Deset novih zapovesti

Nacionalna konferencija „Kulturna politika u oblasti kulturnog nasleđa i transformacija institucija”, u organizaciji Ministarstva kulture Republike Srbije održana je 22. i 23. maja u Palati Srbija. Konferenciju je, kao prvi u nizu sličnih susreta, otvorio ministar kulture Republike Srbije Nebojša Bradić, izloživši osnovne ideje kojima se Ministarstvo rukovodilo kada je pokrenulo raspravu o stanju kulturne baštine, o modelima zaštite i problemima u radu institucija. Pored ministra Bradića, uvodničari su bili i Dušica Živković, pomoćnik ministra za kulturno nasleđe i Zoran Hamović, specijalni savetnik. Činjenica da se konferencija održava u ekonomski teškim vremenima, po rečima Hamovića, prilika je da se preispita kako se troši to malo budžetskih sredstava na zaštitu spomenika kulture. - Smatrali smo da upravo sada u trenucima velike ekonomske neizvesnosti treba pokrenuti raspravu i preispitivanje načina i rezultata poslovanja ustanova kulture. Pravo pitanje, na koje ćemo pokušati da damo odgovor, jeste: može li se i kako konstituisati uspešna poslovna politika ustanova zaduženih za kulturnu baštinu. Uz sav rizik da pogrešimo, pravo na eksperiment i grešku smatramo podsticajnijim od prava da čekamo. Branislava Anđelković-Dimitrijević, direktorka MSU, je istakla da su odnosi između muzeja i Ministarstva kulture tj. javnog finansiranja nedefinisani i da predstavljaju konstantan izvor neizvesnosti, nezadovoljstva i u krajnjoj liniji neinventivnosti u radu. - Nova muzejska politika bi trebalo da obezbedi utemeljeno preispitivanje dihotomije na, s jedne strane, muzeje kao instrumente zaštite nasleđa a, s druge, katalizatore turizma i zabave. Društvena uloga muzeja se jedino može formulisati na osnovu novih formi dijaloga u kojima sve strane u dijalogu razumeju potrebu da se razviju nove mogućnosti obezbeđivanja participacije i utilizacije onoga što muzeji imaju, mogu i znaju da ponude. Kroz novu muzejsku politiku, muzeji bi postali faktor formiranja mišljenja i u društvenoj politici s uticajem koji bi trebalo da prevaziđe sektor kulture i da utiče na društvene, ekonomske i političke oblasti mišljenja i delanja. Navedena potreba za postojanjem centralne institucije koja se bavi konzervacijom i restauracijom, na sreću, konstatovana je od ranije, tako da je 22. januara u Beogradu osnovana nova institucija zaštite u regionu jugoistočne Evrope – Centralni institut za konzervaciju (CIK). Pripremanje projekta za osnivanje CIK-a je započeto 2002. kada su stručnjaci EU zaključili da službe zaštite baštine u Srbiji imaju najdužu tradiciju u regionu, sačuvane institucionalne i profesionalne resurse, i da to čini dobru osnovu za formiranje regionalnog centra za zaštitu i konzervaciju. Ne treba zanemariti činjenicu da institucije ove vrste ne postoje u našem okruženju jer su zemlje nekadašnje Jugoslavije zadržale podelu na nepokretna i pokretna kulturna dobra, što je zastarelo. Mila Popović-Živančević, v.d. direktor CIK-a, je u razloge za osnivanje ovog instituta, navela sadašnje zapušteno stanje kulturne baštine jer između ostalog „ne postoje odgovarajući pravilnici, procedure, uputstva za sprovođenje konzervatorskih tretmana. Dešava se da konzervatorske intervencije ugrožavaju integritet i suštinu predmeta, jer se ne baziraju na istraživačkim rezultatima, ne ograničavaju se na prihvatljiv minimum, ne koriste se isključivo reverzibilne i nedestruktivne metode i sl. Ono što CIK čini drugačijim od dosadašnjih