Tijenanmen – dvadeset godina kasnije

Kang Ženguo i danas pamti trenutak kad su mu se sve nade srušile. Bilo je šest sati ujutru 4. juna 1989. godine. Tek što se probudio i uključio radio, nadajući se da će čuti neku dobru vest. Dve nedelje pre toga Deng Sjaoping je proglasio vanredno stanje nastojeći da obuzda proteste koji su od aprila potresali Kinu, ali su studenti odbili da napuste Tijenanmen. Kang, profesor književnosti na jednom univerzitetu u centralnoj Kini, u Sijanu, već je u vreme Kulturne revolucije bio u zatvoru zbog svojih ideja. Imao je sve razloge da strahuje ili barem da bude oprezan kada je reč o studentskom pokretu. Ipak, kao i mnogi intelektualci širom Kine, podržao je demonstrante, nadajući se da će to doneti neophodne političke reforme; nada ga nije napustila ni 3. juna kada se već znalo da vojska napreduje ka centru Pekinga. „Bile su to iluzije”, seća se Kang. „Verovali smo da će, kada budu videli koliko su studenti stvarno jaki, vojnici prvo zastati, a onda im se i sami pridružiti”. Sada je uključio „Glas Amerike“ i čuo da se dogodilo nešto sasvim suprotno: vojska je otvorila vatru. Stotine ljudi su izgubile život, mnogi među njima samo prolaznici ili radnici koji su stajali na putu ka Tijenanmenu. U roku od nekoliko sati, studenti u Kangovom gradu počeli su da se okupljaju na sportskom stadionu. Kang je na parčetu papira ispisao: „Ovamo uperite svoje topovske cevi” i zakačio to sebi na grudi. Onda se pridružio okupljenoj masi. Tog dana mu se čitav život promenio. Mnogim zapadnjacima se na sam pomen kineskih protesta iz 1989. godine javlja slika bezimenog čoveka koji gleda u tenk, nezaboravna i neizbrisiva scena koja je govorila o snazi individualnog otpora. Međutim, ti protesti nisu bili kineska 1968: pre se tu radilo o tihoj pobuni koja je zahvatila celu zemlju, o otporu koji je nadišao obrazovne i geografske granice. Tokom mesec i po dana koliko je proteklo od prvih okupljanja do trenutka kada je vojska otvorila vatru, studenti na univerzitetima širom Kine izašli su na ulice. Radnici su štrajkovali. Stari ljudi su delili hranu i vodu. Čak su i lopovi proglasili moratorijum na krađu - to je nešto čega se i danas s nostalgijom sećaju mnogobrojni učesnici tadašnjih protesta. Poseban entuzijazam vladao je među intelektualcima širom zemlje. Kang se priseća da je na njegovom univerzitetu sedamdeset posto ljudi podržavalo studente. Od preostalih trideset posto, njih dvadeset posto je bilo isuviše uplašeno da iskaže svoje mišljenje. To znači da se svega deset posto ljudi stvarno protivilo protestima - toliko je otprilike bilo zaposlenih u upravi. Međutim, silovita vojna akcija u ranim jutarnjim časovima 4. juna zaista je raspršila sve nade u mogućnost reforme. Za stotine hiljade ljudi koji su učestvovali u protestima širom Kine to je značilo promenu života: neki su otišli u izbeglištvo, drugi u zatvore, a mnogima se jednostavno zaustavila karijera. Krvavi obračun sa demonstrantima na Tijenanmenu uobličio je intelektualne tokove za narednih nekoliko decenija. Sada, dvadeset godina posle tih događaja, kineski akademski i intelektualni život izgleda suštinski drugačije. Pre obračuna Kangu se smešila lepa univerzitetska karijera; bio je na putu da postane redovni profesor. Tada su se ta vrata zatvorila. Podnosio je molbe za prijem na neke druge univerzitete i svaki put bi dobio odgovor da je problem njegov politički dosije. To je, međutim, ipak bilo manje strašno od pragmatizacije koja je nastupila. Godine 1993, kada je otišao iz Sijana na Jejl, njegove kolege su počele da dovode u pitanje mudrost demokratskih