Biti spreman, to je sve

Postoje ljudi bez kojih bi Beograd i Srbija bili manje lepi i manje privlačni za život. I nije važno što ih ne viđate, što ih ne poznajete, vi znate da su tu i da vas raduju. Duško Vujošević spada u one dragocene ljude zbog kojih navijači smišljaju pesmuljke, pošalice i legende. A kako i ne bi kada je košarkaški klub Partizan upravo osmi put postao šampion Srbije, pobednik je Kupa Srbije, Jadranske lige i jedan je od osam najboljih evropskih klubova. Godišnji budžet kojim raspolaže ovaj klub je 2,8 miliona evra, a izbacio je iz igre za najbolju evropsku osmorku - Unikahu (22 miliona), Efes (10 miliona), Romu i Milano ( po 9 miliona). Rame uz rame je sa CSKA koji živi sa 49 miliona evra godišnje, Olimpijakos sa 28, Panatenaikos sa 26, Real sa 24 miliona evra godišnjeg budžeta. Ovog marta Duško Vujošević je napunio 50 godina. Imao je pet godina kada je iz rodnog Titograda, današnje Podgorice, došao u Beograd i za svoje detinjstvo kaže da je bilo srećno, i obično. Stanovao je u Ustaničkoj 10 na Dušanovcu, a završio školu „Maksim Gorki”. Pamti velike snegove i igru sa dečacima. Bio je dobar đak, ni miran ni nemiran, ima mlađu sestru kojoj nije zagorčavao život zbog osam godina razlike u svoju korist. Kaže da je imao srećno detinjstvo, bez ikakvih trauma, u kući se poštovalo ono nepisano pravilo da je otac strog a majka popustljiva. Sa 17 godina je počeo da radi svoj potonji posao i poziv, u 31. je kao najmlađi trener osvojio Kup Radivoja Koraća, a danas je najtrofejniji trener u istoriji Partizana. Oženjen je Anom i ima osmogodišnjeg sina Luku. Bila sam u bašti Kluba književnika te subote, kada ste posle osme titule najboljeg, sa prijateljima i ljudima iz uprave KK „Partizan“ ušli, neko je nosio pehar, a spontano se čuo aplauz. Kako se osećate u takvom trenutku? - Sport je takmičenje i nikakav uspeh ne može da utoli glad za novim uspesima. Sa uspehom svaki trud, koji nije mali, dobija smisao. Ali, to što vi pominjete je sreća koja kratko traje, ko mački muž. Ona je posledica uspeha i sa njom se izbegne tuga koja dugo traje. Meni nije bilo baš po volji što su ljudi iz uprave kluba uneli taj pehar u Klub književnika, ali, to je bila njihova manifestacija radosti. Duže tugujete nego što se radujete, više se nervirate nego što slavite? - Normalno. Mislim da je to isto u svakom poslu. U svesti o pobedi, čovek mora da razmišlja kako je izbegao poraz. Šta ste poneli iz roditeljske kuće kao najdragoceniju vrednost u svom vaspitanju? - Poneo sam ono što je najvažnije – da budem spreman i da idem prema onome što je preda mnom. To vam je baš onako kako kaže Hamlet: Biti spreman, to je sve. Naravno, nije to niko saopštavao, takav imperativ je jednostavno proizašao iz celokupnog načina života u kući, sa roditeljima. Kad neko tako mlad kao vi počne da radi ovaj posao, da li ima dana kad pomislite da ste mogli da radite i nešto drugo? I šta bi moglo biti to drugo da nije bilo ovog prvog? - Ima nekih momenata kada zaista osetim koliko je težak ovaj zanat kojim se bavim. Na dan utakmice koja je izuzetno važna, ili posle nekog teškog poraza, ima situacija kada sam totalno u kontaktu sa sobom, odnosno sa osećanjem da je to što radim veoma teško i da svaka medalja ima dve strane. Nikada nisam zažalio što sam počeo da radim ovaj posao, jer ja svoj posao volim, tačnije, mislim da imam privilegiju da radim to što volim i u tome sam imao dosta uspeha. U materijalnom smislu, ovaj posao mi je omogućio da u nekim teškim vremenima izbegnem sudbinu nekih ljudi koji su i bolji od mene. Ipak, postojala su i druga interesovanja u ranoj mladosti? - Imao sam afiniteta prema umetnosti, voleo sam da čitam, pišem, da slikam. I da nisam krenuo ovim putem, možda bih, sa neskromnom mišlju, i u nečemu od toga bio ovako uspešan. Koliko ima istine u tome da igračima dajete knjige koje treba da pročitaju do sledećeg viđenja, treninga? - Nema istine u tome od treninga do treninga. Imam običaj da igračima poklanjam knjige za rođendan, Novu godinu, nekim povodom. To je za mene najlepši poklon, tim pre što ja njima poklanjam knjige za koje verujem