Da l’ se nešto iza Čegra sprema?

Potegao NIN u Niš. Ne zbog dva veka Čegra. Nego zbog Nišlije Ivana Ilića. Još nam je zimus stigao aber iz centra buduće Moravske regije. Ivan Ilić, ekonomista, zaposlen na Medicinskom fakultetu u Nišu u službi obezbeđenja, napisao je diplomski rad o sistemskoj korupciji koju je proučavao baš na ovom fakultetu. Sa aberom stigne i integralna verzija studije, sa potpunom dokumentacijom. I stvarno. Aprila ove godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Ivan Ilić je postao diplomirani politikolog-master iz oblasti političke analitike i menadžmenta. Završni rad – Sistemska korupcija u visokom školstvu, a u komisiji: prof. dr Zoran Stoiljković (predsednik komisije), prof. dr Čedomir Čupić (mentor) i docent dr Slaviša Orlović, treći član komisije. Značajan i izazovan rad, tako su ga ocenili, kaže Ivan. Desetka za rad, prosečna ocena 9,80, bodova 60 - po ovom novom bolonjskom studiranju. Na nišlijskoj čaršiji, ponovo Obrenovićevoj, nekad Pobedinoj, u restoranu čiji engleski naziv nismo upamtili, Ivan Ilić priča ovako: „U mom radu se ime fakulteta ne navodi, pišem jedan fakultet i dekan ali se sve odnosi na Medicinski fakultet u Nišu i dekana dr Milana Višnjića. Fakultet političkih nauka nije sudnica i na fakultetu se ne možemo baviti istragom. Zato je bilo neophodno da izostavim imena i dokumenta koja se odnose na konkretne slučajeve, kao što je dokumentacija o aferama Panama, ili Lugano, za koje se zna da su nastale na Medicinskom fakultetu u Nišu. Ali i takav, bez navođenja imena i bez dokumenata koji govore o konkretnim slučajevima, rad je zadržao analizu opštih akata; Statuta, Pravilnika i Poslovnika. To su javna i dostupna dokumenta. Baš u ovoj analizi je i pokazano kako se pravi sistemska korupcija na fakultetu. Tako što se menja unutrašnja organizacija fakulteta, šire diskreciona prava pojedinca ili nekoliko ljudi. Godinu dana sam kod profesora dr Čedomira Čupića izučavao sistemsku korupciju. Upoznao sam, najpre, sa svim činjenicama svog mentora profesora Čupića i onda, nakon njegovog odobrenja, počeo da radim.“ Nema novina koje u protekloj autonomnoj univerzitetskoj deceniji nisu pisale o aferama na Medicinskom fakultetu u Nišu. Afera „naduvanih računa“ za građevinske radove na fakultetu, iz 2002. godine, još uvek čeka svoj sudski epilog. Kao i slučaj 102 studenta Visoke medicinske škole čije diplome nisu vredele, jer Medicinski fakultet u Nišu nije imao dozvolu Ministarstva prosvete za osnivanje ovog odseka. Kako je Politika pisala (15. mart 2007), po presudi Opštinskog suda u Nišu, dekan fakulteta dr Višnjić osuđen je na šest meseci zatvora, uslovno na dve godine, zbog zloupotreba prilikom upisa kandidata na studije medicine na engleskom jeziku. A NIN je u Nišu neki dan saznao da afera „engleska grupa“ još nije okončana, presuda nije pravosnažna, jer žalba dekana Višnjića čuči u nekoj sudskoj fioci. Već su nadaleko i međunarodno čuvene afere „Lugano“ (koju je dekan dr Višnjić nasledio iz devedesetih prošlog veka) i „Panama“, afera o lažnoj diplomi Višnjićevog prorektora dr Dragana Petrovića. Iako je Interpol utvrdio da je diploma završenih studija medicine na De las Amerikas univerzitetu u Panami – falsifikat, iako je Senat niškog Univerziteta poništio izbor dr Petrovića u zvanje vanrednog profesora na Medicinskom fakultetu u Nišu, a Ministarstvo prosvete i sporta ustanovilo