Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   22.11.2014. 12:12
 НАСЛОВНА    АРХИВА    САДРЖАЈ    РЕДАКЦИЈА    ПРЕТПЛАТА    ПРОДАЈА    РОМАН ГОДИНЕ   НИН трибина   НИН САМИТ 
 

 

Друштво


Бити спреман, то је све

Тешко подносим поразе, па тако чиним све да до њих не дође. На неправду по правилу реагујем превише агресивно и ирационално, па од тога пре свега ја имам штете. Пошто нигде у животу не побеђује правда, сматрам да је спорт измишљен као компензација за то

Постоје људи без којих би Београд и Србија били мање лепи и мање привлачни за живот. И није важно што их не виђате, што их не познајете, ви знате да су ту и да вас радују. Душко Вујошевић спада у оне драгоцене људе због којих навијачи смишљају песмуљке, пошалице и легенде. А како и не би када је кошаркашки клуб Партизан управо осми пут постао шампион Србије, победник је Купа Србије, Јадранске лиге и један је од осам најбољих европских клубова. Годишњи буџет којим располаже овај клуб је 2,8 милиона евра, а избацио је из игре за најбољу европску осморку - Уникаху (22 милиона), Ефес (10 милиона), Рому и Милано ( по 9 милиона). Раме уз раме је са ЦСКА који живи са 49 милиона евра годишње, Олимпијакос са 28, Панатенаикос са 26, Реал са 24 милиона евра годишњег буџета.
Овог марта Душко Вујошевић је напунио 50 година. Имао је пет година када је из родног Титограда, данашње Подгорице, дошао у Београд и за своје детињство каже да је било срећно, и обично. Становао је у Устаничкој 10 на Душановцу, а завршио школу „Максим Горки”. Памти велике снегове и игру са дечацима. Био је добар ђак, ни миран ни немиран, има млађу сестру којој није загорчавао живот због осам година разлике у своју корист. Каже да је имао срећно детињство, без икаквих траума, у кући се поштовало оно неписано правило да је отац строг а мајка попустљива. Са 17 година је почео да ради свој потоњи посао и позив, у 31. је као најмлађи тренер освојио Куп Радивоја Кораћа, а данас је најтрофејнији тренер у историји Партизана. Ожењен је Аном и има осмогодишњег сина Луку.
Била сам у башти Клуба књижевника те суботе, када сте после осме титуле најбољег, са пријатељима и људима из управе КК „Партизан“ ушли, неко је носио пехар, а спонтано се чуо аплауз. Како се осећате у таквом тренутку?
- Спорт је такмичење и никакав успех не може да утоли глад за новим успесима. Са успехом сваки труд, који није мали, добија смисао. Али, то што ви помињете је срећа која кратко траје, ко мачки муж. Она је последица успеха и са њом се избегне туга која дуго траје. Мени није било баш по вољи што су људи из управе клуба унели тај пехар у Клуб књижевника, али, то је била њихова манифестација радости.
Дуже тугујете него што се радујете, више се нервирате него што славите?
- Нормално. Мислим да је то исто у сваком послу. У свести о победи, човек мора да размишља како је избегао пораз.
Шта сте понели из родитељске куће као најдрагоценију вредност у свом васпитању?
- Понео сам оно што је најважније – да будем спреман и да идем према ономе што је преда мном. То вам је баш онако како каже Хамлет: Бити спреман, то је све. Наравно, није то нико саопштавао, такав императив је једноставно произашао из целокупног начина живота у кући, са родитељима.
Кад неко тако млад као ви почне да ради овај посао, да ли има дана кад помислите да сте могли да радите и нешто друго? И шта би могло бити то друго да није било овог првог?
- Има неких момената када заиста осетим колико је тежак овај занат којим се бавим. На дан утакмице која је изузетно важна, или после неког тешког пораза, има ситуација када сам тотално у контакту са собом, односно са осећањем да је то што радим веома тешко и да свака медаља има две стране. Никада нисам зажалио што сам почео да радим овај посао, јер ја свој посао волим, тачније, мислим да имам привилегију да радим то што волим и у томе сам имао доста успеха. У материјалном смислу, овај посао ми је омогућио да у неким тешким временима избегнем судбину неких људи који су и бољи од мене.
Ипак, постојала су и друга интересовања у раној младости?
- Имао сам афинитета према уметности, волео сам да читам, пишем, да сликам. И да нисам кренуо овим путем, можда бих, са нескромном мишљу, и у нечему од тога био овако успешан.
Колико има истине у томе да играчима дајете књиге које треба да прочитају до следећег виђења, тренинга?
