Povratak đačkog odela

Teza da se deci nameće nešto što mrze jer je skriveni cilj gradskih vlasti da profućkaju mnogo novca na ekstravagantni eksperiment koji će đake-prvake pretvoriti u poslušne robotiće i pokorne buduće građane, jednostavno ne stoji. Bar ne u surčinskoj OŠ „22. oktobar“ i to iz više razloga. „Pre nego što smo ušli u pilot-projekat gradskog sekretarijata za obrazovanje ’Ćačka uniforma’, naši roditelji su još školske 2007/2008. godine na savetu doneli odluku da se uvedu uniforme za sve đake od prvog do osmog razreda“, kaže Danica Zorica, direktorka OŠ „22. oktobar“ u Surčinu. Sa akcijom se pričekalo do useljenja u novu zgradu škole. U međuvremenu, za svaki slučaj, savet roditelja i školsko veće imali su priliku da se još jednom predomisle. Čak su se i učenici tu nešto pitali. Školski parlament nije se protivio, a đaci starijih razreda su, verovatno na nekom času likovnog, dobili priliku da smisle i nacrtaju šta bi oni voleli da nose u školi. “Odlučili smo da idemo korak po korak, od đaka-prvaka, a posle postepeno ka starijim razredima. Znali smo da će mlađi uzrasti prihvatiti ideju ako je prihvate i roditelji, a kada dobra navika već postoji onda ni otpor starijih đaka ne bi bio veliki, ni oni ne vole da bude bele vrane non-stop“, kaže direktorka Zorica koja će, kada i ako bude tako odlučeno, tražiti da đačka odeća za starije osnovce odgovara njihovom, tinejdžerskom, uzrastu tako da Lara D. iz VII 3 i njeni drugovi neće imati razloga da brinu što u đačkom odelu izgledaju kao „prvačići“. „Vidim da je kod naših đaka osećaj pripadnosti školi i drugarske solidarnosti jači. Ponosni su jer imaju novu divnu zgradu, što se kod njih održavaju republička i ostala takmičenja i što imaju lepa đačka odela“, kaže pedagog Irena Mučibabić koja primećuje da se disciplina u školi vidno popravila otkako su đaci-prvaci dobili novo ruho. NJoj kao i svima ostalima nekako je „super“ što sada i deca Roma dolaze samouverenija, sa osmehom od uva do uva. Izgleda da su i oni koji govore o ugroženom pravu na privatnost deteta pobrkali pojmove. Eventualno, teorija o ugroženoj slobodi izražavanja mogla bi se natezati da nije reč o mlađim maloletnicima o kojima ima da brinu i u njihovo ime često odlučuju roditelji i(li) staratelji. Osim toga, OŠ „22. oktobar“ ne čini, za sada, ništa mimo volje većine i postojećeg „kućnog reda“ koji kaže NE majicama na bretele, golim leđima, superkratkim mini suknjama i sl. Ako je svrha, kao što jeste, da se smanje neželjene manifestacije ekonomske (ne)moći koje umeju da završi tučom, otimanjem patika i slično, zašto bi se osporavalo pravo školi da propiše kako učenik ima da se oblači unutar školskog dvorišta? „Argument“ da je to skupo takođe se čini prilično klimavim. Na pilot-projekat gradske vlasti su potrošile, i to nikad nisu krile, oko 1,6 miliona dinara ili cirka 16.938,80 evra po srednjem kursu (27. maja 2009). Kao što tvrdi Vladimir Todić, gradski sekretar za obrazovanje, za te pare je kupljena odeća za 89 đaka-prvaka u surčinskoj školi. Za preostalih osam prvačića pobrinuo se proizvođač dečje odeće „Todor“ koji je i dizajnirao školske uniforme. Poklon kome sada svi u zube gledaju su tri majice dugih, tri kratkih rukava i jedna svečana, za dečake svetloplava a za devojčice crvena sa karnerićem. Dva para marinskoplavih pantalona, odnosno suknji s tregerima, za zimu od somota a za proleće od kepera, džemper sa amblemom škole i bele kožne patike. Plus kaputić koji ide uz zimski komplet. U radnjama, tako kvalitetna dečija odeća, bez patika i kaputa, košta više od 15.000 dinara. „Smatrali smo da je najbitnije da đačke uniforme budu udobne za nošenje, kvalitetne i od prirodnih materijala“, kaže Todić dodajući da nema primisli da se nekome nešto nameće i da je pre početka projekta 15 škola bilo zainteresovano za istu stvar. Do kraja školske godine u školama će biti završena anketa u kojoj će svi imati šanse da kažu koliko je cela akcija imala smisla i šta bi moglo još bolje da se uradi. Kao što Todić tvrdi, grad nema dovoljno novca da sve prvake „časti“ na ovaj način, ali po svemu što je do sada urađeno i rečeno izgleda da će biti sluha za one najugroženije. Škole će svakako tražiti plaćanje na šest do deset rata, a naći će se privrednici (u Sekretarijatu za obrazovanje kažu da ih već ima) koji su voljni da postanu donatori za nešto medijskog