Povratak Slobodana Lazarevića

Haški tužilac Serž Bramerc ne voli kada se Tribunal u srpskim medijima pojavljuje kao negativni junak, makar to bilo u zabavnim emisijama. To znamo od pre nekoliko meseci, kada je u susretu sa predsednikom Srbije izrazio nezadovoljstvo što se jedan lik u seriji „Rođak sa sela” sa manjkom strahopoštovanja izražavao o Tribunalu. Vlast je reagovala tako što je bojkotovala svečanost na RTS-u povodom novog digitalnog kulturnog programa. Namera je, valjda, bila da se umilostivi tužilac, od kog zavisi sudbina Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, odnosno da mu se pruže uveravanja da „Rođak sa sela” nije u svom zločestom napadu na Tribunal imao podršku vlasti. Bramerc još manje voli kada se vlast u Srbiji drzne da javno kritikuje odluke Haškog tribunala. Nakon što je beogradskoj vlasti prijavio Radio-televiziju Srbije, prošle je sedmice Beograd prijavio Savetu bezbednosti UN zbog toga što su se „vodeći vladini funkcioneri negativno izjašnjavali o skorašnjim pravnim odlukama suda”. Mislio je, valjda, na ljude poput ministra odbrane Dragana Šutanovca, koji je „neprimerenim” ocenio to što je Veselinu Šljivančaninu u žalbenom postupku izrečena trostruko veća kazna od one iz prvostepene presude (17 umesto pet godina robije), i koji je u negativnom kontekstu spomenuo malu kaznu za Nasera Orića, kao i oslobađajuću presudu za Ramuša Haradinaja. NEPRIMERENA KRITIKA: Bramercova kritika srpskih vlasti samo je na prvi pogled primerenija od njegove kritike srpske štampe. U demokratskom svetu vlast po pravilu ne kritikuje odluke suda. To je dobar običaj koji ima veze sa načelom jednakosti tri grane vlasti: sudske, zakonodavne i izvršne. Sudska se vlast, zbog toga što ne drži kasu i zavisi od izvršne i zakonodavne vlasti kada su finansije u pitanju, smatra najosetljivijom i najranjivijom granom vlasti, pa zato u razvijenom zapadnom svetu važi pravilo da svako sme da kritikuje odluke suda, osim ljudi na vlasti. Primera za to ima na pretek, a za naše je prilike naročito relevantan način na koji su demokrate u Sjedinjenim Državama odmah odustale od osporavanja rezultata predsedničkih izbora na kojim je DŽordž Buš pobedio Ala Gora, čim se o celoj stvari oglasio Vrhovni sud SAD. Tesnu odluku suda (5:4) koja je išla u Bušovu korist žestoko je napala bezmalo čitava liberalna stručna javnost u SAD, ali je Demokratska stranka istog časa obavestila Ala Gora da više ne podržava njegov zahtev za novo prebrojavanje glasova na Floridi. U našem je slučaju, međutim, besmisleno tvrditi da Haški tribunal na bilo koji način mora da strahuje od mišljenja ili dela vlasti u Beogradu. Hag je potpuno izvan domašaja Beograda, a stvarni problem je zapravo strahovita politička moć koju Tribunal, a naročito glavni tužilac, imaju nad političkom i materijalnom sudbinom države Srbije, njenih građana i njenog političkog rukovodstva. Karla del Ponte je tu moć koristila prilično arbitrarno, što je u nekom trenutku počelo da smeta i vladama zemalja koje su joj tu ogromnu moć dale. U slučaju Ruande, čiji je predsednik Kagame imao, za razliku od srpskih vlasti, veliku podršku zapadnih zemalja, pre nekoliko godina ta moć joj je oduzeta. To se desilo na zahtev Kagamea, koji je tvrdio da ona narušava političku stabilnost zemlje u kojoj je izvršen strahovit genocid i koja je teškom mukom spajala raskidano etničko i socijalno tkivo. Beograd nije nikad ničim mogao da naškodi Karli del Ponte. Najviše što je ovdašnje rukovodstvo protiv nje postiglo bilo je kada je tužiteljici, na zahtev Beograda, iz Brisela i Vašingtona snažno sugerisano da se ne pojavljuje na sahrani njenog „prijatelja” Zorana Đinđića. Ona se, ipak, poslednja smejala: samo nekoliko meseci kasnije ukucala je poslednji