Miriše na lustraciju

Februara 2009. srpska ministarka pravde Snežana Malović primila je pismo od Olija Rena, evropskog komesara za proširenje EU. On je podelio zabrinutost sa Društvom sudija Srbije a u vezi sa reizborom sudija i izborom članova Visokog saveta sudstva. „Vidim rizik od političkog uticaja koji može ugroziti nezavisnost i neutralnost srpskih sudija.” Takođe, Ren je u pismu naglasio da su isto upozorenje u prošlosti istakle Venecijanska komisija Saveta Evrope, kao o i Evropska komisija u poslednjem izveštaju o Srbiji. Na stranu što su, recimo, Francuska i Nemačka posle Drugog svetskog rata, Španija posle Franka, Portugal posle Salazara, formirali nove sisteme a nisu imali reizbor sudija. Tako su dokazali da se izmenom sistema a ne ljudi gradi pravna država. Iako je Skupština Srbije usvojila niz pravosudnih zakona, neka rešenja, kao što su prelazne i završne odredbe Zakona o sudijama i Zakona o Visokom savetu sudstva (VSS), ne samo što i dalje iritiraju stručnu i širu javnost, već su došla i do Ustavnog suda. A sporne su odredbe o opštem reizboru sudija i načinu izbora prvog sastava Visokog saveta sudstva. Drugim rečima, ovaj sud treba da odluči da li ta rešenja omogućavaju još veću politizaciju sudstva i nedopustiv upliv politike, ili je reč o dobrim rešenjima, u duhu Ustava i na korist reforme koja se sprovodi. Ustavni sud mora imati u vidu ne samo domaće ozbiljno suprotstavljene strane, već i budno oko Evropske unije, čijem članstvu toliko težimo, a koja motri koliko je reforma u skladu sa načelima Ustava iz 2007. godine. O reformi pravosuđa i uspostavljanju vladavine prava priča se više od osam godina, donošene su razne strategije, ulazilo se u promene bez reformskog karaktera. Tek u maju 2006. godine se donosi Strategija reforme pravosuđa za period od narednih deset godina, a telo koje je trebalo da je sprovodi je desetočlana Komisija za reformu pravosuđa sa predstavnicima svih koji na neki način utiču na pravosuđe. Nažalost, Komisije za reformu pravosuđa nema od promene vlade, aprila 2007, kada je za ministra pravde došao Dušan Petrović. Po rečima Dragane Boljević, predsednice Društva sudija koje je reformu najozbiljnije shvatilo i samo je iniciralo, Društvo se nekoliko puta obraćalo ministru i tražilo da se ta Komisija sastane. „Već tada smo imali predlog za objektivno vrednovanje rada sudija merenjem i definisanjem složenosti predmeta – nije isto suditi za Ibarsku magistralu i neko dilovanje droge – ali od ministra nam nikada nikakav odgovor nije stigao.” Krajem godine Petrović prima predstavnike Društva i saopštava im da je Komisija izabrana i da počinje sa radom januara 2008. Komisija se nikad nije sastala, Ministarstvo je preuzelo sve njene nadležnosti i strane donacije namenjene finansiranju Nacionalne strategije pravosuđa. Uprkos svemu, neke radne grupe Komisije nastavile su rad, a neka rešenja, nrp. osnovne smernice, uneta su u reformske zakone. Radnoj grupi za izradu pravosudnih zakona stizali su iz Ministarstva signali da rade uzalud, jer je odlučeno da Ministarstvo oformi samo svoje radne grupe za izradu zakona. Tako je samo prvu verziju Zakona o Visokom savetu sudstva uradila radna grupa Komisije za reformu pravosuđa, dok je Zakon o sudijama i Zakon o uređenju sudova napisalo samo Ministarstvo. Da sve bude kako treba, ali na, blago rečeno, neobičan način uključena je Venecijanska komisija, telo Saveta Evrope nadležno da oceni usklađenost zakona države članice sa evropskim standardima. U januaru 2008. Ministarstvo šalje Venecijanskoj komisiji radne verzije zakona, ali bez prelaznih i završnih odredbi koje će se kasnije pokazati kao ključne. Neka rešenja Venecijanska komisija je i pohvalila. Za rešenja da se šest kandidata za članove iz reda sudija za Visoki savet sudstva bira na prethodnim sudskim izborima a da one koji dobiju najviše glasova na tim izborima stari Visoki savet pravosuđa predloži Skupštini, Komisija je istakla da je ingeniozno premostilo ustavnu prepreku po kojoj Skupština Srbije bira članove Visokog saveta sudstva, vrhovnog tela sudske uprave. Kod Zakona o sudijama Venecijanska komisija je pokazala dozu opreza, jer nije bilo prelaznih i završnih odredaba, iako je bilo govora o mogućem reizboru sudija. Pre