Od Pjongjanga do Islamabada

Verovatnoća da će se negde u svetu upotrebiti atomsko oružje drastično je porasla. Kako preživeti sa bombama i uprkos njima: to ostaje goruće bezbednosno-političko pitanje čovečanstva. Najopasnija situacija je u Pakistanu. Pre dvadeset godina, dok je još postojao Berlinski zid, svetu je pretio kraj u slučaju nuklearnog svetskog rata između dve supersile. Verovatnoća je bila mala jer je metoda zastrašivanja funkcionisala i zbog toga što se zasnivala na racionalnosti sopstvenog samoočuvanja. Dvadeset godina kasnije, doduše, više ne preti kraj sveta, ali je zato drastično porasla mogućnost da će negde biti upotrebljeno atomsko oružje. Zbog transfera znanja i tehnologije u doba Interneta i sistema koji se mogu razbiti na manje delove, teško se može zaustaviti širenje ovog oružja. Sve je veća opasnost zbog nestabilnih država (Pakistan), ambicija terorističkih organizacija (talibani, Al-kaida) ili besa ideološki motivisanih režima (Iran). Severnokorejski diktator Kim DŽong Il je jasnom računicom dokazao da je njegova siromašna zemlja atomska sila. Podzemna proba je imala intenzitet bombe bačene na Hirošimu. I kao uvek, kada lisica pokaže svoje zube, kokoške se uplaše. Reakcije se kreću od “duboke zabrinutosti” preko “alarmantne situacije” do “oštre osude”. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je održao hitnu sednicu - treba pooštriti sankcije i povećati pritisak. To zvuči kao rešena stvar. Ali postoji jedna začkoljica: kokoške se oglašavaju kao lavovi, ali ostaju kokoške. To nimalo ne pogađa moćnike u Pjongjangu. Kao atomska sila Severna Koreja je učinila sebe neranjivom. Iz ovog primera se mogu izvući dve pouke. Prvo - ekonomske sankcije i strategija izolacije su ograničenog dejstva. U pogledu Severne Koreje pokušano je sve osim vojne invazije. Sankcije, ukidanje sankcija, integracija, razgovori šestorke, unapređivanje odnosa u vreme Bila Klintona, pogoršanja odnosa u vreme DŽordža Buša Mlađeg (osovina zla), rezolucije UN, unilateralizam, multilateralizam, ponude u vidu humanitarne, ekonomske i tehnološke pomoći - ništa nije vredelo. Na kraju se smejao Kim DŽong Il. Kada se ima u vidu Iran, upozorenje jedino može da glasi: čuvaj se preteranih nada i politike sankcija! Od Kube do Burme, od Zimbabvea do Sudana još nijednu diktaturu ekonomske represalije nisu bacile na kolena. Južnoafrička Republika je danas izuzetak koji potvrđuje pravilo. Drugo: ako jedna zemlja ima bombu, ona će, bez obzira na potencijalnu štetu, hteti da je zadrži; svaka akcija je tada zakasnela. Bomba daje moć, zahteva poštovanje, izaziva strah, omogućava pritiske. Ona je u stvarnom svetu isto ono što je čarobni napitak za Asteriksa i kompaniju - čudo koje sve konvencionalne odnose snaga može da izvrne naglavačke. To je čini koliko poštovanom toliko i opasnom. I ova lekcija otrežnjava kada imamo u vidu Iran. Iranski nuklearni program nije počeo sa Mahmudom Ahmadinedžadom, već pod okriljem navodno umerenih snaga kao što su bili Akbar Hašemi Rafsandžani i Muhamed Hatami. Zemlja je ujedinjena u svom nastojanju da ovlada nuklearnom tehnologijom. Vara se onaj ko veruje da će se to promeniti na izborima. Jedna ideološki i ekspanzionistički orijentisana atomska sila kao što je Iran - od Hamasa do Hezbolaha, od Bahreina do Katara - bila bi zato opasnija nego što je to regionalna nuklearna sila Severna Koreja danas. Najopasnija je situacija u Pakistanu. Tamo vlada građanski rat, državne strukture su labave. Vlada koja upravlja nekom zemljom po pravilu se može zaplašiti pretnjom kontraudara. Organizacije koje teritorijalno nisu čvrsto određene, kao što su talibani ili Al-kaida, čiji pripadnici često više vole smrt nego život, imuni su na najave odmazde. Severnokorejske bombe su za ostatak sveta gorka pilula, ali se mogu kontrolisati. Bombe u Teheranu ili u rukama talibana bile bi pogubne. Malte Lehming Der Tagesspiegel - Berlin