Kratka istorija gluposti

Nigde sem kod nas ne postoji pokolenje staraca, bivših političara i ideologa, koji su ostali bez životnog dela. Pitam se šta govore unucima kada ih ovi pitaju: deda, čim si se bavio u životu? ili kad uzmu neku od njihovih u kožu ukoričenih knjižurina iz metarskih sabranih dela i utvrde da u njoj ništa nije tačno, da je puka besmislica? Da počnemo od samoupravljanja, te utopističke ideje koja se završila masovnim otpuštanjima radnika, demonstracijama, paralisanjem gradova i štrajkovima glađu, a postojale su knjižurine sa naslovima Samoupravljanje – budućnost sveta – od njihovih stranica danas se savijaju fišeci za prodaju semenki. A tu nam je i čuvena nesvrstanost – Treći svet, koji danas ratuje među sobom za račun jedne od velikih sila ili onako, čisto plemenski. I bratstvo i jedinstvo u koje je polagano toliko nade, pisane tolike pesme, komponovane kompozicije koje su krkljale iz zvučnika sa vrha bandera, završilo se sveopštim, bratskim klanjem. Ostali su, dakle, starci bez dela, koji su posejali toliko gluposti da i danas ne uspevamo da shvatimo šta smo sve morali da slušamo tolike godine. Čuvena politička osuda da „izvesni drugovi ubacuju klipove u točak našeg napretka”, pojavila se relativno rano i odavala je pastoralno poreklo govornika. Klip je, naime, morao da bude od kukuruza, a točak da ima paoce da bi se između njih ubacio. Naime, u svesti tadašnjih političara još su tandrkala seoska kola izlokanim putevima, a oni kao bosonoga deca, prikradajući se kroz prašinu na drumovima, ubacivali klipove kukuruza. Pitanje je jedino da li je ijedan ubačeni klip mogao da zaustavi točak, pogotovu istorije? Ova seljačka metafora zadržala se iznenađujuće dugo, za sve vreme vladavine komunista, sve dok neki genije (Mijalko Todorović ili Milentije Popović?) nisu izmislili čuveni izraz „prestrojavanje u hodu”; to je značilo da narod maršira prema svetloj budućnosti, ali da se u vojnom poretku, kada za to bude potrebe, na tom istorijskom drumu prestroji u hodu, to jest, da iz dvojnih redova pređe u trojne, ili u kolonu jedan po jedan. Zatim je stigao izraz „demokratski centralizam”, sastavljen od dve reči koje se potpuno isključuju. NJega je naročito volela drugarica Latinka Perović, uvek odevena u stroge sive kostime, plisirane bluze i značke u obliku broševa u reveru. Demokratski centralizam – ima li išta apsurdnije od toga. Šta bi Ežen Jonesko, tvorac teatra apsurda, dao da mu je neko došapnuo te dve reči? Potom je krenuo obračun sa elitizmom, pa su se u javnom životu, na televiziji i po novinama, pozorištima i koncertnim salama počeli da, kao pandan, pojavljuju radnici žuljevitih ruku koji su se bavili umetnošću. Elitizmu je bilo odzvonilo. Zanimljivo, ostale su samo elitne jedinice JNA. NJih nisu dirali. I taman kad smo se privikli na ove metafore „socijalizma sa ljudskim likom”, režim krenu u rat protiv „centara otuđene moći”, a niko nije znao šta to, u stvari, znači. Da li su to bile velike državne firme kao „Genex” i „Inex” koje su se logikom svog trgovačkog razvoja odvojile od partije koja ih je sama osnovala u vreme državnog šverca svega i svačega, od oružja do droge, ili nešto drugo, tek na udaru su se našli takozvani tehnomenadžeri (najveća uvreda tog vremena), znači, jedini sposobni ljudi u sistemu. Poče njihov progon i