svega, ako i bude reizbora, u čiju svrhu i opravdanost su izrazili sumnju, onda zakon mora da odredi razloge, postupak, sudijama da pravo žalbe i odredi nezavisno telo koje će to raditi. Za rešenje viška sudija, o kome se govorilo, članovi Venecijanske komisije su predložili drugi način – prirodnu selekciju. Tek posle pola godine usledila je samo jedna stručna rasprava posle koje su počele da se naziru konture onoga što sledi. Početkom oktobra 2008. zakoni dobijaju konačni oblik a Ministarstvo ih šalje Vrhovnom sudu da se odmah o njima izjasni. Međutim, Zakon o područjima i sedištima sudova i javnih tužilaštava (tzv. Zakon o „mreži sudova”), koji dvesta godina građenu mrežu sudova menja iz korena, objavljen je na sajtu Ministarstva pravde kasno po podne 28. 10. 2009, manje od 24 sata pre nego što je predsednik Republike „prezentovao” pravosudne zakone, bez poštovanja zakonske obaveze da se nacrt zakona prvo dostavi Vrhovnom sudu na mišljenje. Odredbe o reizboru sudija izazivaju revolt na godišnjem skupu sudija u Vrnjačkoj Banji, u čemu prednjači Društvo sudija Srbije. Organizuju se stručni skupovi i rasprave, a koplja se lome oko „kolizije” Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije i samog Ustava. Naime, u Ustavnom zakonu odredbu čl. 7, stav 2 o izboru sudija i pred­sednika sudova političari koriste kao mogućnost za prestanak stalne sudijske funkcije dosadašnjim sudijama i za njihov reizbor. U 1. stavu govori se o izboru predsednika i sudija vrhovnog kasacionog suda, a u drugom propisuje: „Izbor sudija i predsednika ostalih sudova izvršiće se najkasnije u roku od jedne godine od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva”. S druge strane, Ustav Srbije u poglavlju 7, posvećenom sudstvu, garantuje sudovima nezavisnost i samostalnost u radu (čl. 142); stalnost sudijske funkcije (čl. 146) ; nezavisnost sudije (čl. 149); nepremostivost sudije (čl. 150) i imunitet (čl. 151). Stalnost sudijske funkcije garantovana je još Ustavom Republike Srbije iz 1990. godine i konkretizovana Zakonom o sudovima iz 1991. godine. Opet se potežu autoriteti Venecijanske komisije koja je već ranije primetila da nije jasno zašto se predviđa ponovni izbor i kakva mu je svrha, uz upozorenje da će organizovanje brzog postupka ponovnog izbora biti veoma teško i „da ne postoje garancije da će se na kraju izabrati bolje sudije i tužioci”. Ova komisija je prošle godine ponudila mišljenje i o odredbama koje joj ranije nisu bile dostavljene. Međutim, vlada nije odgovorila na ovu ponudu, ali ni na ono što je izneo Specijalni izvestilaca UN za ocenu nezavisnosti pravosuđa u državama članicama UN. Štaviše, vlada nije reagovala ni na novembarsku rezolucije CCJE (Konsultativnog veća evropskih sudija), tela Saveta Evrope koje pravi standarde, u kojoj je izričito konstatovano da je reizbor sudija u Srbiji u suprotnosti sa evropskim standardima i da ugrožava nezavisnost sudstva, pa time i pravo građana na pravično suđenje. I dok teoretičari, profesori ustavnog prava tvrde da postoji jasan kontinuitet dva srpska ustava, što isključuje tumačenje o obaveznom izboru svih aktuelnih sudija (što je i u suprotnosti sa međunarodnim standardima koji su po Ustavu deo unutrašnjeg pravnog poretka Srbije), njihove kolege, profesori građanskog procesnog ili obligacionog prava ili negiraju legitimitet Ustava i Ustavnog zakona, ili daju mnogo veći značaj Ustavnom zakonu tumačeći ga kao dokaz diskontinuiteta dva ustava. Tačku je, izgleda, na sve rasprave stavio predstavnik vlade. Vojkan Simić, nekadašnji sudija i jedan od osnivača Društva sudija, a sada pomoćnik ministra pravde, na jednom skupu je rekao da za te prelazne i završne odredbe „svu odgovornost preuzimaju Ministarstvo pravde i vlada, sa uverenjem da je predloženo rešenje ustavno, zakonito i korisno.” Štaviše, po njemu jedini pravni put da se nešto promeni vodi preko postupka pred Ustavnim sudom. „To je ono što Ministarstvo pravde, istinu govoreći, i priželjkuje – to je jedino mesto gde možemo da raščistimo tu stvar i da onda znamo na čemu smo”, izričit je Simić. Nova rešenja, ubačena kroz drugačije prelazne i završne odredbe od onih koje je razmatrala Venecijanska komisija u martu 2008, nisu zaobišla ni Visoki savet sudstva. Vezana