- Нема истине у томе од тренинга до тренинга. Имам обичај да играчима поклањам књиге за рођендан, Нову годину, неким поводом. То је за мене најлепши поклон, тим пре што ја њима поклањам књиге за које верујем да су свакоме од њих лично намењене. И онда се догоди, али то су, ипак, ретки случајеви, да проверавам да ли је он прочитао књигу или није. Јер, за мене је књига најдражи поклон, па ми је стало да видим како тај младић реагује на моју препоруку.
Ко вама препоручује књиге за читање?
- Ја читам новине и умем да препознам шта је самореклама, а шта потенцијално занимљива књига. Ту су и разни пријатељи, попут Боже Копривице који је есејиста и књижевни критичар, па му је и посао да суди о ономе што је ново објављено. Не стижем да читам све што бих желео, али купујем књиге у нади да ћу једног дана имати времена да их прочитам.
Је ли истина да у стану који није претерано велик, имате више од 10.000 књига?
- Ма, има их превише. Боље питајте моју жену како јој је, јер мислим да је то са мојим књигама већ гранични случај. Једино је сигурно да су то добре књиге, да не улазимо у друге детаље око њих.
Недавно сте имали и велику изложбу на којој су приказане слике из ваше колекције, платна најпознатијих домаћих сликара. Коме је теже – вама са онима у спорту који су тако далеко од сваке уметности, или њима са вама таквима?
- Нека истраживања показују да само два одсто укупне популације чита књиге. И зашто је онда проблем са тим да ли спортисти читају књиге или не. Кажите ми професију где се чита много више од тих два одсто, дајте ми податке колико политичари читају у односу на спортисте. Мислите ли да је ту велика разлика? Моја је теорија да је спорт мисаона делатност и да би неко играо кошарку, он мора да буде и мисаоно припремљен, да има карактер, морални систем вредности, да између тренинга не руши оно што направи на тренингу. Само недовољно интелигентни мисле да је спорт делатност која не захтева интелигенцију. Наравно, постоји спортска и општа интелигенција, а ја сада говорим о општој. За кошарку је, рецимо, веома значајна фантазија, а она се најбоље развија читањем.
Ви, ипак, својим животом, тачније својим афинитетима кад је уметност у питању, не припадате типичним успешним спортистима?
- Неки су оно што су зарадили улагали у куће, јахте, фабрике, скупа путовања и летовања... Ја сам већину својих пара уложио у оно што није никакав ликвидни капитал, нити гаранција за време кризе, за дане када новац престане да пристиже. Али, ја то волим. Колекционари су драгоцени људи, поготову у овој земљи где је идеја колекционарства данас један од највиших облика патриотизма.
На изложби ваше колекције смо видели платна Зоре Петровић, Лубарде, Шумановића, Бијелића, Челебоновића, Шејке, Табаковића... Кога од њих посебно волите, а кога од живих сликара?
- Посебно волим Ивана Табаковића који је експериментисао, нарочито у другој фази свога живота. Он поседује максималну аутентичност, никога није копирао, и у разним областима, пре него би је напустио и окренуо се другој, дотакао би врх. Волим и Зору Петровић, и уопште, волим све те слике, зато сам их и куповао. Од живих, а са њим сам и пријатељ, највише волим црногорског сликара Воју Станића.
Да ли ви, како то признаје већина спортиста, читате новине отпозади?
- Да, на срећу. Најпре детаљно читам спортске странице, потом погледам читуље и видим да сам жив, што ми, наравно, веома прија. Читам културну рубрику са великим занимањем, волим да видим позоришне и све друге приказе, преводе из стране штампе, бацим поглед и на црну хронику, а када дођем до првих страница, до политике и овог нашег дневног безнађа, преко тога брзо прелетим. Због тога и даље читам новине отпозади и свима то препоручујем.
Шта кажете на оптужбе да имате незгодну нарав, покушавате ли да се мењате?
- Тешко подносим поразе, па тако чиним све да до њих не дође. На неправду по правилу реагујем превише агресивно и ирационално, па од тога пре свега ја имам штете. Пошто нигде у животу не побеђује правда, сматрам да је спорт измишљен као компензација за то. И када ми се чини да се у спорт неко умеша са одређеном тенденцијом да би спречио да правда, и бољи, победе, моје реакције по правилу нису паметне. И опет ја плаћам највећу цену тога. Како године пролазе, све сам бољи, али нико од своје природе не може сасвим да побегне.