reformi. Godine 1996. u Kini je izuzetnu popularnost doživela knjiga pod naslovom Kina može da kaže ne koja je pozivala čitaoce da odbace zapadnjačku koncepciju demokratske reforme. Dvojica autora te knjige učestvovala su na pobuni na Tijenanmenu. Jednostavno, zavladao je otpor Zapadu. Kang danas ima 64 godine. Živi sa svojom porodicom u Americi. I dalje žestoko napada vlasti u Kini zbog nepotrebnog gubitka ljudskih života 1989. godine. Međutim, potpuno je svestan da, kada danas ode u Kinu, nema mnogo sagovornika koji se sa njim slažu. „Moji rođaci i prijatelji svi me odreda kritikuju što uopšte govorim o politici. Kažu mi da se u Kini danas živi mnogo bolje nego ranije. Pričaju o kupovini kuća, o kupovini automobila, o letovanju u inostranstvu, o školovanju dece u ovoj ili onoj školi. Niko više uopšte ne priča o politici. Ne bih rekao da su uplašeni. Jednostavno, nisu više zainteresovani.” Studenti su se okupili na trgu 15. aprila 1989. godine, kada je saopšteno da je umro Hu Jaobang, reformista koji je dve godine pre toga bio žrtva jedne od čistki u rukovodstvu Komunističke partije. Većina tih studenata rođena je pred samu Kulturnu revoluciju i živela je i formirala se u vreme punog zamaha te revolucije; zato su na demonstracije gledali kao na delotvorno sredstvo za uticaj na politička zbivanja. Bilo je međutim i drugih činilaca koji su doprineli nemirima, ti činioci su uticali kako na studente, tako i na profesore. Ekonomske reforme koje su nešto pre toga započete imale su polovičan rezultat. Umesto da svima bude bolje, ispostavilo se da partijski vođi koriste svoju moć da obezbede uspeh svoje dece. Naučnici su imali mizerne plate i nisu mogli da putuju, tako da je svako od njih imao neku ličnu pritužbu, lično nezadovoljstvo. Jedna od parola koje su na Trgu uzvikivane bila je: „Povećajte plate intelektualcima!” Studenti su takođe želeli više ličnih sloboda. Pre 1989. univerziteti su veoma strogo kontrolisali sve privatne aktivnosti studenata, uvodeći čak i ograničenja na mogućnost zabavljanja. Na Tijenanmenu studenti su igrali i slušali muziku tadašnjih pop zvezda. U uzbuđenju i onoj čudnoj atmosferi koju su protesti doneli, jedan od studentskih vođa, Li Lu, obavestio je okupljenu masu da još nije imao prilike da stekne seksualno iskustvo. Organizovano je venčanje za njega i njegovu devojku, tu, na spomeniku Narodnim herojima poginulim 4. maja 1919. godine, kada su kineski studenti protestovali zbog neodlučnog odgovora tadašnje vlade na ono što su smatrali nepravednim Versajskim mirom. Pokret koji je nastao tada 1919. utro je put formiranju Komunističke partije Kine. Na svadbi Li Lua i njegove devojke okupljeni demonstranti su nazdravili mladom bračnom paru slanom vodom, jedinim pićem koje su sebi dozvoljavali dok su štrajkovali glađu. Ogromna je razlika između onoga što se dešavalo 1919, onoga što se dešavalo 1989. i potonje situacije u društvu. Ta razlika je odlično prikazana u dokumentarcu Kapija nebeskog mira koji je jedan od vođa protesta iz 1989. godine snimio 1995. Šta se danas želi, pitao se Vuer Kajsi. Danas se žele najk patike i mnogo slobodnog vremena, da bi čovek mogao na miru da odvede devojku u bar. Tada smo želeli slobodu da o nečemu diskutujemo. Koliko god to delovalo čudno, izvesna sloboda jeste nastupila posle masakra. Deng je pojačao tržišne reforme, a 1992. krenuo na turneju po ekonomski najrazvijenijoj oblasti zemlje, južnoj Kini: bilo je to svojevrsno priznanje tom regionu i najava odustajanja od planske privrede. Kako je jačala stopa ekonomskog rasta, tako se sve više budžetskog novca slivalo