restoranima društvene ishrane” i bazdile na geršlu i sivomaslinasti kupus, zvani SMB, mogućnost da se na ulici jedu kuvane kobasice delovala je kao početak života u bajci. Kad zrelo razmislim, siguran sam da su te prve kobasice došle, na kraju, i glave socijalizmu; posle njih više ništa nije bilo kao pre. Kioske je, inače, postavio PKB – Poljoprivredni kombinat Beograd, i nisu bili veći od trafike, a u njima su iznad dva kipuća lonca stajale stroge brkate tetkice u nebeskoplavim radnim haljinama i cipelama bez peta i prstiju, zvanim „borosane”, uvek namrštene, ko zna zbog čega, ljute na čitav svet. Kiosci su bili retki; svega njih tri ili četiri, a najpoznatiji, onaj u parkiću preko puta hotela „Moskva” i drugi, kod autobuske stanice Studentski grad na Novom Beogradu. Tetkice su nekom vrstom mašica vadile vrele kobasice iz vode i polagale ih nežno, kao u kolevku, među strane razrezane zemičke, a onda preko njih hitrim pokretima posebnom kašikom premazivale čudo neviđeno – žućkasti senf razvodnjen vodom da ga bude više, koji smo probali prvi put u životu. Naše prve ljubavne večere: po jedna kobasica sa senfom na podeljenoj zemički i desert – poljubac na košavi sa ukusom senfa na usnama. Kada bi čovek naručio dva para kobasica u jednoj zemički, ljute tetkice bi se toliko zbunile da bi mu dale viršle. Ko je u to vreme bio toliko bogat da kupi dva para za sebe samoga? Naše devojke, u to vreme, jele su kao ptice; problem im je bio kako da dobiju koju kilu više, a ne da ih izgube kao danas. A onda i kiosci PKB-a i tetkice u njima i one tanke kobasice i viršle kao da su propali u zemlju bez traga. Smenjivali su se periodi siromaštva i lažnog blagostanja; Beograd je danas preplavljen brzom hranom na svojim ulicama. Putovao smo po svetu i jeo sve moguće vrste kobasica, počev od kranjskih u ekspresima Beograd-LJubljana. Probao sam, tako, paprene mađarske, najbolje francuske i nemačke vurstele sa sosom mutar, londonske sosidže sa ukusom kuvane slame na buvljoj pijaci Portobelo Roud i njujorške hot-dogove sa kiselim kupusom na Leksington aveniji – uzalud! Nijedne kobasice na svetu nisu bile ni prineti onim PKB-ovim i nijedan dižonski senf nije ni izbliza imao ukus onoga iz 1956. Najzad, ovog proleća, vlasnik „Konobe”, Deki, kupio je sasvim slučajno kod nekog mesara u Zemunu kobasice zgodne da mu ih gosti grickaju uz pivo. „Šta misliš o njima?” pitao me je prve večeri. Probao sam ravnodušno prvu kobasicu i sledio se: imala je isti ukus onih nekadašnjih iz kioska na autobuskoj stanici Studentski grad. Nisam mogao da verujem ustima. Ispričao sam mu sve o tajni kobasica kojih se sećala i Dekijeva generacija i on ih odmah nazva: PKB nostalgija. Veoma jednostavna stvar, zagrizeš kobasicu sa senfom, zažmuriš, a vreme ljubavi i siromaštva počne nežno da ti obmotava nepca i dušu. Jedina nevolja je u tome što Deki ni za živu glavu neće da otkrije kod kog je mesara kupio kobasice. Taj mora da je čarobnjak. Ponekad mi dolaze bogati prijatelji iz sveta u goste. Šta im ponuditi što već nisu probali, gde ih voditi gde već nisu bili? Otmeni i blazirani, vraćaju boce najskupljih vina jer se navodno osećaju na zapušač, imaju primedbe na srednje pečene bifteke, artičoke i kavijar. Gde da ih odvedem, šta da im pokažem? Dovodim ih u majušnu „Konobu”, u koju ulaze sa krajnjim nepoverenjem, i naručujem porciju kuvanih kobasica sa senfom (koje se, inače, moraju jesti prstima jer drukčije gube ukus), i gle, već posle prvog zalogaja, lica im se ozaruju; pronašli su na nepcima ukus nostalgije – svoje ulične večere na kiši u vreme dok još nisu imali probleme sa kilogramima, umeli da se smeju i pozajmljuju novac za kobasice sa senfom. Ali što reče francuska glumica Simon Sinjore: „Ni nostalgija nije kao nekad!”