da su svakome od njih lično namenjene. I onda se dogodi, ali to su, ipak, retki slučajevi, da proveravam da li je on pročitao knjigu ili nije. Jer, za mene je knjiga najdraži poklon, pa mi je stalo da vidim kako taj mladić reaguje na moju preporuku. Ko vama preporučuje knjige za čitanje? - Ja čitam novine i umem da prepoznam šta je samoreklama, a šta potencijalno zanimljiva knjiga. Tu su i razni prijatelji, poput Bože Koprivice koji je esejista i književni kritičar, pa mu je i posao da sudi o onome što je novo objavljeno. Ne stižem da čitam sve što bih želeo, ali kupujem knjige u nadi da ću jednog dana imati vremena da ih pročitam. Je li istina da u stanu koji nije preterano velik, imate više od 10.000 knjiga? - Ma, ima ih previše. Bolje pitajte moju ženu kako joj je, jer mislim da je to sa mojim knjigama već granični slučaj. Jedino je sigurno da su to dobre knjige, da ne ulazimo u druge detalje oko njih. Nedavno ste imali i veliku izložbu na kojoj su prikazane slike iz vaše kolekcije, platna najpoznatijih domaćih slikara. Kome je teže – vama sa onima u sportu koji su tako daleko od svake umetnosti, ili njima sa vama takvima? - Neka istraživanja pokazuju da samo dva odsto ukupne populacije čita knjige. I zašto je onda problem sa tim da li sportisti čitaju knjige ili ne. Kažite mi profesiju gde se čita mnogo više od tih dva odsto, dajte mi podatke koliko političari čitaju u odnosu na sportiste. Mislite li da je tu velika razlika? Moja je teorija da je sport misaona delatnost i da bi neko igrao košarku, on mora da bude i misaono pripremljen, da ima karakter, moralni sistem vrednosti, da između treninga ne ruši ono što napravi na treningu. Samo nedovoljno inteligentni misle da je sport delatnost koja ne zahteva inteligenciju. Naravno, postoji sportska i opšta inteligencija, a ja sada govorim o opštoj. Za košarku je, recimo, veoma značajna fantazija, a ona se najbolje razvija čitanjem. Vi, ipak, svojim životom, tačnije svojim afinitetima kad je umetnost u pitanju, ne pripadate tipičnim uspešnim sportistima? - Neki su ono što su zaradili ulagali u kuće, jahte, fabrike, skupa putovanja i letovanja... Ja sam većinu svojih para uložio u ono što nije nikakav likvidni kapital, niti garancija za vreme krize, za dane kada novac prestane da pristiže. Ali, ja to volim. Kolekcionari su dragoceni ljudi, pogotovu u ovoj zemlji gde je ideja kolekcionarstva danas jedan od najviših oblika patriotizma. Na izložbi vaše kolekcije smo videli platna Zore Petrović, Lubarde, Šumanovića, Bijelića, Čelebonovića, Šejke, Tabakovića... Koga od njih posebno volite, a koga od živih slikara? - Posebno volim Ivana Tabakovića koji je eksperimentisao, naročito u drugoj fazi svoga života. On poseduje maksimalnu autentičnost, nikoga nije kopirao, i u raznim oblastima, pre nego bi je napustio i okrenuo se drugoj, dotakao bi vrh. Volim i Zoru Petrović, i uopšte, volim sve te slike, zato sam ih i kupovao. Od živih, a sa njim sam i prijatelj, najviše volim crnogorskog slikara Voju Stanića. Da li vi, kako to priznaje većina sportista, čitate novine otpozadi? - Da, na sreću. Najpre detaljno čitam sportske stranice, potom pogledam čitulje i vidim da sam živ, što mi, naravno, veoma prija. Čitam kulturnu rubriku sa velikim zanimanjem, volim da vidim pozorišne i sve druge prikaze, prevode iz strane štampe, bacim pogled i na crnu hroniku, a kada dođem do prvih stranica, do politike i ovog našeg dnevnog beznađa, preko toga brzo preletim. Zbog toga i dalje čitam novine otpozadi i svima to preporučujem. Šta kažete na optužbe da imate nezgodnu narav, pokušavate li da se menjate? - Teško podnosim poraze, pa tako činim sve da do njih ne dođe. Na nepravdu po pravilu reagujem previše agresivno i iracionalno, pa od toga pre svega ja imam štete. Pošto nigde u životu ne pobeđuje pravda, smatram da je sport izmišljen kao kompenzacija za to. I kada mi se čini da se u sport neko umeša sa određenom tendencijom da bi sprečio da pravda, i bolji, pobede, moje reakcije po pravilu nisu pametne. I opet ja plaćam najveću cenu toga. Kako godine prolaze, sve sam bolji, ali niko od svoje