Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   16.12.2018. 10:14
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Политика
Култура
Недељник
Одјеци
Цитати
Економија
Друштво
Свет
Фељтон
Колумне
Реч недеље
Постекологија

 

Култура

Језик и телевизија
Електронска вршидба правописа

Списак грешака је дугачак: од лошег изговора, преко погрешне употребе падежа, акцената, глаголских облика, до погрешног слагања придева, бројева и глагола са именицама

Лекторска анегдота на РТС-у каже како се Александар Тијанић, само што је дошао на место генералног директора, извикао на људе из Информативног програма јер су мењали НАТО по падежима. После су водитељи кумили лекторе да им, како год знају, изоставе наставке за падеже (НАТО-а, НАТО-у, НАТО-ом), нек буде из НАТО, у НАТО, са НАТО, само да се генерални не љути. Лектори се нису дали: „Ако пита, свали све на моју душу.“ И тако су наставци за НАТО по падежима - преживели.

Није Тијанић једини. Многима је НАТО кроз падеже парао ухо, а понуђени Северноатлантски пакт није опстао у говору. И Милован Данојлић је одавно писао да „наш говор не трпи речи које се опиру мењањима по падежима“. Као што је шоу, шоуа, шоуу, шоуом. А питајте лекторе данас, рећи ће вам да не може другачије, него тако. Или да избегнете шоу кад год можете или да му додате програм (шоу програма, шоу програмом). С НАТО-ом, посебно у инструменталу, муке су почеле кад је медије ваљало убедити да забораве на НАТО-пакт јер је реч пакт већ садржана у скраћеници North Atlantic Treaty Organization (treaty - пакт). Ето како су један новинар и један писац реаговали на употребу релативно одомаћених страних речи и скраћеница у српском. А шта је тек са ингениозним преводима филмова у којима се може прочитати и реченица: „Он је елиџибилан да то уради“ (од енг. речи to be eligible, имати право, бити позван, одговарајући)? Побунила се кад је видела овај превод Зора Чавић-Илић, преводилац из златних времена Телевизије Београд. Ваљда је била елиџибилна да баш она то уради.

Кваре ли медији језик принуђени да га праве у ходу, између две вести? Је ли само телевизија крива за крупњање језичке некултуре и неписмености? Да су медији најкривљи, посебно електронски – стара је прича. Јер, никад нису били тако утицајни као данас, утицајнији од било које школе или књижевности. Људи више слушају језик са телевизије него што га чују у разговору са другима, а у комбинацији са Интернетом, имејловима и SMS-овима, школе, књиге и позоришне представе – губе битку. Не само у Србији.

Као што је за стандардизацију енглеског језика важан датум прво емитовање Би-Би-Сијевог радио-програма (1922), тако би и за стандардизацију српског језика важан датум требало да буде 24. март 1929. кад је Радио Београд почео прво емитовање свог програма. Енглезима је Би-Би-Си успоставио стандард за говорни енглески, као што је и 450 година раније Вилијам Какстон учинио исто за писани енглески штампајући прву књигу на дијалекту којим се говорило у области Лондона. Тако су некад на Би-Би-Сију могли да раде само спикери који говоре искључиво RP – Received Pronunciation, такозвани Queen’s English, краљичин енглески или Би-Би-Сијев енглески, а постојао је и Надзорни комитет за енглески језик који је прописивао изговор. Одавно је Би-Би-Си отворио врата различитим спикерима и различитим акцентима и „снобовски“ RP је престао да буде престижни акценат. И даље се, међутим, слушаоци и гледаоци жале на спикере који не говоре RP-јем.