nepravilnosti u radu komisije koja je izabrala dr Petrovića (sva dokumentacija dostavljena na uvid NIN-u), ništa se nije promenilo. Dr Petrović je vanredni profesor i prodekan za nastavu. U razgovoru za NIN profesor dr Milan Višnjić, dekan Medicinskog fakulteta u Nišu od 2000. godine, nedavno po peti put izabrani dekan (do 2012), kaže da su to sve samo tendenciozne nameštaljke i političke manipulacije. Urotili se protiv njega, ne daju mu da mirno radi, a treba da se anketiraju studenti i zaposleni nek kažu šta misle o svom dekanu. Ako koza laže... Iskopirao je za NIN dobru fasciklu dokumentacije, pa da proučimo ko je tu kriv, a ko prav. I u sporu sa dr Draganom Krasićem, direktorom Klinike za stomatologiju, i u sporu sa rektorom Radoslavom Bubnjem. A Petroviću ta diploma medicine nije ni bila potrebna za zvanje vanrednog profesora: „Diploma koju spominjete nije lažna. Jer je nostrifikovana na Medicinskom fakultetu u Beogradu, i kao takva je potpuno važeća.“ I zaista, postoji Rešenje Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu od 22.3.2005, o nostrifikaciji Petrovićeve diplome (NIN ima fotokopiju ovog rešenja). I piše: „Nostrifikuje se diploma br. 1146/98 od 11. 9. 1999. koju je Petrović Dragan stekao na Medicinskom fakultetu Univerziteta De las Palmas, Panama, kao diploma o završenom Medicinskom Fakultetu u Beogradu.“ NIN se neće ovde posebno baviti slučajem „Panama“, koji takođe čeka sudski epilog, ali valja kazati da se brzim pretraživanjem na Internetu lako nalazi spisak neakreditovanih univerziteta među kojima je i Universidad De las Palmas. Da li je to panamski, ili neki drugi neakreditovani univerzitet? Zašto se u beogradskoj nostrifikaciji diplome spominje Universidad De las Palmas iz Paname ako na Petrovićevoj diplomi stoji Universidad Especializada de las Americas – Facultad de Medicina (faksimil diplome objavljen u Blicu, 19. maja 2007)? I, na osnovu kog plana i programa kojeg fakulteta je napravljeno poređenje sa planom i programom Medicinskog fakulteta u Beogradu? Pa je zaključeno da se „planovi nastave navedenog fakulteta znatnije razlikuju od nastavnih planova Medicinskog fakulteta u Beogradu, te je naloženo imenovanom da kao prethodni uslov za nostrifikaciju diplome položi ispit iz predmeta Sudska medicina“... Što bi rekao dr Žarko Ranković, direktor Klinike za infektivne bolesti i profesor infektologije na Medicinskom fakultetu u Nišu, „naš fakultet je jedan od retkih u Srbiji sa tolikim brojem afera“. Dr Ranković još reče za NIN: „Ne mogu da verujem da jedan čovek na čelu visokoškolske ustanove može da se nalazi više od dva puta. Prema svim zakonima koji su važili u visokom školstvu, kao i po ovom važećem, dekan jednog fakulteta može imati dva mandata. Naš dekan je tu od 2000. Tako je, zahvaljujući spletu poprilično čudnih okolnosti. Napravljen je, prvo, sistem sa šefovima katedri koju su apsolutno njegovi ljudi. Takav je i sastav Saveta Medicinskog fakulteta i Naučno-nastavnog veća. Ne postoji nijedan legalni način na koji on može biti smenjen jer je okružen ljudima koji će ga apsolutno uvek podržavati.