Politička ekonomija haosa

Nedavni pregovori vlade i MMF-a o uslovima dobijanja kredita za očuvanje stabilnosti dinara, razotkrio je javnosti razmere budžetskih problema. Ideja da se slab poreski priliv nadoknadi uvođenjem privremenog, dodatnog poreza na zarade, ubrzo je, zbog snažnih otpora u javnosti, napuštena, ali je i nametnula potrebu da se obrazloži otkud budžetski manjak. Razumljivo je da najava povećanja poreza naiđe na otpor obveznika, pogotovo ukoliko nemaju poverenja u način na koji se novac troši. Ono što je manje razumljivo jeste kako je moguće da se posle nepuna tri meseca od usvajanja budžeta iznenadno utvrdi da on ima „rupu“ od oko, kako je tada rečeno, 100 milijardi dinara? Svetska ekonomska kriza, u narodu poznata kao SEKA, prosto se nametnula kao očigledan krivac. Zbog nje nema novih investicija ili ih nema dovoljno, nema uvoza, nema potrošnje, i tako dalje.. Šta govore podaci: Tačno je da su u prva tri meseca ove godine ukupni javni prihodi bili manji za 1,9 odsto u odnosu na isti period prošle godine. S druge strane, „novootkriveni“ manjak bi za celokupno pokriće iz prihoda zahtevao njihov rast od 21,9 odsto u odnosu na iznos planiran budžetom. Poređenje ove dve cifre jasno pokazuje razmere problema. Najveći pad zabeležili su prihodi od carina, 22,4 odsto. Slede ih prihodi od poreza na imovinu (-21,4 odsto), od PDV pri uvozu (-20,3 odsto) i poreza na dobit preduzeća (-18,1 odsto). Jedan od retkih značajnih poreskih oblika koji je u prva tri meseca ove godine zabeležio rast je prihod od PDV-a u unutrašnjem prometu (nominalno porastao 24,5 odsto u prvom kvartalu u odnosu na isti period prošle godine, što je realan rast od 13,5 odsto). Nejasno je, međutim, kako je ovo moguće kada ekonomska aktivnost i domaća potrošnja opadaju. Najverovatnije je ono posledica kasnijeg povrata PDV privredi u odnosu na prošlu godinu. Da bi se ustanovilo pravo stanje naplate PDV-a neophodno je analizirati podatke o bruto naplati PDV-a i povraćajima u posmatranim periodima koji, nažalost, nisu bili dostupni. S druge strane, porasli su prihodi od poreza na zarade (7,6 odsto), a posledično i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje (6,2 odsto). Ovu listu zaključuju akcizni prihodi koji su u prva tri meseca ove godine zabeležili rast od 4,3 odsto, u okviru kojih rastu akcize na derivate (9,9 odsto) i cigarete (3,2 odsto), dok su opali prihodi od akcize na kafu (-2,2 odsto) i akcize na alkoholna pića (čak - 29,0 odsto). Da li bi ovakvo kretanje poreskih prihoda trebalo da bude iznenađenje za vladu? Teško. Pođimo od najočiglednijeg. Prvo, jednostrana primena Prelaznog sporazuma sa EU, kao i dodatno smanjenje carine na automobile, naveli su i samu vladu da u 2009. planira manje prihode od carine i to za oko 15 milijardi u odnosu na 2008. godinu. Drugo, ovo automatski povlači za sobom smanjenje prihoda od PDV pri uvozu (zbog smanjenja osnovica) za narednih 2,7 milijardi. Pitanje koje ostaje bez odgovora jeste zašto se uprkos tome, budžetom originalno planirao rast ovih prihoda u odnosu na prošlu godinu od čak 12,9 odsto? Treće, originalni budžet za 2009. usvojen je u decembru 2008. kada su svi znaci da će SEKA ostaviti negativni trag na privredu i budžetske prihode Srbije bili više nego očigledni. Indeks industrijske proizvodnje počeo je da pada već u oktobru, a vrednost uvoza izražena i u dinarima počela je svoj pad u novembru 2008. Prosto je nemoguće poverovati da ono što neminovno sledi kao kombinovani učinak pada carinskih stopa i pada obima uvoza – dakle pad prihoda od carina i PDV pri uvozu - nije bilo moguće dokučiti prilikom sastavljanja budžeta. Uticaj