Како раздвајате приватну личност спортисте, рецимо његов лош карактер, од његовог умећа које може бити врхунско. Могу ли те две стране бити тако далеко једна од друге?
- Прејака је реч лош карактер. Имате људе који су себични и због тога нису добар карактер за тим. Када видим такву особу, урадим све да не постане играч. Јер, ако постане играч, онда ћу имати са њим огромне проблеме. Он ће имати моћ да деструира тим. Због тога веома водим рачуна у селекцији и да играч са лошим карактером, без обзира на то какав квалитет игре имао, не буде мој. Тако то раздвајам. Понекад, у функцији тима, некога подносите, али не да би вас он чашћавао својим присуством и да би зарадио паре, већ да се издржи одређени временски период и да дође до неког резултата. Ако се већ направила грешка у селекцији.
Колико вас је политика узимала, или узела, под своје?
- Никада нисам био члан ниједне странке. Износим своје мишљење, јавно, наравно, кад је реч о послу којим се бавим, кад је реч о финансирању у спорту, о закону, о тим важним стварима за посао којим се бавим заједно с другим спортистима. Нисам сигуран да то мишљење допире до оних којима је упућено, нити да много утиче на њих. Не сећам се да ли је то својевремено рекао Есад Ћимић, или неко други, али данас је постало опште место да се, хтели ми то или не, политика бави нама. Покушавам да она у најмањој могућој мери утиче на мене, а да реагујем само на оне ствари где има смисла да се огласим као неко ко није страначка личност, али јесте јавна, па има разлога да реагујем, да се изјасним.
Политика, странке, функционери... утиче ли то директно на посао који радите?
- Кад је Партизан у питању, нимало не утичу, немају никаквог уплива. Као тим нисмо никада пристали да будемо употребљени за политички маркетинг било које странке и то је оно што публика препознаје, то је један од разлога што нас цени. У неким другим случајевима, људи који су на власти са великом страшћу знају да се определе према појединим клубовима. И да помажу без обзира на резултат.
Зар председник Србије није партизановац?
- Колико ја знам, јесте. Али, он води рачуна да ниједним гестом не покаже неку пристрасност и припадност у том смислу, за разлику од неких других политичара који немају ту бојазан. Волео бих да председник Србије, без обзира на то што је партизановац, не долази у ситуацију да уопште и ничим не помогне Партизану, како би показао своју апсолутну непристрасност. Тачније, волео бих да, колико му то функција дозвољава, помогне свим спортовима и клубовима за које је јасно да у овом тренутку постоји интерес државе да им помогне.
Када се нађете у друштву политичара, да ли им кажете оно што мислите да треба да чују, а обично не чују?
- Да, али са пуном свешћу да они имају своје саветнике који им причају приче угодне за њихово ухо. Ја знам да је много лакше водити тим него државу, да је много лакше бити председник Америке него Србије, јер је овде све веома тешко и несређено, од саобраћаја надаље. Њима на власти није лако, ја то знам, али, они су то желели и у обавези су да чине све како би се побољшао живот људима.
Какве су ваше емоције кад је реч о вашем црногорском пореклу, у Београду, у светлу проблема са двојним држављанством или других зађевица?
- Емотивно сам веома тешко преживео распад Југославије, а тек ми је било лоше када су се раздвојиле Србија и Црна Гора. Мени је та Југославија била најближа, била је велика и моћна држава у којој сам рођен и формиран, и тако сам се према другима и понашао. А онда се све то на јако ружан начин променило, бојим се само зато да би 20 хиљада, од 20 милиона људи у бившој земљи постало богато и срећно. Сада смо ту где смо. Ја сам рођен у Титограду, то нисам могао да одредим, тамо сам живео до пете године, а од тада сам у овом граду и Београд је град који сам изабрао. Национализам је за мене мала прича, мала енергија. Има га, али ја му не дајем велики значај. Ја сам своју каријеру направио у Београду као Црногорац, код мене се ништа није променило, и верујем да је све што је било тешко између Србије и Црне Горе остало иза нас.



Радмила Станковић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

„СПС сигурно није партија која се бори за цензус и молим истраживаче јавног мњења да промене узорак.“

Ивица Дачић, председник СПС-а

Прочитајте све мисли

Друштво









 
Услови коришћења | Terms of use
eNIN iPad
НИН online
Copyright © 2006