u naučne krugove i na univerzitete. Krajem 90-ih godina Kina je pokrenula projekat 211 i projekat 985, odvajajući milijarde juana za nekoliko desetina univerziteta. Ministarstvo obrazovanja je proširilo mogućnosti za naučnike da otputuju u inostranstvo i istovremeno je obezbeđivalo nova sredstva za istraživanja onima koji ostanu na domaćim univerzitetima. Kontrola nad ličnim životima studenata više ni izbliza nije bila onako stroga. Sve te promene dešavale su se postepeno. Kang se seća da su meseci posle masakra na Tijenanmenu bili vrlo mračni. Često su se čule sirene i ljudi su odvođeni sa ulica. Jesenji semestar 1989. počeo je pravim lovom na veštice, profesore i studente su neprestano odvodili na ispitivanje. Onda je odjednom zavladala prava epidemija zabava. Gotovo svakog vikenda te pozne jeseni i zime studenti su ga pozivali na neku igranku. Odjednom su momci i devojke mogli da izlaze zajedno, uprava je želela da se oni zabavljaju, želela je da postanu dekadentni, da se poslužimo ovde terminologijom od samo nekoliko meseci pre toga. Komunistička partija Kine je zapravo napravila neku vrstu nagodbe sa narodom: omogućićemo vam ličnu slobodu, omogućićemo vam da se obogatite, a jedino čega treba da se odreknete jeste politička sloboda, kaže Vuer. Čak i najoštriji kritičari kineskog režima priznaju da je danas dozvoljeno diskutovati i voditi rasprave čak i u onim oblicima koje su svojevremeno bile potpuno zabranjene za svaku diskusiju. Žu King, koji je u vreme događaja na Tijenanmenu bio dvadesetpetogodišnjak, i koji je uhapšen i neko vreme proveo u zatvoru, kasnije je postao novinar. Bavi se istraživačkim novinarstvom i to mahom veoma osetljivim pitanjima kao što je, recimo, bezbednost ishrane. Kaže da sasvim retko biva suočen sa nečim što bi se moglo nazvati vladinom intervencijom. U isto vreme, dosta je onih koji veruju da je ekonomski rast, makar to delovalo paradoksalno, zapravo omogućio kineskoj vladi da usavrši kontrolu nad disidentskim pokretom. Drugačije rečeno, čim je vlast imala više novca na raspolaganju, mogla je više da ponudi nezadovoljnicima i lakše da ih potkupi. Intelektualci su sada nagrađivani putovanjima u inostranstvo i bogatim istraživačkim stipendijama. Vlada finansijski podržava mnoge istraživačke programe. Neki naučnici smatraju da je to svojevrsna korupcija; time se naučnici kupuju. Vang Tjanćeng, nekadašnji profesor prava na pekinškom univerzitetu, koji se slaže da je reč o korupciji, danas predaje kao vanredni profesor na Kolumbija univerzitetu; istraživačkim projektima vezan je za Centar za proučavanje ljudskih prava. Kaže da odlično razume tu igru moći. Tokom 90-ih godina, kao jedan od „pekinške petnaestorice”, grupe intelektualaca koja se protivila jednopartijskoj vladavini, proveo je pet godina u zatvoru. Kada je 1997. godine konačno oslobođen nije bilo nijednog univerziteta koji je bio spreman da ga zaposli. „Situacija je takva da ako se ne slažete sa Komunističkom partijom, ako ne zaćutite kad je to potrebno, gubite mnoge povlastice, uključujući tu i unapređenja i privilegije”, kaže Vang. Danas je posebno karakteristično to što vlast Hu Đintaoa pokušava da se vrati na jedan obrazovni sistem koji bi počivao na konfučijanskim metodima; to je sistem u kome jednostavno nema mesta za dovođenje u pitanje osnovnih pretpostavki; one se moraju tretirati aksiomatski. Na Zapadu, pre svega u Americi, i dalje se nadaju da ta neokonfučijanska nastojanja neće uroditi plodom, da će ekonomski nacionalizam kao nova i vrlo popularna doktrina propasti, da, pre svega zahvaljujući Internetu, Kina više neće