“ Ranković svedoči da je 2006. bilo pokušaja da se nešto promeni, sam je odlučio da pismeno obavesti svoju katedru da po Zakonu o visokom obrazovanju prof. dr Višnjić ne može opet da bude dekan i predložio drugog kandidata: „Ipak, na Katedri ljudi pričaju jedno, a glasaju drugačije. Mnoge moje kolege zbog ličnih sitnih i porodičnih interesa ne žele da uđu u bitku za koju misle da ne mogu da je dobiju, i zato je ovako“, kaže Ranković. Dekan Višnjić pak, uopšte ne misli da krši zakon u svom petom mandatu. Naprotiv, kaže da dekani nisu kao pre dvadeset godina, gospoda, nego su danas menadžeri firme, jer „fakultet je firma“: „Mislim da zakon treba da se promeni, i da mandat traje četiri godine, dva mandata, osam godina i eto to je otprilike moj današnji staž. To je normalno. Možda bi bilo dobro da mandat bude i 5 godina. Ako stalno menjate dekane, onda fakultet stalno kreće iz spočetka. A ta sistemska korupcija? Ako jedan čovek 502 čoveka može da veže za sebe tako što im čini ovo ili ono onda je taj čovek genijalac i treba da bude doživotni dekan.“ I onako usput, pomalo zaverenički pita: „Aj, sad mi kažite, pošteno, ko vas je poslao?“ A sasvim slično su pitali i u Ministarstvu prosvete (nije ministar Obradović): „A otkud baš sad opet o Višnjiću? Zar nije to malo leglo, a?“ Valjda, nije Ilićevo mastriranje, ili, kako se to po Bolonji danas zove, neki povod? Valjda, ima nešto da se iza Čegra sprema? Kome je još stalo do zakona i borbe protiv korupcije? Pa, na primer, predsednicima tri koalicione stranke, neki dan na glavnim odborima, puna usta borbe protiv korupcije i nepoštovanja zakona. A na lokalu, ne smeju partijski službenici ni izjavu da daju za novine, jer im je gore rečeno da treba da se ćuti. Pa se i NIN sa sagovornicima u Nišu proveo ko bos po trnju. Svi vole da pričaju ali ako može da ih niko ne citira i ne slika. Mani se, bede! Nego, šta kaže važeći Zakon o visokom obrazovanju iz 2005? U članu 54 ovog zakona piše: „Organ poslovođenja univerziteta je rektor, fakulteta – dekan, akademije strukovnih studija - predsednik, visoke škole strukovnih studija – direktor. Organ poslovođenja se bira iz reda nastavnika visokoškolske ustanove koji su u radnom odnosu sa punim radnim vremenom, a izabrani su na neodređeno vreme. Organ poslovođenja bira se na tri godine s mogućnošću jednog ponovnog izbora.“ Valjda zato što u Srbiji ima značajan broj „višemandatnih“ dekana, postavlja se pitanje da li je to po zakonu ili: Da li se računa mandat koji je trajao u trenutku donošenja ovog zakona i da li svaki novi zakon resetuje sistem, tj. da li se onima koji su obavljali funkciju dekana, rektora, direktora... računaju mandati ostvareni u trenutku važenja ranijih propisa? Dosad, iako je svakom fakultetu, odnosno univerzitetu država ostavljala da odlučuje sam, raniji ministri su na zahtev fakulteta, slali svoja mišljenja. Uvek je bilo: samo dva mandata u istoj visokoobrazovnoj ustanovi - u veku. Ivan Ilić pak, o slučaju „doživotnih dekana“ kaže: „Zakon o visokom obrazovanju iz 2005. dobar je u smislu davanja autonomije fakultetima, ali je loš zato što nema kontrolne mehanizme u smislu sprečavanja sistemske korupcije. Sve je prepušteno samim fakultetima. Od kontrolnih mehanizama ostali su upravni i inspekcijski nadzor koji obavlja Ministarstvo prosvete, koji se po pravilu povlači pred naletom bukvalno svih organa upravljanja na fakultetu, koji su namešteni i u funkciji odbrane dekana. U ovakvim situacijama, Ministarstvo prosvete se povlači, jer preovladava mišljenje da ne treba srozavati ugled fakulteta, pogotovo što je državni, te se tako, na taj način, sistemska korupcija nastavlja. Toj sistemskoj korupciji mogu da se pridruže i visoki službenici Ministarstva prosvete, kao što je bilo u slučaju Emilije Stanković, pomoćnice ministra prosvete, u čuvenoj aferi Indeks.