Živimo vreme pesimizma

Već je duže vreme, u najmanju ruku od propasti braće Lehman prošle jeseni, jedno očigledno - ono čega treba da se plašimo jeste nada. Nastojanje da verujemo kako je najgore prošlo i kako treba da prestanemo da se plašimo neumitno nas vodi ka još gorim razočaranjima. Ne samo da smo nesrećni, već smo - verujući da su spokoj i sreća norma - i dodatno nesrećni zbog svoje nesrećnosti. Vreme je da priznamo koliko je čudno i kontraproduktivno ono što su nam o optimizmu govorili dok smo odrastali. Poslednjih 200 godina, uprkos povremenim potresima, Zapadom je dominirala vera u napredak, zasnovana na sjajnim naučnim i privrednim dostignućima. Međutim, gledano iz šire istorijske perspektive, taj optimizam predstavlja anomaliju. LJudi su značajan deo svog postojanja proveli očekujući najgore i osećajući čudno zadovoljstvo zbog toga. Zapadne lekcije iz pesimizma potiču iz dva izvora: starorimskog stoicizma i hrišćanstva. Možda je došlo vreme da se podsetimo tih lekcija - ne da bismo sami sebi dodavali so na ranu, već da bismo nekako ublažili razočaranje i tugu. Seneka bi danas trebalo da bude veoma aktuelan. Živeći u periodu konstantnih finansijskih i političkih potresa Neronovog Rima, Seneka je filozofiju interpretirao kao disciplinu koja čoveku pomaže da zadrži pribranost čak i u okolnostima iz kojih stalno vreba neka opasnost. Istina, uteha koju je on nudio bila je gruba i prilično mračna: „Kažeš: ’Nisam mislio da će se to dogoditi’. Zar zaista misliš da se nešto, za šta znaš da se može desiti, neće desiti, čak i ako si video da se to već dešavalo?” Seneka je osećaj nepravde svojih čitalaca pokušavao da ublaži podsećajući ih, 62. godine n.e, da će ih prirodne i antropogene katastrofe pratiti celog života, ma koliko se nadmoćno ili sigurno u pojedinim trenucima osećali. To što se ne zamaramo mnogo razmišljajući o tome da se katastrofa, ekonomska ili bilo koja druga, može desiti svakog trenutka, da bi nam život tu naivnost na kraju naplatio, posledica je činjenice da realnost krase dve zbunjujuće karakteristike: s jedne strane imamo višedecenijske kontinuitete i stabilnost, a sa druge - iznenadne kataklizme. Rastrgnuti smo između razumljivog očekivanja da će naše sutra biti manje-više slično našem danas i mogućnosti da se dogodi nešto užasno, posle čega više ništa neće biti isto. Seneka je upravo zbog te čovekove jake motivisanosti da ignoriše mogućnost ostvarenja i druge opcije stalno podsećao na to da su ljudske sudbine uvek u rukama Fortune. Fortuna nas u jednom trenutku može obasipati poklonima, da bi u sledećem kompaniju koja traje više od 50 godina pretvorila u hrpu bezvrednih akcija. Budući da nas najviše povređuje ono što ne očekujemo, i budući da moramo biti spremni na sve - „Ne postoji ništa na šta se Fortuna ne bi usudila“ - moramo, uči nas Seneka, u svakom trenutku računati i sa najgorim mogućim ishodom. Niko ne treba da se upušta u investicije, otvaranje kompanije, donošenje administrativnih odluka ili otvaranje računa u banci bez svesti, koja po Seneki ne treba da bude ni suviše tmurna niti dramatična, o tome da se stvari mogu završiti i jako gadno. Uvereni u svoju finansijsku moć, predugo smo robovali zabludi da smo gospodari svoje sudbine. Uzdali smo se u genijalne matematičare koji su nas uveravali da „krizu drže pod kontrolom” i nudili objašnjenja toliko komplikovana da smo se plašili i da ih pogledamo. To je uverenje potpuna suprotnost stoicizmu. Moramo, podvlačio je Seneka, biti svesniji stvari koje u bilo kom trenutku mogu krenuti po zlu: „Ništa nas ne sme iznenaditi. Naš um treba da bude usmeren ka budućnosti, da se suočava sa svim problemima pre nego što se dese, i ne treba da mislimo o onome što se neće desiti, već o onome što se može desiti. Šta je čovek? Stvar koja se slama na najmanji potres, najmanji pritisak. Krhko i slabo telo“. Hrišćanska je misao dodatno ojačala stoičku. U njoj se podvlači da čovek s lakoćom zamišlja savršenstvo, ali da problem - greh, čak - nastaje kada on pretpostavi da to savršenstvo može postojati na zemlji. Ništa ljudsko nije pošteđeno nedostataka. Nema kraja potresima i propastima. A mi smo skloni potiskivanju takvih tmurnih poruka. Moderna buržoaska filozofija svoje nade zasniva na dva navodna glavna sastojka sreće: ljubavi i poslu (ili preciznije, dobroj nagradi). Ipak, ispod tog velikodušnog obećanja sreće sklupčana vreba nepregledna okrutnost. Nije da ljubav i posao ne mogu da nas ispune - ali to skoro nikada ne traje dugo. A kada se izuzetak predstavlja kao pravilo, svoje pojedinačne nesreće, umesto da ih gledamo kao neizbežnosti, doživljavamo kao najgore kletve. Poričući činjenicu da čežnji i nesreći u ljudskom životu pripada neotuđivo mesto, ta nam filozofija negira mogućnost kolektivne utehe nakon propalih brakova, neostvarenih snova i praznih novčanika, gurajući nas u samotno osećanje srama i griže savesti jer nismo uspeli da postignemo više. Umesto toga, treba stalno da se prisećamo velikih pesimista kroz istoriju, od kojih izdvajam dvojicu meni najdražih. Prvi je Seneka: „Čemu plač nad pojedinim delovima života kad ceo život zaslužuje suze?“ Drugi je francuski moralista Šamfor: „Svakog jutra treba da progutamo po žabu, ne bismo li se osigurali da će nam to biti najgori deo tog dana“. Alan de Boton živi i radi u Londonu. Autor je velikog broja knjiga, uključujući i Arhitekturu sreće (The Architecture of Happiness) i Radosti i muke na poslu (The Pleasures and Sorrows of Work) koja će se uskoro naći u prodaji. City Journal Prevod Milana Babić