publiciteta. Kada je krenula ideja sa đačkim uniformama u svim razredima, Ela Pesah, psiholog OŠ „22. oktobar“, imala je na početku rezervu iako su se u njeno vreme, davno, davno nosile plave a u srednjoj školi crne kecelje sa belom kragnom i nazivom škole. „Kada je pokrenuta inicijativa, setila sam se svojih dana i doživljaja nošenja kecelja i pomislila sam da bi, u ovo vreme kada deca vole da pružaju otpor i da su prkosna, jer im škola mnogo toga nameće, u osmom razredu ta kecelja bila s revoltom odbačena“, kaže Ela Pesah kojoj je još veća briga kako će se sve odraziti na decu čiji roditelji nemaju para ni za knjige. NJen strah - hoće li se, iz dobrih namera, nešto naopako izroditi - pokazao se suvišnim jer je „na razgovoru o učestvovanju u projektu imala priliku da kaže da se za učenike koji ne mogu finansijski da izdrže ovu obavezu, moraju naći ljudi koji će umesto njih prihvatiti taj izdatak“. Posle sastanka i ona je bila “za to da probamo, da vidimo kako će prihvatiti roditelji, kako učenici“. S obzirom na to da Surčinci u đačkim uniformama rado prekinu igu „između dve vatre“ da bi paradirali ispred fotoaparata, sve uz komentar „sledeći put i na obične majice da nam stave grb škole“, možda, ipak, stoji tvrdnja da se zajednički, ovaj put, došlo do pravog rešenja. Dušanke su sledovale svake druge godine Sve one koje zanima kako su se naši pradede, bake, majke, očevi, ujaci i tetke oblačili kad su bili školarci, mogu da svrate u Pedagoški muzej u Beogradu i „bace oko“ na novu stalnu postavku. Tu su dve učionice, mnoštvo školskih knjiga, fotografija, nastavnih predmeta i, naravno, đačkih odela, beretki, kapa i pionirskih marama. Po uzoru na svoje profesore, koji su od 1849. godine imali da nose „uniformu“: fes sa izvezenim srpskim grbom, beli mundir, pantalone od plave francuske čoje, maramu, rukavice i čizme, i mladi pitomci Liceja voleli su da se doteraju. Po ukusu im nije bila ni zapadnjačka ni otomanska moda, već je nošenje narodnog odela, „dušanki“ i „lazarica“, bilo veoma moderno u to doba kada se mnogo radilo na probuđivanju nacionalne svesti. „Jednoobrazno odelo đaci su mogli da imaju samo u internatski uređenim školama. Tu gde je država bila dužna da im obezbedi smeštaj, hranu, mogao se urediti i spoljašnji izgled. Odelo je prikazivalo pripadnost društvenom staležu i zanimanju“, kaže mr LJiljana Stankov, viši kustos Pedagoškog muzeja i autorka izložbe „Da li za školu, slet il’ poselo, važno je bilo lepo odelo!“ koja je u Noći muzeja bila predstavljena Šapčanima. U drugoj polovini XIX veka učenici Bogoslovije dobijali su po jedan par haljina i to: dušanku, prsluk, čakšire, šešir i cipele. Sve odelo moralo je da bude „crne ili sigavo ugasite boje“. Dušanke su sledovale svake druge godine, dok je ostalo odelo, letnje haljine od segeltuha i obuća obnavljana svakog proleća. Učenici nisu smeli da prodaju ili menjaju đačko odelo i bili su dužni da ga nose o praznike, nedeljom kad se ide u crkvu, u šetnju i kada krenu u varoš – po dužnosti ili za svoj groš. Kako su nicale druge stručne škole, tako su i đačke uniforme bile sve raznovrsnije. „U školi u Kraljevu, do 1920, paradno odelo imalo je formu šumadijske nošnje: na glavi šajkača sa žutim širitima koji označavaju razred, košulja anterija, prsluk, bridž-pantalone, tkani pojas. Od obuće leti su se nosili opanci a zimi čizme“, objašnjava mr Stankov koja je uz pomoć saradnika uspela da napravi rekonstrukciju više od dvadeset đačkih uniformi. Prve privatne škole za „ženskadiju“ otvaraju se 40-ih XIX veka, a 1900. godine u Ženskoj učiteljskoj školi nosile su se vitice i pletenice, šeširi sa samo jednom trakom, dok su parfemi, visoke potpetice, perje i veštačko cveće bili strogo zabranjeni. „Učenice su bile u obavezi da nose kao radnu uniformu crne kecelje, dužine onoliko kako je pristojno, do polovine listova. Uglavnom su bile na zakopčavanje i imale su belu ili mornarsku kragnu. Osim radne, postojale su i svečane „mornarske“ teget i bela letnja uniforma. Na glavi su se nosile beretke, teget ili crne, sa oznakom škole i razreda. Nošenje đačkih kapa bilo je, kao i kod učenika, obavezno i van škole, na ulici. Na taj način, školske vlasti su mogle da sprovode kontrolu nad učenicima i prate njihovo ponašanje i van nastave i đačkih klupa“, objašnjava mr Stankov koja na jesen priprema izložbu o đačkim kuhinjama.