ekser u politički kovčeg vlade Zorana Živkovića, kada je pred njim u Beogradu lupila o sto kosovskim optužnicama protiv četvorice generala srpske vojske i policije. Živković se bezuspešno žalio Kolinu Pauelu, koji je posle Đinđićevog ubistva posetio Beograd u znak podrške novoj vlasti na čelu sa Živkovićem, pozivajući se na navodni tužiteljkin dogovor sa ubijenim premijerom da više neće biti optužnica po komandnoj odgovornosti. Živković je odbio da izruči optužene i - otišao u istoriju. Novija istorija Srbije sva je satkana od primera kako se iz Haškog tužilaštva da upravljati srpskom političkom sudbinom. Serž Bramerc je taj koji odlučuje da li Beograd „u potpunosti” sarađuje sa Hagom, ili ne. Na njega se pozivaju Holanđani kada tvrdoglavo odbijaju da daju zeleno svetlo za primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju: niko ne zna na čemu se tačno zasniva njegova procena da su Ratko Mladić i Goran Hadžić „u dometu” srpskih vlasti, ali ta ocena omogućava Holanđanima da pravdaju svoj otpor implementaciji SSP. HLADNORATOVSKA RETORIKA: Nije reč samo o tome da Beograd ne može da pritiska Tribunal. Prava je istina da Serž Bramerc pritiska Beograd, i to na načine koji se ne mogu naći u pravno sankcionisanom opisu njegovih poslova i radnih zadataka. NJegov pritisak na Andrićev venac u vezi sa „Rođakom sa sela” nije ništa drugo nego hladnoratovski pritisak da vlasti u Srbiji dovedu u red štampu - odnosno, u ovom slučaju, televiziju u Srbiji. RTS je javni servis koji ne bi smeo biti osetljiv na pritiske sa Andrićevog venca, a haški tužilac je poslednja osoba koja bi smela da koristi svoj uticaj na Srbiju kako bi izdejstvovala da srpska vlast disciplinuje srpske medije. To isto važi i za Bramercovu kritiku činjenice da je beogradski list Pres objavio transkripte telefonskih razgovora Fatmira LJimaja, koji je u Hagu oslobođen optužbi za ratne zločine. Reč je o transkriptima koji nagoveštavaju da su LJimajevi pomagači možda uticali na iskaze svedoka na njegovom procesu u Hagu. U ovom se slučaju Beograd nije posuo pepelom, već je tužilac za ratne zločine zatražio da Hag prethodno ispita da li su transkripti autentični ili nisu. List Pres tvrdi da Hag razmatra pokretanje istrage protiv urednika ovog lista zbog navodnog „nepoštovanja suda u Hagu”. Sve se svodi na to da haški tužilac koristi svoj položaj kako bi, autoritetom svoje funkcije i težinom svog uticaja u EU, ućutkao srpske vlasti i srpske medije koji kritikuju Hag. Neće biti da je to u bilo kakvoj vezi sa ulogom koju je Savet bezbednosti UN namenio ovom sudu kada je reč o istini i pomirenju na prostorima bivše Jugoslavije, o pravdi i ratnim zločinima da i ne govorimo. Uz sve uvažavanje izvanredno važne uloge koju je Haški tribunal odigrao kada je reč o procesuiranju ratnih zločina na Balkanu, i uz sve poštovanje činjenice da je trud i Luiz Arbur, i Karle del Ponte, i Serža Bramerca, doprineo tome da ratni zločinci širom sveta znaju da nisu izvan domašaja pravde, i da se može desiti da jednog dana odgovaraju za svoja dela, Bramercov pritisak na srpsku vlast i medije je neprimeren, a njegova pritužba na račun tobožnjih pritisaka srpske vlasti na rad Haškog suda je neiskrena. Uostalom, pogledajmo šta se sve dešava u Hagu baš negde u vreme kada Serž Bramerc negoduje u NJujorku što srpske vlasti javno iskazuju svoje nezadovoljstvo dvostrukim aršinima u radu Haškog suda. Kao prvi svedok odbrane u procesu protiv Ante Gotovine pojavio se 2. juna Slobodan Lazarević, navodni bivši KOS-ovac koji se prethodno pročuo kao svedok optužbe u slučaju Slobodana Miloševića. Hrvatskom generalu optuženom za zločine protiv Srba u akciji „Oluja” bio je od koristi tako što je tvrdio da su krajiški Srbi napustili nekadašnju „Republiku Srpsku Krajinu” iz straha od odmazde, i to pre ulaska hrvatske vojske. Srbi su znali za napad unapred jer im je upravo Slobodan Lazarević, prevodilac u 21. krajiškom korpusu, informacije o „Oluji” doneo iz ruku Benta Jensena, danskog pripadnika evropske posmatračke misije. Odbrani Ante Gotovine to je ključni dokaz da su Srbi „sami otišli” i da nikakvog „etničkog čišćenja” Srba od strane hrvatske vojske u „Oluji” nije bilo. Čitaoci NIN-a će se setiti da je reč o svedoku koji je na neki način obeležio prvu godinu suđenja Miloševiću, ponevši, zajedno sa Ratomirom Tanićem, nimalo laskavu titulu „lažnog insajdera”. Naime, posle čitave serije svedoka optužbe koji su o događajima na Kosovu 1999. godine davali iskaze u kojim nije bilo ni traga postojanju Oslobodilačke vojske Kosova, i u kojim su srpska policija i vojska bez ikakve provokacije otvarale vatru na nedužne albanske seljane, tužilaštvo je počelo da izvodi „insajdere”, svedoke iz Srbije koji su navodno mogli da kažu nešto iz prve ruke o Miloševićevoj ličnoj odgovornosti za zločine na Kosovu. Prvi je bio Ratomir Tanić, koji je neslavno prošao ne samo u Hagu, već i u srpskoj javnosti (njegova politička stranka Nova demokratija, čiji je lider Dušan Mihajlović tada učestvovao u vlasti na mestu ministra policije, brže-bolje ga se javno odrekla), da bi usledili bivši predsednik RSK Milan Babić, Nik Peraj, oficir JNA albanske nacionalnosti, zatim novinar lista Vreme Jovan Dulović, Slobodan Lazarević, bivši kontraobaveštajac JNA Mustafa Čandić i drugi. KRAJINA BEZ MUŠKIH CIVILA: Tužilaštvo je u Lazarevića polagalo velike nade, što se dalo videti i iz činjenice da mu je, kao zaštićenom svedoku, pre početka suđenja Miloševiću omogućilo novi identitet, novi posao i novo državljanstvo (to isto učinilo je i za Ratomira Tanića, kao i za neke druge svedoke). Takva operacija košta barem milion dolara, dakle nije nimalo jeftina ni za Haški sud koji je u to vreme na svojih hiljadu zaposlenih, istrage i zaštitu svedoka, trošio minimum sto miliona dolara godišnje. O Lazareviću se pouzdano znalo da je bio prevodilac u RSK koji je posle „Oluje” došao u Beograd i 1998. godine se obratio američkoj ambasadi u Beogradu da mu pomogne da napusti Jugoslaviju. Naredne godine je dao prvi iskaz tužilaštvu, a iste je godine i dobio novi identitet. U sudu se, međutim, odrekao zaštite lika, imena i glasa: svedočio je javno. NJegova je priča otprilike glasila da je još kao mladić u Sarajevu, gde je studirao na Filozofskom fakultetu, bio vrbovan od strane KOS-a, vojne kontraobaveštajne službe, da je posle dugo živeo na Zapadu, da se vratio u zemlju i zaposlio kao prevodilac prvo u organizaciji sarajevske Zimske olimpijade 1984. godine, a zatim u velikokladuškom „Agrokomercu”, da bi se u ratu pridružio Vojsci RSK. Slobodan Milošević je u unakrsnom ispitivanju tvrdio da je Lazarević kockar, lažov i prevarant koji nikad nije radio za JNA i protiv kog su u Beogradu podnošene krivične prijave. Svedok je tvrdio da ga je za KOS još 1968. godine, kao studenta, vrbovao izvesni „poručnik Nikola Zimonja” koji je poznavao njegovog oca, radnika Udbe. Milošević je izneo da je Zimonja 1968. godine i sam bio student, i da je Lazarevića upoznao, ali ne i vrbovao, tek 1995. godine u Krajini. U vreme kada je Lazarević tvrdio da je Ambasadi SFRJ u Australiji, u kojoj je živeo, dostavljao redovne izveštaje za Zimonju, Zimonja je bio na studijama u Rusiji, a 1990. otišao je za atašea za odbranu u Prag (Lazarević je tvrdio da ga je 1991. sreo u Krajini). Slobodan Milošević je potrošio mnogo energije u „demoliranje” svedoka Lazarevića, ali mu je to donosilo i mnogo vidnog zadovoljstva. Bio je neuobičajeno efikasan u sudnici, ali je na sudije jednako veliki utisak