institucija zaštite baštine, jeste činjenica da je njen osnovni zadatak da organizuje efikasnu službu koja će u jedinstven sistem zaštite uključiti sve sadržaje i sve aktivnosti na baštini. Naše društvo i stručna javnost su prepoznali značaj CIK-a kao interdisciplinarnog, obrazovnog i naučno istraživačkog centra sa laboratorijama, ateljeima i radionicama za konzervaciju svih vrsta kulturnih dobara, kao interdisciplinarnu instituciju sa regionalnim opredeljenjima koja konzervaciju postavlja kao naučnu i stručnu disciplinu“. Na konferenciji je bilo reči i o objektima visoke umetničke i istorijske vrednosti na Kosovu i Metohiji koji i dalje nisu dovoljno pravno i fizički zaštićeni i u kontinuitetu su izloženi napadima, rušenjima i pljačkanju. - Pored nepoštovanja međunarodne pravne regulative, nefunkcionisanje sistema zaštite kulturnih dobara druga je ključna posledica nerešenog pravnog statusa srpske kulturne i verske baštine na Kosovu i Metohiji. Raspad i redukovanje sistema zaštite kulturnih dobara na Kosmetu 1999. godine, srpske stručnjake ostavlja van institucionalne mreže, a umrtvljenost preostalog kadrovskog potencijala najznačajniji je aspekt institucionalne strukture sačuvanih ustanova. Drugim rečima, to znači i da ne postoje osnovni preduslovi za otpočinjanje procesa pomirenja, za koji su presudni stručnjaci koji nesmetano rade svoj posao i institucionalna saradnja. Nažalost, da redukovanje personalnih kapaciteta za sobom, neminovno, povlači i redukovanje celokupnog sistema zaštite kulturnih dobara i otvara put ka preimenovanju baštine i jednostranim rešenjima, potvrđuje stanje u kome se srpska kulturna i verska baština na Kosovu i Metohiji nalazi i danas. Uništavanje srpske kulturne i verske baštine na Kosovu i Metohiji od 1999. godine najveće je i najstrašnije uništavanje dela evropske baštine od Drugog svetskog rata i to je i dalje najugroženiji deo te baštine, rekla je Mirjana Menković, muzejska savetnica Etnografskog muzeja u Srbiji i predsednica Centra za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije-MNEMOSYNE. O pozitivnim primerima zaštite kulturne baštine u drugim zemljama izlaganja su imali eksperti iz Hrvatske, Slovenije, Portugalije i Italije. O značaju regionalne saradnje i održavanju konferencija ovog tipa, bilo je reči u izlaganju Tomislava Šole, sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu a govorila je i Maria Klara de Frajo, direktorka Portugalskog instituta za konzervaciju i muzeologiju, i koordinatorka portugalske Mreže muzeja. Šola je istakao i da „nije sve do novca, lokalni identitet, čistoća, red i živa tradicija je ono što može pospešiti kulturni turizam“. Na neophodnosti animiranja publike, pažnju je skrenula Andrea Rihter, predstavnik Muzeja savremene istorije iz Celja, a gost iz Italije Antonio Roteli, tehnički direktor Agencije za lokalni razvoj Alto Beliče Korleoneze, govorio je o projektu turističkog nasleđa Mirabile Artificio, koji je povezao veliku ponudu umetnosti i nasleđa dvadeset opština provincije grada Palerma na Siciliji. Svi učesnici su se složili da je neophodno stimulisati privatnu inicijativu, napravati uspešnu sponu sa turističkim sadržajima, ali su istakli i značaj koji održana konferencija ima. Istoričar umetnosti Irina Subotić je zaključila: - Konferencija je imala za cilj da pokrene kolege iz ustanova zaštite da u vremenu stvarne krize, materijalne, društvene, organizacione, moralne, pronađu unutarnje resurse za reorganizaciju i nove