su za način izbora sudija-članova u prvom sastavu Saveta. Ukratko: svaki sud će predložiti koga hoće, u roku od 15 dana to dostaviti starom Savetu, a on će dalje Skupštini predlagati koga hoće (među njima, a može i izvan njih) po svom nahođenju. Nažalost, to se upravo i dogodilo. Napravljena je, praktično, ogromna kandidaciona lista, preskočen postupak sudskih izbora, pa je dosadašnji Visoki savet pravosuđa sam odlučio kojih šest kandidata iz reda sudija će predložiti Skupštini i tako on sam izvršiti prethodni izbor. Tako sada u Savetu od šest kandidata, plus predsednica Vrhovnog suda koja je član po funkciji, ima petoro krivičara i samo dvoje sudija iz građanske materije, iako sudije krivičari čine samo petinu ukupnog broja sudija. Jedan od kandidata čak nikada nije ni presudu napisao jer je oduvek radio, i kao stručni saradnik i kao sudija, u istrazi. Da sve bude još gore, Visoki savet sudstva je konstituisan u nepotpunom sastavu bez kandidata iz reda profesora i advokature. Iako se radi o tako važnom organu da ga je i Ustav prepoznao, predvideo njegov sastav i nije dozvolio mogućnost (kao kod Ustavnog suda) da se konstituiše u krnjem sastavu. Navodno, Nata Mesarović, v.d. predsednika Vrhovnog suda, bila je izrazito protiv, ali su je preglasale kolege sudije koje su izabrane onako kako su izabrane. Za Draganu Boljević „povređen je standard da sudije članove VSS biraju njihove kolege, a ne političari” jer su o tome odlučivali ljudi koji nisu predstavnici sudstva, kao što je ministarka pravde, predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe, v. d. republičkog tužioca koji više nije predviđen za člana Saveta sudstva. „Da ne pričamo da članovi Saveta po isteku mandata idu u viši sud u odnosu na onaj iz kojeg su došli, što se ne može zakonom nametnuti Savetu, već on odluku o napredovanju sudija donosi na osnovu konkursa i drugačijih kriterijuma od onih koji važe kada se biraju članovi Saveta, kada je prevashodno poverenje kolega.” U vezi sa ovim poslednjim, Ustavni sud je u četvrtak, 4. 6. 2009, saopštio da postoji osnovana sumnja u ustavnost ovakvog rešenja i odlučio da ispita njegovu ustavnost. Bez obzira na to što se Ustavni sud nije još oglasio, Visoki savet sudstva radi punom parom, jer mu je u zadatak stavljen niz aktivnosti sa ograničenim vremenskim rokom. Sve oko kriterijuma i opšteg izbora sudija mora da se uradi do 1. decembra ove godine, kako bi 1. januara 2010. počeli da rade sudovi određeni Zakonom o uređenju sudova. Nata Mesarović, predsednica ovog tela, javnosti je već saopštila da je Savet utvrdio da je za novu postavku sudova potrebno 1.838 sudija i da je određena komisija koja treba da sačini kriterijume za njihov izbor (zanimljivo, taj broj je već odavno figurirao i u samom Ministarstvu). Za nju nije bilo važno, odnosno nije htela da odgovori koliko sudija će ostati bez sudijske funkcije, ističući da je važno da se u sudove izaberu najbolji, a osnove kriterijuma, po njenim rečima, biće „stručnost i dostojnost” sudija, fraza koja se kod nas koristi decenijama. Da li to znači da neminovni višak od 550 sudija (sada ih je oko 2.400) čine nestručni i nedostojni i da su i presude koje su donosili takve? U to se ona nije upuštala. Ako se zna da je ovaj posao u Bosni i Hercegovini radilo 80 ljudi, pripremalo godinu dana i sprovelo tokom druge godine, evidentna žurba kod nas samo rađa sumnje da je sve unapred odrađeno, da postoje spiskovi sudija koji neće proći, odnosno onih koji obavezno moraju da prođu. Čak se govorka da će, kad sve „raščiste”, brzo reći da je broj izabranih sudija nedovoljan, priznaće se greška (što je, je li, demokratski) i kvotu popunjavati novim sudijama, početnicima koji će se birati u Skupštini i to na određeno vreme od tri godine.. To već miriše na lustraciju, bolje reći nazovilustraciju, za koju su se svojevremeno zalagali baš neki koji su se sada tako gorljivo izjasnili i za reizbor. Jedino što se sudije dovode u nejednak položaj sa ostalim javnim delatnicima koji su hipotetički jednako bili u prilici da se ogreše o ljudska prava. Same sudije su se ućutale, jer su shvatile da sila boga ne moli. NJima je dobro poznato da je Ustav političko pravni akt, pa i odluku Ustavnog suda vide u skladu sa tom činjenicom.