biti zatvorena prema spoljnom svetu. Uzdaju se u novi entuzijazam akademske zajednice. S druge strane, čini se da ta akademska zajednica danas ima mnogo manje nekadašnjeg idealizma, a mnogo više praktičnosti i pragmatizma, kao da su baš to vrednosti koje je preuzela sa Zapada. Kang je 2000. godine došao na odmor iz Amerike u Kinu i proveo nekoliko dana sa bivšim kolegama. Još uvek se seća živih rasprava koje su vodili u junu 1989, svi užasnuti nasiljem nad demonstrantima na Tijenanmenu. Sada su dvojica tih kolega postala uspešni biznismeni; jedan nekadašnji profesor filozofije danas je visoki vladin funkcioner. Kang se ponadao da će zajedno oživeti sećanja na proteste, ali je ubrzo shvatio da nema izgleda za to. Oni su se silno radovali mogućnosti da ga sretnu, ali samo zato da bi ga pitali koji su najizgledniji načini da pošalju decu na američke univerzitete, i to ne bilo koje. (London Review of Books) Priredila i prevela LJiljana Nedeljković Ćasa pirinča i Kip slobode Postoje dva karakteristična tumačenja događaja iz 1989. godine. Oba su se prvo javila na Zapadu, ali su danas, dobrim delom, prihvaćena i u Kini. Prvo tumačenje je socio-ekonomsko. Početkom 1988, vlada je silovito krenula u oslobađanje cena kontrole, danas bismo rekli deregulaciju, ali je to izazvalo tako žestoku inflaciju, da je u januaru 1989. bila prinuđena da se vrati ne samo na kontrolu cena, nego i na racionisanje hrane u velikim gradovima. Neki američki naučnici skloni su da tvrde kako je to izazvalo masovne socijalne nemire: smrt Hu Jaobanga bila je samo povod. Zagovornici Nove levice u samoj Kini prihvataju ovu tezu, tvrdeći čak da je vojni obračun sa studentima na Tijenanmenu suštinski utro put ka vladavini tržišta, jer je skršio otpor ukidanju kontrole cena. Zaista, već početkom devedesetih, kontrola je ukinuta, sada već bez otpora. Dakle, po tom tumačenju, pokretačka snaga masovnog pokreta, čak i ideja-vodilja tog pokreta, bilo je neprihvatanje reformi koje će stanovništvo lišiti uspostavljenih standarda kolektivnog blagostanja. Tako su tenkovi na Tijenanmenu raspršili poslednje nade u „gvozdenu ćasu pirinča“ koju je trebalo da donese socijalizam i istovremeno uklonili poslednje prepreke na putu kapitalističkog razvoja Kine. Druga škola mišljenja nudi suprotno tumačenje: studenti i profesori, koji su činili okosnicu masovnog pokreta, nisu bili nimalo vezani za socijalističku prošlost i egzistencijalnu sigurnost koju je ona nudila, već su odvažno težili liberalnoj budućnosti. Kako je vreme odmicalo, tako je sve veći broj transparenata bio ispisan na engleskom, krajem maja se pojavila Boginja slobode – kopija Kipa slobode od stiropora – što je, po zagovornicima ovog tumačenja, krunski dokaz da je Amerika bila stvarni ideal demonstranata. U izvesnom smislu, ovo je zvanično vašingtonsko tumačenje. Pre dve godine, o osamnaestogodišnjici Tijenanmena, u Vašingtonu je tadašnji predsednik DŽordž Buš prisustvovao svečanom otkrivanju spomenika žrtvama komunizma, koji neodoljivo podseća na onu bronzom obojenu stiropornu repliku Kipa slobode. Gde su danas Vang Dan Vang je diplomirao istoriju na Pekinškom univerzitetu, bio je aktivan među organizatorima protesta i jedan od lidera događanja na Trgu. Bio je prvi na spisku koji je kineska vlada objavila 13. jula 1989. godine; na tom spisku nalazilo se dvadeset jedno ime najtraženijih ljudi. Uhapšen je i osuđen na četiri godine. Drugi put je uhapšen 1995, zbog članaka koje je objavio u stranim novinama tražeći reviziju ocene zbivanja iz 1989. godine. Kada je 1998. uslovno pušten na slobodu iz zdravstvenih