hapšenje. Najpre je nastradao neki siroti direktor banke, Todorović, a za njim i jedan privatnik iz Pazove, koji se setio da pravi cevi čija se proizvodnja nije isplatila velikim fabrikama. Možete li da pretpostavite kako bi se u to vreme proveli današnji bogataši, preduzimljivi ljudi, moćni magnati koji vladaju Srbijom? Da su tada osuđeni, verovatno ne bi izašli iz zatvora do dana današnjeg. Pitam se hoće li isto tako smešno kroz trideset-četrdeset godina delovati današnji izrazi naših političara: „Evropa nema alternative”, „Evroatlantske integracije”, „transparentnost”, „manje od samostalnosti, više od autonomije”, „studija o izvodljivosti” i slično... Da ne pominjemo nove reči i izraze kao što su „na ovim prostorima”, „odraditi”, „ispoštovati”, „zaživelo”, izgovorene glasom pi-ara. Zanimljivo je da su sami tadašnji liberali izmislili, za druge, pogrdan izraz anarholiberali, koji im je nešto kasnije došao glave. Retko je ko znao šta znači biti liberal, ali postojao je pouzdani Vujaklijin Leksikon stranih reči i izraza u kome je pisalo da je liberal „čovek slobodouman i napredan, koji nema predrasuda, slobodnjački, plemenit, blagorodan, blag, dobroćudan, podatljiv, darežljiv”. Sve suprotno od onoga šta su bili naši liberali, koji su za vreme svoje vladavine zabranili najviše novina, časopisa, knjiga i filmova, pozatvarali najviše umetnika, a od njih su, glavom bez obzira, pobegli i režiseri Saša Petrović u Pariz i Dušan Makavejev u Ameriku, na Harvard. Vrhunac je dostignut progonom takozvanog crnog talasa u umetnosti; akciju je vodila izvesna, danas već zaboravljena, drugarica Sofija Mišić, sekretar neke ideološke komisije. Najpre su krenuli na film i osudili i zabranili Živojina Pavlovića i Želimira Žilnika zbog crnog pogleda na život u socijalizmu, a onda su se ustremili i na slikarstvo gde su napadnuti i osuđeni Leonid Šejka, Dado Đurić, LJuba Popović i Miro Glavurtić, pa čak i ja, mada u to vreme nisam nigde izlagao. Liberali su se iz sve snage trudili da doživotnom Predsedniku dokažu lojalnost i budnost prema ideološkom i klasnom neprijatelju, ali nije vredelo. Lukavi Zagorac ih je i pored toga posmenjivao. On ih je napravio ni od čega i imao je pravo da ih odbaci na đubrište istorije, ako istoriju uopšte bude zanimala ta vrsta otpada. Zbog nekog bezazlenog članka o Kopiniču, organizovali su suđenje redakciji „Književnih novina” u Gradskom komitetu, gde smo se morali pojaviti svi, mada najveći broj nas nije bio ni trenutka u njihovoj avangardnoj partiji; bio je tu čak i Ivo Andrić. Ušli su u dvoranu u svojim sivim odelima, kao sveta komunistička inkvizicija, lica posivelih i požutelih od zadimljenih prostorija i večitih kiselih voda „knjaz miloš” na sastancima. Nešto kasnije „Književne novine” su bile zabranjene, a posle dva dana suđenja, iz Partije su izbačeni Tanasije Mladenović, prvi politički komesar u jugoslovenskim partizanskim jedinicama, i LJubiša Manojlović, glavni urednik „Ježa”. U komisiji je bio i prava grdosija od čoveka, svežeg seljačkog porekla, Sima Zatezalo (najbolji među njima), a i Bora Pavlović, uz Latinku, glavni ideolog liberala. Viđao sam ga posle pada kako vesla u svom skifu uz Savu sve do Ostružnice i kako se vraća cureći niz maticu i čitajući neku knjigu. Mada mi je radio o glavi, uvek bih mu se učtivo javio i smanjio brzinu