vidove rada. Prema atmosferi koja je vladala, moglo se osetiti da postoji izražena potreba za saradnjom, za boljim međusobnim upoznavanjem i prenošenjem iskustava iz drugih sredina, za unapređenjem profesije, za novinama u radu sa publikom i većim učešćem u društvenim tokovima. U više navrata je konstatovano da je neophodno da se što pre ponovo uspostavi mreža zavoda za zaštitu i neka vrsta saveta ili zajednice muzeja, preko koje bi se koordinisao rad, ustanovili prioriteti, širile informacije, sistematski razvijala veća uloga službe zaštite... Na kraju konferencije Kulturna politika u oblasti kulturnog nasleđa i transformacija institucija, donet je svojevrstan manifest oličen u deset zapovesti, odnosno smernica za unapređenje stanja kulturne baštine. Vrlo ohrabrujuća je činjenica da tako nešto već postoji i to u Dijani - Odeljenju za preventivnu zaštitu Narodnog muzeja u Beogradu, koje je osnovano 1997. Dijana je sada sastavni deo CIK-a, a s obzirom na to da je njeno nedavno osnivanje više nego značajno za kulturnu baštinu, treba očekivati da će i izveštaji sa naredne sednice biti mnogo optimističniji. Nebojša Bradić, ministar kulture Republike Srbije Novi moral U ovim kriznim trenucima, ljudi koji odvajaju od sopstvene imovine ulažući je u opšte dobro, moraju postati veoma poštovane osobe Na konferenciji je dosta bilo reči o značaju privatnog sektora u zaštiti kulturnog nasleđa. Da li je to ključ problema ? -U prednacrtu zakona o zadužbinama i fondacijama nije predviđen moralni status donatora. U situaciji u kojoj se trenutno nalaze naše ustanove od posebnog značaja, pre svega srpski muzeji, mislim da bi pomoć donatora (zadužbinara) mogla biti presudna. Šta mogu ljudi i organizacije koji doniraju sredstva za obnovu srpskih ustanova od posebnog značaja dobiti od društva za uzvrat? - Pre svega, moralnu satisfakciju. Kako to postići? - Sledeći primere iz Izraela koji, praktično, živi od donacija svojih sunarodnika iz celoga sveta, status donatora mora biti podignut na pijedestal. U svakoj ustanovi koja bi bila revitalizovana novcem donatora, njihova imena bi morala biti javno i vidljivo istaknuta. U zavisnosti od svote koja je donirana, mesto i značaj donatora bi bili rangirani. Takođe, u javnosti njihova imena bi morala dobiti zapaženu promociju. Država bi trebalo da raznim manifestacijama i priznanjima obeleži svako donatorstvo. U ovim kriznim trenucima, ljudi koji odvajaju od sopstvene imovine ulažući je u opšte dobro, moraju postati veoma poštovane osobe. Ko su potencijalni dobrotvori srpske kulture? - Domaći privrednici i ostali imućni pojedinci, domaće firme i organizacije, zatim srpska dijaspora, bilo da se radi o pojedincima ili grupama Srba u rasejanju, kao i stranci i inostrane organizacije koje imaju razloga i motiva da potpomažu oporavak srpske kulture. Ponavljam da bi oko svake donacije trebalo obezbediti veliku medijsku promociju i učiniti da donatori zauvek budu zabeleženi kao dobrotvori srpske kulture. Treba obnoviti zadužbinarstvo i vratiti prestiž koji su uživali ljudi koji su se, u devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka, odlučivali na taj korak. Napraviti klimu u kojoj bi svaka donacija postala neka vrsta spomenika koji imućni ljudi sebi podižu. Ukoliko bi donatori za života mogli da sagledaju rezultate sopstvene plemenitosti i ako bi se stvorila neka vrsta takmičarskog duha među njima, verujem da bi se ovim putem mnoge naše institucije kulture spasle od propasti i nestanka.