razloga, otišao je u SAD. Prošle godine je doktorirao na Harvardu i sada je na postdoktorskim studijama u Oksfordu. Vuer Kajsi Kada su demonstracije počele bio je student na Pekinškom univerzitetu. Jedan od vođa štrajka glađu. Kada su se predstavnici vlade 18. maja sastali sa studentima, bio je jedan od studentskih delegata u Velikoj dvorani naroda, došao je u bolničkoj odeći i prekinuo predsednika vlade Li Penga usred dugačkog izlaganja prenošenog na nacionalnoj televiziji. Bio je drugi na spisku najtraženijih, ali je odmah prebegao u Ameriku, gde se upisao na Harvard i magistrirao političke nauke. Danas živi u Tajpehu, gde upravlja jednim investicionim fondom. Vang Čaohua Kad su demonstracije izbile, Vang je bila na postdiplomskim studijama na Akademiji društvenih nauka. Zalagala se za umerenost i bila je jedan od umerenih vođa među demonstrantima na Tijenanmenu. Posle 4. juna našla se na spisku najtraženijih i šest meseci se skrivala po Kini pre no što je uspela da pobegne u Sjedinjene Američke Države. Doktorirala je azijske jezike na kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu (UCLA). I danas živi u Los Anđelesu i piše knjigu o obrazovnim reformama početka XX veka koje su, po njenoj oceni, bile preteča pokreta 4. maj. Liu Sijaobo Profesor na Pekinškom univerzitetu i jedan od najpoznatijih kritičara kulturnih zbivanja u Kini tokom 80-ih godina, Liu je bio na stipendiji na Kolumbija univerzitetu kada su počele demonstracije. Odmah je otputovao u Peking da bi pružio podršku studentima. Zajedno sa još četvoricom starijih intelektualaca učestvovao je u štrajku glađu. Uhapšen je posle 4. juna i proveo 21 mesec u zatvoru. Tokom 90-ih godina još dva puta je hapšen zbog političkih aktivnosti; jednom je proveo tri godine u radnom logoru. Danas čami u sobi bez prozora negde van Pekinga zbog toga što je jedan od autora i potpisnika Povelje 2008, dokumenta objavljenog prošle jeseni u kome intelektualci pozivaju kinesku vladu da poštuje Ustav. Li Lu Diplomac univerziteta u Nanđingu Li Lu je 1989. godine otputovao u Peking da bi učestvovao u demonstracijama. Kasnije je prebegao u NJujork, gde se upisao na Kolumbija univerzitet i konačno diplomirao na pravnom fakultetu i na visokoj poslovnoj školi. Godine 1996. započeo je uspešnu poslovnu karijeru, radeći prvo u jednoj investicionoj banci, da bi potom osnovao sopstveni hedž-fond. Danas je na čelu jedne investicione kompanije u Pasadeni, specijalizovane za međunarodno poslovanje. Odnedavno je savetnik Vorena Bafeta za ulaganja u Kini. Čaj Ling U vreme protesta Čaj Ling je već imala diplomu psihologije na Pekinškom univerzitetu. Bila je među studentskim vođima koji do poslednjih sati nisu napustili Trg. Posle 4. maja dugo se krila pre no što je prebegla u Sjedinjene Američke Države, gde je magistrirala na Harvardu. Sada je na čelu jedne softverske kompanije specijalizovane za izradu besplatnih veb portala za univerzitete. Feng Kongde Diplomac Pekinškog univerziteta Feng je bio oženjen sa Čaj Ling i zajedno sa njom preuzeo jednu od vodećih uloga u organizaciji zbivanja na Trgu. Bilo mu je ponuđeno da već te jeseni dobije stipendiju za doktorske studije na Bostonskom univerzitetu; odbacio je tu mogućnost da bi postao jedan od troje zamenika vođa studentskog pokreta. Posle razbijanja demonstracija, Feng se zajedno sa ženom krio po Kini. Na kraju je prebegao u Pariz, gde je doktorirao na Sorboni iz oblasti istorije religija. Danas živi u San Francisku i održava nekoliko veb sajtova posvećenih ljudskim pravima u Kini. U međuvremenu su se on i Čaj Ling razveli. (The Chronicle Review)