“ Posle sat i dvadeset minuta razgovora sa dekanom Višnjićem i šeretskog pitanja za kraj „Je l’ -đica ili -đa? Ako je -đica da nađemo nekog docenta?“ pravac - Rektorat. Tamo, košnica. Svi nešto hoće od rektora. Za dva sata, NIN je dobio dvadesetak minuta razgovora. Na jednom zidu ikone, na stočiću kornjače svih veličina (jednu od pečene gline, simbol Univerziteta u Nišu dobili smo na poklon), u vitrini sat sa slikom Putina i Medvedeva. Rektor Radoslav Bubanj nije raspoložen da mnogo govori o problemima na Medicinskom fakultetu u Nišu, jer kaže, sve što je radio, bilo je da taj fakultet dovede u zakonski red i poredak. I nek dokumenta govore, koja je spremio, prepiska sa Ministarstvom prosvete, odluke Senata, sporne diplome italijanskih studenata: „Trebalo je zatvoriti problem u takozvanom slučaju Lugano koji se, iz devedesetih, preneo i na vreme kad je Višnjić preuzeo mesto dekana 2000. godine. Nastava se odvijala u Luganu, nezakonski, jer Ministarstvo prosvete nije dalo saglasnost za održavanje nastave u Luganu. Pre nekoliko godina, kada je inspekcijskim nadzorom Ministarstva prosvete utvrđeno šta je sve rađeno i na koji način, tadašnji ministar prosvete Slobodan Vuksanović rekao je da Medicinskom fakultetu nije data saglasnost za održavanje nastave u Luganu, da nije data saglasnost za formiranje Odseka za farmaciju, da nije data saglasnost za formiranje Odseka za medicinske sestre. Takvo stanje je moralo da se sanira, jer školovanje stotinu studenata koji su se legalno upisali na raspisani konkurs državne institucije došlo je u pitanje, i trebalo je to razrešiti. Univerzitet i Ministarstvo su se potrudili da razreše tu enigmu, i razrešili je. Na neki način započeta je procedura legalizacije nečega što nije bilo legalno započeto“, kaže rektor Bubanj. Još nam daje da pogledamo dopis dekana Višnjića svim dekanima Univerziteta u Nišu, „sa autentičnim tumačenjem Ministarstva prosvete o uslovima koje kandidat mora da ispunjava da bi konkurisao za rektora Univerziteta, a pored ostalih da je izabran na neodređeno vreme“, jer i izbor rektora se bliži, a Višnjić Bubnju spočitava godine. Zato je i postavio Ministarstvu pitanje: „Da li za izbor rektora može biti predložen profesor u penziji kome produženi radni odnos do dve školske godine po osnovu člana 78. Zakona o visokom obrazovanju ističe za deset meseci?“ Bubanj kratko reče da je uvek sve radio po zakonu. U Nišu brže pada mrak nego u Beogradu, reče za NIN studentkinja medicine u autobusu za Beograd. A i sve se bolje vidi nego u Beogradu. Intervju: Žarko Obradović, ministar prosvete Ministarstvo samo savetuje Jedino ovlašćeno telo za tumačenje zakona je Narodna skupština Republike Srbije, koja zakone i donosi. Moj stav je da su dva mandata za obavljanje bilo koje javne funkcije primerena Žarko Obradović je na pitanja NIN-a odgovorio e-mail-om. Budući da je ovo godina izbora na univerzitetima u Srbiji, Radmila Marinković-Nedučin, rektorka Univerziteta u Novom Sadu, tražila je od ministra Obradovića tumačenje Zakona o visokom školstvu o broju mandata koje jedan čovek na funkciji dekana, rektora ili direktora visoke strukovne škole može da ima. Koji je stav Ministarstva prosvete o ovome? Koji je vaš lični stav? - I sami možete zaključiti da mandati pojedinih dekana traju