prirode ne može sasvim da pobegne. Kako razdvajate privatnu ličnost sportiste, recimo njegov loš karakter, od njegovog umeća koje može biti vrhunsko. Mogu li te dve strane biti tako daleko jedna od druge? - Prejaka je reč loš karakter. Imate ljude koji su sebični i zbog toga nisu dobar karakter za tim. Kada vidim takvu osobu, uradim sve da ne postane igrač. Jer, ako postane igrač, onda ću imati sa njim ogromne probleme. On će imati moć da destruira tim. Zbog toga veoma vodim računa u selekciji i da igrač sa lošim karakterom, bez obzira na to kakav kvalitet igre imao, ne bude moj. Tako to razdvajam. Ponekad, u funkciji tima, nekoga podnosite, ali ne da bi vas on čašćavao svojim prisustvom i da bi zaradio pare, već da se izdrži određeni vremenski period i da dođe do nekog rezultata. Ako se već napravila greška u selekciji. Koliko vas je politika uzimala, ili uzela, pod svoje? - Nikada nisam bio član nijedne stranke. Iznosim svoje mišljenje, javno, naravno, kad je reč o poslu kojim se bavim, kad je reč o finansiranju u sportu, o zakonu, o tim važnim stvarima za posao kojim se bavim zajedno s drugim sportistima. Nisam siguran da to mišljenje dopire do onih kojima je upućeno, niti da mnogo utiče na njih. Ne sećam se da li je to svojevremeno rekao Esad Ćimić, ili neko drugi, ali danas je postalo opšte mesto da se, hteli mi to ili ne, politika bavi nama. Pokušavam da ona u najmanjoj mogućoj meri utiče na mene, a da reagujem samo na one stvari gde ima smisla da se oglasim kao neko ko nije stranačka ličnost, ali jeste javna, pa ima razloga da reagujem, da se izjasnim. Politika, stranke, funkcioneri... utiče li to direktno na posao koji radite? - Kad je Partizan u pitanju, nimalo ne utiču, nemaju nikakvog upliva. Kao tim nismo nikada pristali da budemo upotrebljeni za politički marketing bilo koje stranke i to je ono što publika prepoznaje, to je jedan od razloga što nas ceni. U nekim drugim slučajevima, ljudi koji su na vlasti sa velikom strašću znaju da se opredele prema pojedinim klubovima. I da pomažu bez obzira na rezultat. Zar predsednik Srbije nije partizanovac? - Koliko ja znam, jeste. Ali, on vodi računa da nijednim gestom ne pokaže neku pristrasnost i pripadnost u tom smislu, za razliku od nekih drugih političara koji nemaju tu bojazan. Voleo bih da predsednik Srbije, bez obzira na to što je partizanovac, ne dolazi u situaciju da uopšte i ničim ne pomogne Partizanu, kako bi pokazao svoju apsolutnu nepristrasnost. Tačnije, voleo bih da, koliko mu to funkcija dozvoljava, pomogne svim sportovima i klubovima za koje je jasno da u ovom trenutku postoji interes države da im pomogne. Kada se nađete u društvu političara, da li im kažete ono što mislite da treba da čuju, a obično ne čuju? - Da, ali sa punom svešću da oni imaju svoje savetnike koji im pričaju priče ugodne za njihovo uho. Ja znam da je mnogo lakše voditi tim nego državu, da je mnogo lakše biti predsednik Amerike nego Srbije, jer je ovde sve veoma teško i nesređeno, od saobraćaja nadalje. NJima na vlasti nije lako, ja to znam, ali, oni su to želeli i u obavezi su da čine sve kako bi se poboljšao život ljudima. Kakve su vaše emocije kad je reč o vašem crnogorskom poreklu, u Beogradu, u svetlu problema sa dvojnim državljanstvom ili drugih zađevica? - Emotivno sam veoma teško preživeo raspad Jugoslavije, a tek mi je bilo loše kada su se razdvojile Srbija i Crna Gora. Meni je ta Jugoslavija bila najbliža, bila je velika i moćna država u kojoj sam rođen i formiran, i tako sam se prema drugima i ponašao. A onda se sve to na jako ružan način promenilo, bojim se samo zato da bi 20 hiljada, od 20 miliona ljudi u bivšoj zemlji postalo bogato i srećno. Sada smo tu gde smo. Ja sam rođen u Titogradu, to nisam mogao da odredim, tamo sam živeo do pete godine, a od tada sam u ovom gradu i Beograd je grad koji sam izabrao. Nacionalizam je za mene mala priča, mala energija. Ima ga, ali ja mu ne dajem veliki značaj. Ja sam svoju karijeru napravio u Beogradu kao Crnogorac, kod mene se ništa nije promenilo, i verujem da je sve što je bilo teško između Srbije i Crne Gore ostalo iza nas.