Тимоти Џон Бајфорд, који је у Београд дошао 1970. године као редитељ са Би-Би-Сија, каже за НИН да се први пут са лекторима сусрео на Телевизији Београд: „На Би-Би-Сију су запошљавани људи који добро говоре и добро пишу и којима је претходно школовање гаранција да знају добар енглески. У Америци, рецимо, у дечјој редакцији на телевизијама постоје психолози који проверавају текстове, дакле, проверавају шта је добро, а шта није добро за децу. Кад смо радили Полетарац, распитивали су се колико имамо психолога у дечјој редакцији. Рекао сам да немамо ниједног. Ни на Би-Би-Сију нема психолога који ради у дечјем програму. Ако ја радим за децу, онда морам да знам дечју психологију, ако не знам онда не треба да радим у дечјем програму. Исто је и са новинарима и са писањем текстова. Онај ко текст пише мора да зна језик, иначе не треба ни да седне да га пише. Писац треба да буде сам свој лектор.“

А како то изгледа данас на РТС-у?

Владимир Јелић, водитељ Дневника у 19.30, каже за НИН да језичка правила понекад не могу да сустигну навалу нових речи и реченичних конструкција: „Саопштења и цитати политичара, странака, министарстава, кабинета, често умеју да буду написана тако да се у редакцији питамо ко је тако нешто написао, у неверици да ли је могуће да такве реченице ико изговара, и да ли је могуће да игде такве реченичне конструкције постоје. Које PR службе таква саопштења пишу? У управном говору, рецимо, речи су испремештане с почетка на крај, и с краја на почетак, а средине нема. И новинари и уредници и водитељи и лектори свакодневно се сусрећу с тим. Зато је добро да више људи прође исти текст. Водитељима коначни текст треба да буде најприхватљивији јер, на крају, ми презентујемо вест гледаоцима и слушаоцима који треба да схвате њену суштину.“

Елем, у земљи у којој се на прсте могу избројати стално или хонорарно запослени лектори на телевизијама, у издавачким кућама, дневницима и недељницима, лекторска служба РТС-а је изузетак. Довољан је податак да рецимо ТВ Фокс са националном фреквенцијом има једног лектора хонорарца, са којим се новинари и водитељи Фокса – „консултују по потреби“, како нам је речено у правној служби Телевизије Фокс. Мада, 12 лектора, колико их има у РТС-у, није довољно, каже за НИН мр Горјана Павловић, лектор у Информативном програму и члан Језичког савета РТС-а: „Да би се добро говорило на телевизији, потребно је да се ускладе три важна елемента: добар новинарски текст, добра лектура и редактура и добар спикер који ће то да прочита. Нажалост, постоје и новинари који се, благо речено, не сналазе најбоље у свом језику, али никаква сила не може да их натера да донесу текст лектору да га прочита и исправи. И на РТС-у, иако има дугу традицију неговања језика, неки програми немају лекторa. У Деску Информативног програма пет лектора покривa програм од шест ујутро до један по поноћи.“ О спикерима и водитељима вести и дневника на РТС-у, Горјана Павловић каже да имају добру говорну основу, и да углавном сарађују са лектором.

Али: „У непосредном новинарском извештавању и обраћању публици, може да се чује и оно што не бисмо могли оценити као добар и правилан говор, чиме се позитиван утицај Јавног сервиса на говорну културу смањује.“ Разлог томе, не само на РТС-у, него на свим телевизијама, лекторка види у начину на који су се новинари у једном дугом периоду – запошљавали: „Нису пролазили аудицијe, нису полагали тестове, него су долазили на различите начине, из различитих крајева, завршивши претходно неодговарајуће и недовољне школе. Списак грешака је дугачак: од лошег изговора, преко погрешне употребе падежа, глаголских облика, до погрешног слагања придева, бројева и глагола са именицама. Осим тога, могу се чути лоши реченични склопови, преопширне и неразумљиве реченице. Има и стилских грешака: од вишка речи у бирократским конструкцијама до понављања већ реченог и плеоназама (заједничка сарадња или договор, наведени цитат, емпиријско искуство, инвестициона улагања, потенцијална могућност). Бирократски језик има неколико доминантних модела. Један од њих је декомпоновање глагола, па онај није украо него је извршио крађу, није пожелео него је изразио жељу, итд. Полицијски извештаји и политичка саопштења писани су у одређеном маниру и садрже одређени вокабулар.

