Početak istorije

Naš razredni starešina Boris Tadić upravo je lično pohvalio ministra vojnog Dragana Šutanovca zbog beskompromisnog približavanja srpske vojske evroatlantskim integracijama, čime će se ubrzati upis Srbije na „beli šengen“ (za kojim žudi Voždovac), a kase milosrdnih svetskih finansijera (MMF i drugi) ostaće otvorene za dalje zajmove, dovoljno je samo da Dinkić zavuče ruku... Pohvala je logična. Tadić i Šutanovac dele isti pogled na Evropu i svet i nije malo zlobnika koji će reći da se taj pogled zasniva na srpskom rajinskom atavizmu, formulisanom u narodnoj umotvorini „veži konja gde ti gazda kaže“. U daljem tekstu videće se da se ta teza ipak ne drži, jer se u preambulama mnogih naših međunarodnih ugovora pominje reč suverenitet. Sam Tadić potpisao je svojevremeno s Kondolizom Rajs (i to, prema već pomenutim zlobnicima, latinicom) takozvanu SOFU, to jest, sporazum o vojnoj saradnji sa Sjedinjenim Državama. Bio je, po običaju, široke ruke, a sve u skladu s punim poštovanjem suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše zemlje, kao i povelje Ujedinjenih nacija. Američke trupe mogu da prolaze kroz Srbiju kad god hoće, bez ikakve kontrole sadržaja u transportu, s pravom korišćenja domaćih objekata, bez posebnih dažbina, itd. Naročito je upadljivo da su američki vojnici i oficiri oslobođeni sudske odgovornosti u Srbiji u slučaju činjenja, nehotice ili hotimice, kakvog krivičnog dela (na primer, izazivanje saobraćajne nesreće sa ljudskim žrtvama, silovanje ili, ne daj Bože, ubistvo). Za to će odgovarati isključivo pred američkim sudom. Običan tipski ugovor. Zato nisu u pravu oni koji gunđaju da se radi o degradaciji dostojanstva zemlje ili, čak, tihoj okupaciji, jer je SOFA sačinjena na bazi reciprociteta. Kad, recimo, srpske trupe forsiraju američku rutu prema državi Ohajo, s čijom će Nacionalnom gardom imati posebne odnose, uživaće ista prava kao Amerikanci u Srbiji. U svom prtljagu mogu bez kontrole i bez carine da nose, recimo, osiromašeni uranijum ili rakete zemlja-vazduh i niko ih neće dirati, a ako koji srpski vojnik ili oficir učini kakvu nepodopštinu na američkom tlu, okajavaće grehe u otadžbini, u Padinskoj Skeli... Fudbalski rečeno, 1:1 sa Amerikom. U svakom slučaju, ovakav ugovor nas rapidno približava NATO-u, što je od vitalnog značaja za sve Srbe sveta. Narodni poslanik Zoran Ostojić, posilni Čede Jovanovića, naglašava da bi članstvo u NATO-u bilo nulta godina od koje bi počela budućnost! Dosad je nismo imali, a bez NATO-a nećemo je ni imati. A ako narod tako ne misli, kaže Ostojić, neko (zlonameran) nagovara ga da tako ne misli... Kada je knez Pavle, oksfordski đak koji je skromno sanjario da postane upravnik Narodnog muzeja, ali je istorija htela drukčije, kada je, dakle, jedan od najfinije gospode iz familije Karađorđevića podržao potpisivanje Trojnog pakta sa silama osovine 1941. godine, uz obećanje iz Berlina da će Jugoslavija (Srbija) uživati status povlašćene nacije ako omogući prolazak nemačkim trupama moravskom dolinom, digla se kuka i motika, potpomognuta engleskom agenturom, da zaštiti dostojanstvo zemlje; istorijskog 27. marta sporazum je razvrgnut, pala je vlada, Pavle je proteran u Grčku, da bi ga Englezi preuzeli u Kairu, i ubrzo je bombardovan Beograd. Krajnji ishod svi znamo, a ima ih i koji ga još osećaju... Možda je u slučaju Trojnog pakta problem bio u odsustvu reciprociteta. Ugovor nije predviđao da jugoslovenske trupe neometano krenu prema Berlinu, Rimu i Tokiju, i zato se narod digao... Naš nemirni duh – neskroman izraz radi stilskog efekta – uporedio je mapu Evrope iz 1943. godine sa sadašnjom i zapazio je sledeće: sve marionetske tvorevine toga vremena danas su nezavisne, suverene države, neke su i članice EU, a ostale su kandidati. Nećemo ih nabrajati, može greškom neka izostati. Istorija se, dakle, odavno razigrala, dok se nama tek sada nudi nula kao razvojna šansa... Biranim rečima pomenuti ministar Šutanovac ovih dana je na TV pohvalio dosadašnjeg ambasadora Sjedinjenih Država u Beogradu Kamerona Mantera kao dobronamernog gospodina koji nam, kad zatreba, očinski blago deli ukore, savetuje nas šta nam je raditi, ocenjuje ko je loš a ko dobar Srbin, i sve ostalo što jednom ambasadoru pripada u zemlji prijema. Kakve je širine Manterova duša svedoči podatak da je bio kod Palme u Jagodini na kik boksu i voštanim figurama, gde se u ponoć, na vrhuncu veselja i međunarodnog razumevanja, pojavio i Boris Tadić, uveličavajući događaj do prvih petlova. Nije isključeno, možda se upravo te noći rodila oštroumna Palmina krilatica da se patriotizam ne sipa u traktor! U međuvremenu nam je globalni moćnik izvezao globalnu krizu i modifikovanu soju. Ne samo nama – celom svetu! Kriza je pogodno tle za korupciju i zato je Boris Tadić još jednom, ovoga puta odlučno, najavio borbu do istrebljenja te pošasti, ali pošto živimo u kulturi korupcije, teško je doskočiti svim njenim pojavnim oblicima. Korupcija je, uostalom, način mišljenja. Ako ste – izvinite na izrazu – pokvareni, možete sebi laskati da ste pragmatični. Taj pojam, u tom značenju, danas je na ceni. Vrlina nije. Vrlina u Srbiji služi za sprdnju i nekako vam je nelagodno da pomenete poštenje. Ko još u to veruje? Mnogo će vremena proteći dok se generacije koje mi vaspitavamo, i bez zazora ih gledamo u oči, dekontaminiraju od našeg vaspitanja. Zaboravili smo da se stidimo.