Sinod i Evropa

Pitaju jednog kolegu upućenog u crkvena zbivanja: „Je li ovaj Sinod evropski?“ A ovaj će na to šaljivo: „Ne samo evropski, nego i američki! Ma – svetski!“ U svemu tome, svakako, ima i prizvuka onoga što se čuje u medijima, a u medijima je – odjek stvarnosti. Tako se, u ovom slučaju, mislilo na posetu američkog potpredsednika DŽozefa Bajdena manastiru Visoki Dečani, protiv koje je bio nadležni episkop raško-prizrenski Artemije. U situaciji kad se gotovo sve svodi samo na crno ili belo, ovakva pitanja i nisu baš bez logike. Ali, nažalost, ona imaju političku konotaciju: prema merilima svetovne politike meri se koliko je Crkva za evroatlantske integracije, za koje se državne institucije zalažu. Pravoslavna crkva, shodno Simvolu vere (osnovi hrišćanskog učenja), jeste „jedna“, prema tome ona je – vaseljenska. LJude ne deli po nacijama, niti smešta u državne granice. Tako je i sa pomesnim crkvama, pa i sa samom Srpskom pravoslavnom crkvom. Ali to ne znači da ona blagonaklono gleda na sva udruživanja za kojima države posežu. To se može videti i iz dve – naizgled različite – izjave mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, koje je različitim povodima dao u kratkom vremenskom periodu. Krajem februara mitropolit Amfilohije i episkop budimljansko-nikšićki Joanikije boravili su u sedištu evropskih institucija u Briselu. Posle razgovora koje su imali, predstavnici Evropske unije „pozdravili (su) zalaganje Mitropolije crnogorsko-primorske da učestvuje u procesu integrisanja svoje zemlje (Crne Gore – prim. a.) u Evropsku uniju“. Mitropolit Amfilohije je na to – prenosi cetinjska Svetigora pres – rekao da je Pravoslavna crkva spremna da pomaže i sprovodi ovaj proces, kako bi zakonodavni sistem Crne Gore u potpunosti bio u skladu sa evropskim standardima. Rekao je tim povodom: „Ideja evropskih integracija u stvari je čin svjedočenja Jevanđelja `da svi budu jedno`. Narodi i nacije treba da se okupljaju u jednu veliku zajednicu u kojoj će se poštovati dostojanstvo svake ličnosti i svakog naroda. Zamolili smo zvaničnike Evropske unije da nam pomognu u sprovođenju standarda EU i vladavine prava u Crnoj Gori.“ No, tri meseca kasnije, na Spasovdan, u prošli četvrtak, u besedi posle Liturgije u crkvi Svetog Spasa na Toploj kod Herceg-Novog, kada je obeležavana i 300. godišnjica početka gradnje ovog hrama, konkretizovao je svoj stav o Evropi. Tako, hvatajući vezu sa praznikom koji se slavi – Vaznesenje Gospodnje – mitropolit kaže: „Hristovo Rođenje, Vaskrsenje i Vaznesenje je obasjalo Evropu i svijet. Na tom opitu, na toj radosti počiva Crkva Božja, to je ono što jeste Crkva Božja. To nas je sabralo oko ovog velikog i svetog događaja. To je ono bez čega nema budućnosti ovome svijetu“. A zatim upozorava: „Samo ako se Evropa, u koju mi hoćemo da se integrišemo, vrati toj radosti koju samo Bog daje rodu ljudskome – samo ta Evropa ima smisla. A onda ima smisla i naša integracija o kojoj danas govorimo. Ali, integrisati se u Evropu, koja je sve više Evropa bez Boga, Evropa protiv Boga, čiji ustav izbjegava da zapiše da se ona temelji na hrišćanskim vrijednostima, to znači gubiti svoj kompas, svoj mir duhovni, svoj smisao, znači odreći se svega onoga na čemu je sagrađeno sve što jesmo i što imamo kroz našu istoriju“. Već više od godinu i po dana mitropolit Amfilohije zamenjuje patrijarha Pavla u raznim patrijaršijskim dužnostima, pa se utoliko s većom pažnjom njegova reč prati. Mitropolit Amfilohije predsedava Sinodom i u novom sastavu, izabranim na poslednjem zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC. Predsedava kao najstariji po hirotoniji, i jedini je mitropolit u Sinodu. Inače, samo mitropolit Amfilohije je posle poslednjeg saborskog zasedanja zadržao sinodsku dužnost, pošto samo on, kako se navodi, ima pismeno ovlašćenje patrijarha Pavla da ga zamenjuje u poslovima prvojerarha. U „crkvenu vladu“ ušli su još episkopi: niški Irinej, bački Irinej, dalmatinski Fotije i zahumsko-hercegovački Grigorije. Za mnoge je bilo iznenađenje izbor Sinoda u ovom sastavu, pa i to što su odjednom birana četiri nova člana. Prema Ustavu SPC, Sinod ima pet članova, s tim što je patrijarh, po dužnosti, njegov stalni član, koji njime i predsedava; dok se svake godine biraju po dva nova člana (koji ostaju na dužnosti dve godine), da bi se tako obezbedio kontinuitet u radu. Sada Sinod, mimo patrijarha, ima pet članova. Nije ostalo neprimećeno ni to da su se bar trojica vladika iz sadašnjeg sastava Sinoda izjasnila za izbor novog patrijarha: Irinej bački, Fotije i Grigorije. A to je već dovoljno za donošenje odluka u Sinodu. Kada je izabran sadašnji Sinod, u štampi je citirano mišljenje da je to – „krizni menadžment“ u Crkvi. Po jednima to je eufemizam za krizni štab, po drugima nagoveštaj „reformi“ (mada je nejasno šta se sve pod time podrazumeva i šta je tu sve moguće, a da bude u duhu kanona i vekovnog ustrojstva), radi „osavremenjavanja Crkve“. Otuda i kvalifikacije da je ovo „proevropska crkvena vlada“, ali, ponovo, s različitim konotacijama. Uočljivo je da se pojedine vladike vrlo često biraju za članove Sinoda, a da se neki od njih zaobilaze, što može da se tumači na razne načine. U Grčkoj, recimo, nije takav slučaj: članovi Sinoda biraju se po automatizmu, tako da se zna kad će ko biti član, pa i nema „iznenađenja“ kao kod nas. Jedno je, ipak, sasvim izvesno: da je „crkvena vlada“ u sadašnjem sastavu po volji državne vlade, pogotovo što u njoj važnu, možda i najjaču reč ima episkop bački Irinej, koji uživa veliko poverenje državnih vlasti. Ton bliskosti između Crkve i države provejava i iz saopštenja za javnost sa poslednjeg zasedanja Svetog arhijerejskog sabora SPC, koje je, u svojstvu saborskog portparola, potpisao episkop bački Irinej, a u kojem se odaje „dužno priznanje državi Srbiji“, za napore da se zaustavi i onemogući bezakonje na Kosovu i Metohiji i sa zadovoljstvom konstatuje da je „Vlada Srbije podržala inicijativu Svetog arhijerejskog sinoda“ da se izgrade spomen-hram i memorijalni centar radi molitvenog sećanja na srpske žrtve stradale u ratovima i u raznim vrstama terora tokom XX i početkom XXI veka. Otuda, zbog takve naklonosti „proevropskoj (državnoj) vladi“, takvi kvalifikativi i „crkvenoj vladi“.