Акцентовање неких речи такође је проблем. Водитељи имају разне изговоре: Ово не могу да изговорим, рогобатно је, нико тако не говори. Посебно када је реч о акцентовању речи Југославија, телевизија, асистент, парламент... Дешава се и да норма попусти пред језичком праксом. Неке облике који су се до јуче сматрали неправилним, пракса је потврдила и добили су статус дублета. Ипак, то се не догађа често, јер правила и постоје да би се поштовала.“

На телевизијама се свакодневно може чути како је неко осумњичен да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја, што уредници и лектори, разуме се, не могу да коригују јер је реч о званичном полицијском саопштењу. Али, вршење прегледа или обављање преговора или вођење дискусије, синтагме су настале неконтролисаном употребом бирократског језика у медијима. Један од ретких који брани новинаре од напада самих новинара, када је о језику реч, др Владо Ђукановић, лингвиста, каже за НИН: „Проблем настаје када начин изражавања администрације, из домена једне струке, почне да прелази у општи, свакодневни језик. Ко може да постави интелектуалну баријеру осим нас самих? Кад је о новинарима реч, зна се у каквим роковима и у каквом темпу живе и раде, па некад и немају времена да подигну језичку баријеру, иако су после три минута, или сутрадан, свесни шта су написали или изговорили. У идеалној ситуацији, новинари би требало да буду свесни да они постављају интелектуалну баријеру. Тако је било у време када смо имали једну телевизију и пет спикера и кад нисте могли видети новинара на екрану, кад је свака вест пролазила вишестрке прегледе пре него што их Бранислав Сурутка или Душанка Калањ прочитају. Данас новинар дословно у секундама пре емитовања завршава вест. Кад нешто радите у последњим минутима, секундама, не можете да постигнете језичку уредност. Зато би требало да постоје лектори, али њих је све мање, раде за мале хонораре...“

Суштину проблема др Ђукановић види у достигнутом цивилизацијском нивоу: „У Великој Британији се по начину на који неко говори може препознати на ком је универзитету студирао. Тако је било. И данас постоји изразита вертикална раслојеност у друштву. Код нас то није случај, јер овде може да прође и министар који не стоји најбоље са свим падежима, и не да може да прође, то ће бити симпатично. Озбиљан новинар у Енглеској води рачуна шта пише и како пише. И веома се разликују новинари из таблоида и новинари из озбиљних дневних и недељних листова намењених озбиљној публици. Нажалост, код нас општи културни ниво и цивилизацијски ниво не подразумева да ако завршите студије права на Правном факултету у Београду владате српским језиком. Кад слушам наше адвокате, да их не именујем, не зна се ко горе говори, питам се како су ти људи адвокати? На Би-Би-Сију уживање је да гледате и слушате дебате у којима учествује по дванаест људи. И када имају оштре замерке на оно што други говоре, сачекају прво саговорника да изговори шта жели. Када дођемо до тог цивилизацијског нивоа моћи ћемо да говоримо о језичком стандарду на телевизији.“ На крају, др Ђукановић подсећа да се српски језик у школама учи последњи пут у осмом разреду основне, а у средњим школама, па и у гимназијама друштвеног смера, српски језик се учи „на нивоу инцидента“. Српски језик се не учи ни на факултетима: „Не постоји предмет језичка култура или српски језик на Правном факултету, нема га на Биолошком, ни на Хемијском, ни на Електротехничком, а не учи се ни на студијама новинарства на ФПН-у.”
Како онда од новинара захтевати да знају српски језик?



Зора Латиновић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Рушење православних цркава и гробаља је релативно. Варварство није у традицији Косовара. Читава прича је непотребно драматизована и преувеличана.

Хашим Тачи, председник Владе Косова

Прочитајте све мисли

Култура