ostavila činjenica da je prvi svedok posle Lazarevića, Mustafa Čandić i nehotice demantovao Lazarevića. Potonji se predstavljao kao „agent KOS-a”, dok se Mustafa Čandić predstavio kao radnik KOG-a (Kontraobaveštajne grupe). Ovo je zaintrigiralo sudiju O-Gon-Kvona, koji je zatražio od Čandića da objasni razliku između KOS-a i KOG-a. Čandić je rekao da je KOS pogrešan, davno napušten naziv za kontraobaveštajnu službu JNA, i da svi profesionalci znaju da ne postoji nikakav KOS, već samo KOG. U Lazarevićevom svedočenju na Miloševićevom suđenju bilo je uočljivo da insistira na srpskim zločinima, na srpskim lažima i dezinformacijama u Krajini, dok o hrvatskom nasilju nad Srbima gotovo ništa nije znao, ili nikad nije ni čuo. To je dobro došlo Anti Gotovini, čiji su advokati tražili od Lazarevića da svedoči o tome kako je rukovodstvo RSK stvaralo lažnu atmosferu straha od Hrvata, kako je i samo naređivalo ubistvo srpskih seljaka kako bi podgrevalo tu lažnu ugroženost Srba od Hrvata. Lazarević je tako 2. juna potkrepljivao tezu odbrane o postojanju preduslova da stanovništvo napusti Krajinu iz pukog straha i pre ulaska HV u avgustu 1995. „Biser” je ipak bila njegova tvrdnja da muških civila u RSK nije ni bilo, i da su deca i starci zapravo bili dobrovoljci i pripadnici vojnih odreda. Niko se u RSK, po njemu, nije mogao pohvaliti da „nije bio upetljan” u vojne aktivnosti, makar da je samo ispalio nekoliko metaka prema neprijateljskoj strani, tako da su, kada je došlo do napada hrvatskih snaga, svi bili spremni na odlazak, a za njima bi krenule i njihove porodice. Optužnica Gotovinu tereti za progon Srba, odnosno zajednički zločinački poduhvat kom je na čelu stajao Franjo Tuđman. Ipak, agencija Sense javila je iz Haga 3. juna, dan uoči Bramercovog obraćanja Savetu bezbednosti, da je unakrsno ispitivanje Slobodana Lazarevića „trajalo kraće nego što se očekivalo”. Lazarević je tvrdio da su pojedini nastupi hrvatskih političara bili u srpskim medijima korišćeni u svrhu propagande, poput ustaškog pozdrava „Za dom spremni”, „izrečenog jednom prilikom u Saboru“ i „opštepoznate” izjave predsednika Tuđmana o „Krajini bez Srba”. „Kada tako nešto čujete, ako ste Srbin, svakako će vam biti nelagodno”, zaključio je Lazarević. Na insistiranje predsedavajućeg sudije da razjasni da li je to značilo da je strah od Hrvata među Srbima stvaran propagandom obe strane, svedok je odgovorio da smatra da su to u hrvatskim medijima bili „izolovani trenuci” a ne jasna propaganda, a da su onda krajinske vlasti to koristile za kampanju zastrašivanja sopstvenog stanovništva. Dakle, ratno huškanje je bilo u Srba, a u Hrvatskoj su to bili „izolovani trenuci”. Nadajmo se da se Slobodana Lazarevića neće setiti i Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu, koje je ove sedmice obelodanilo da traži dokaze o ratnom huškaštvu srpskih novinara koji bi mogli biti izvedeni pred Sud za ratne zločine. Možda nije ni čudo što je unakrsno ispitivanje kratko trajalo. Zaista, kako praviti lažova od sopstvenog svedoka u „procesu stoleća” mrtvom Slobodanu Miloševiću? Lazarević je svojevremeno tužilaštvu govorio sve što je htelo da čuje, sada to isto čini za potrebe odbrane Ante Gotovine. Ali ako je neko u Hagu bio lakoveran i poverovao Lazareviću i/ili sopstvenim predrasudama, proces Anti Gotovini bi ga morao barem donekle razuveriti. Nisu Ratomir Tanić i Slobodan Lazarević bili baš tako briljantni opsenari kako bi se dalo zaključiti na osnovu toga kako su vešto za sebe izdejstvovali karte za „bolji život” iz prilično složenih i mutnih ličnih biografija. Imali su pomagače u tužilaštvu, koji njihovom svedočenju, to jest poklonu, nisu zagledali u zube. Time nije učinjena usluga ni pravdi, ni istini na Balkanu.