motora na čamcu da talasi ne povrede njegov mir. Jedini dobar među njima bio je Marko Nikezić, koji je posle pada s vlasti nastavio spokojno da se bavi skulpturom, kao jedan od najtalentovanijih učenika vajara Riste Stijovića. Sedeli smo nekoliko puta pred „Grmečom” i razgovarali o Brankuzijevim skulpturama od drveta. Bio je veoma likovno obrazovan i nije se osećalo da pati zbog pada. Paralelno sa ovim istorijskim zbivanjima, odvijalo se drugo ludilo. Jedne godine, tako, vlasti uvedoše da se mogu voziti jednog dana kola s parnim, a drugog sa neparnim brojevima, pa su onda uveli, pored belih civilnih tablica, crvene, koje su pripadale preduzećima i državnim ustanovama. Onda je nestajalo struje, pa su izmišljene zone; kada je struju imala druga zona, četvrta je živela u mraku, ili u gostima kod druge. Nikad se nismo više družili. U tom razdoblju, naročito se istakao gradonačelnik Beograda, arhitekta Bogdan Bogdanović, tvorac bezbrojnih državnih spomenika danas zaraslih u travuljinu. On je uputio apel Beograđanima da prijavljuju jedni druge vlastima ako primete da je neko slučajno zaboravio da ugasi svetlo u klozetu. Ako ni po čemu drugom, u istoriji Beograda biće upamćen po tome. Našim životima vladale su mesne zajednice – osnovne ćelije našeg samoupravnog društvenog sistema. Bile su to sumorne, neokrečene prostorije sa žmirkavim sijalicama bez štitnika i „crvenim kutićem” u uglu, koji je predstavljao neku vrstu komunističkog oltara svetih tajni sa Titovom slikom umesto ikone, prelaznim peharom umesto putira, muvama upljuvanom uramljenom diplomom i trouglastom zastavicom. Te napredne enterijere krasili su i stolovi sa potklobučenim šahovskim tablama od furnira, gde je među figurama uvek nedostajao laufer ili top. Fikusi su venuli od tuge. U mesnoj zajednici su obitavali penzionisani oficiri nižih činova, ulične badavadžije, provereni cinkaroši i debele žene sa mladežom na obrazu iz koga su virile tri dlake. Najnormalniji je bio onaj koji je kuvao kafe, a svaka kuća u okrugu vlasti mesnih zajednica imala je svog špijuna koji je kontrolisao stanare. Bio je to idiličan svet koga se danas mnogi sećaju sa nostalgijom; iz njega se u povorkama odlazilo da se dobrovoljno daje krv za hrabri narod Vijetnama ili Palestine, a takođe i na vežbe teritorijalne odbrane u debelim suknenim uniformama sa puškama bez municije, kojima je komandovao „razumiješ ti mene”, drug Morača, pukovnik u penziji. Kada sam u junu 1968. doveo pomalo pripitog Zuku DŽumhura u dvorište Kapetan-Mišinog zdanja među studente opkoljene kordonom ljute milicije, on poče vičući da ih grdi na sav glas što dižu revolucije, a ne studiraju: „Taman smo dočekali da ovi stari revolucionari uđu u godine, da se okuće, etabliraju, iškoluju djecu, napiju i najedu i da im doktori zabrane i jelo i piće, a za žene su ionako prestarili, a sada treba vas izdržati da se i vi napijete i najedete, okućite i obogatite. Ko će to ponovo izdržati?” Jedva sam uspeo da ga spasem da ga studenti ne linčuju i da ga nekako izvedem iz Kapetan-Mišinog zdanja. Sećajući se ovih Zukinih proročanskih reči, smejuljio sam se u sebi gledajući, dvehiljadite, demonstracije koje su na vlast dovodile nove, tada još mršave mlade ljude koji će se ubrzo ugojiti. Kako ih ispoštovati dok ne zažive i ne odrade posao na ovim našim prostorima?