duže nego što ja obavljam posao ministra prosvete (11 meseci). Jedino ovlašćeno telo za tumačenje zakona je Narodna skupština Republike Srbije, koja zakone i donosi. Moj stav je da su dva mandata za obavljanje bilo koje javne funkcije primerena. Da li se ingerencije Ministarstva prosvete završavaju na slanju preporuka i mišljenja univerzitetima? - Uglavnom, da. Ministar Tomica Milosavljević koji je uspeo da okonča štrajk glađu studenata Medicinskog fakulteta u Nišu, obećao je da će sa Ministarstvom prosvete rešiti probleme u korist studenata i pacijenata Klinike za stomatologiju u Nišu. Kako ste rešili problem? - Sa kolegom Milosavljevićem dobro sarađujem i važno je da je problem rešen. Na osnovu dokumenata koje su NIN-u obe i dalje „zaraćene“ strane (Medicinski fakultet i Klinika za stomatologiju u Nišu) dale na uvid, ponovo je reč o „različitom tumačenju“ zakonskih propisa. Naime, po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti iz 2005, zdravstvena ustanova mora da zaključi ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa odgovarajućom školom odnosno fakultetom kako bi pored zdravstvene delatnosti obavljala i obrazovnu i naučno-istraživačku delatnost (u skladu i sa Zakonom o visokom obrazovanju). Dekan Višnjić neće da potpiše ovaj ugovor jer se poziva na ugovor iz 1999, koji je potpisao njegov prethodnik dr Branko Lović, a direktor Klinike dr Dragan Krasić je zbog toga samoinicijativno obustavio nastavu na Klinici, dok se ne postigne dogovor o naplati troškova specijalizacija i studentske nastave posle čega su studenti i profesori sa Stomatologije Medicinskog fakulteta otpočeli štrajk glađu tražeći njegovu smenu. Koji je stav Ministarstva prosvete o ovome? - Najgora je stvar kada se lični odnosi pretvore u opšte i kada se rešavaju preko leđa studenata. Boško Ristić, član Glavnog odbora DS-a i poslanik u Skupštini Srbije Ne štitim Višnjića! U Nišu, razume se, kolaju priče kako se mesta rektora, dekana, direktora klinika i ostalih uveliko dele među koalicionim partnerima na vlasti, i niko tu nije siguran, pa se savetuje NIN-u da pazi kako piše jer tekst može da bude shvaćen kao lobiranje za nečiju stranu. I da se povede računa ko je šta rekao i zašto, jer svako je nekad ovako ili onako sarađivao sa Višnjićem. Kad Višnjić povuče nogu, onda ima pola Niša da se nađe u apsu. A i ovi što su protiv njega, kafanske su priče, hoće da ga puste niz vodu. Najzanimljiviji aber koji se mogao čuti, uz opasku da je pisalo i u NIN-u, jeste kako je glavni zaštitnik dekana Milana Višnjića – Nišlija Boško Ristić. - Ne bih da se izjašnjavam u kakvim sam odnosima sa Višnjićem, ali to jednostavno nije tačno. Mislim da su nedopustivi odnosi i ponašanje koje je stvorilo negativan odnos između dekana Medicinskog fakulteta i rektora Univerziteta u Nišu, i ono što se događa između Medicinskog fakulteta i Stomatološke klinike... Imam svoj stav o tome ali se apsolutno ne mešam u ono što se dešava na njegovom fakultetu. Mi smo se politički razišli, izašao je iz Demokratske stranke kada je opcija kojoj sam ja pripadao - dobila podršku (pred lokalne izbore 2004. Milan Višnjić je formirao grupu građana „Čisto demokratska“, prim. n.) Bili smo na izborima politički protivnici. Politički ga ne podržavam, politički nemamo nikakav kontakt, i ne vidim ništa zajedničko sa njegovom strankom, njegovom i njegovog sina (Reformistička stranka, prim. n.).