poreske politike na smanjenje javnih prihoda: Jedino povećanje prihoda koje su izmene poreskih zakona s početka ove godine donele jeste povećanje akciza, ukoliko se zanemari povećanje republičkih administrativnih taksi. Ostali zakoni koji uređuju prihodnu stranu budžeta, usvojeni u januaru ove godine, doneli su smanjenje carinskih stopa i trajno ili privremeno ukidanje poreza. Reč je o već pomenutoj jednostranoj primeni Prelaznog sporazuma, ali i dodatnom smanjenju carinske stope na automobile, ukidanju poreza na nasleđe i poklon, kao i na kupoprodaju udela i hartija od vrednosti. Iako pisac ovih redova nije zagovornik postojanja ovih poreza, kao i svih onih koji pogađaju kapitalne transakcije i tako povećavaju transakcione troškove privrede i pojedinaca i iako je prihod od ovog poreza u 2008. godini iznosio „svega“ 0,6 milijardi dinara, čudi trenutak u kojem se pristupilo njegovom ukidanju. U januaru je donesen i zakon čudnog imena: Zakon o privremenom izuzimanju od oporezivanja porezom na dohodak građana određenih vrsta prihoda. On propisuje da se u 2009. neće oporezivati prihodi građana od kamate i kapitalne dobiti u prometu udela i hartija od vrednosti. Gledano sa prihodnog značaja, ni kapitalni dobici u prometu udela i hartija od vrednosti nisu naročito značajni, procena je da su iznosili „svega“ 0,8 milijarde u 2008. Prihodi od kamate, već, predstavljaju malo značajniju žrtvu prihodne strane budžeta – po ovom osnovu 2008. u budžet Republike ušlo je 3,4 milijarde dinara. Ukoliko se, pak, sabere učinak svih navedenih smanjenja, privremenih i trajnih ukidanja poreza, međutim, dobije se nezanemarljiva cifra od oko 22 milijarde dinara manjka u državnoj kasi. Dakle, gotovo onoliko koliko se predviđalo da bi uvođenje privremenog poreza od 6 odsto na zarade i ostala primanja građana moglo doneti budžetu. Uticaj politike na povećanje rashoda: Slika stanja u javnim finansijama Srbije i njegovih uzroka ne bi bila potpuna bez ukazivanja na glavne stavke rashodne strane budžeta države. Najčešće napadana stavka u javnosti, plate zaposlenih u državnoj upravi, u budžetu za 2009. ne predstavlja pojedinačno najveći izdatak kako je to bilo do ove godine. Od ovog rashoda znatno su veći izdaci planirani za penzije čiji je iznos u novom budžetu 213,2 milijarde ili čak 29,6 odsto ukupnih budžetskih izdataka. Koalicioni sporazum je, dakle, srpski budžet i poreske obveznike koštao 10 milijardi u 2008. i najmanje 70 milijardi u 2009. godini. Druga značajna cifra bez vidljivog ekonomskog obrazloženja, ali jasne političke pozadine, jesu sredstva namenjena Nacionalnom investicionom planu. Originalno je u ovoj godini NIP-u bilo posvećeno 20,5 milijardi. I sa smanjenjem ovog iznosa na 12,4 milijarde koje predviđa novi budžet za 2009. godinu, a dodajući rashode za NIP u 2008. (30,5 milijardi dinara) i u 2007. (44,4 milijarde) za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana usmereno je gotovo 90 milijardi dinara, odnosno skoro milijardu evra. A da li je podignut ijedan most bilo gde u Srbiji? Koridor 10 ili bilo koji drugi nije nužno ni spominjati. Treće, a takođe sa političkom pozadinom, jeste i usmeravanje 90 odsto prihoda od privatizacije NIS-a, za sada jedine izgledne veće privatizacije u ovoj godini, budžetu Vojvodine, iz kojeg se, bez obzira na buduće rešenje zakona o prenosu nadležnosti, svakako neće vraćati ni unutrašnji ni spoljni dug koji „otpada“ na građane koji žive u ovom delu Srbije. I tako, čak i bez smanjenja subvencija u privredi, poljoprivredi, za železnicu i turizam, a među kojima sigurno ima ekonomski beskorisnih, može se lako pokazati način za rešavanje „nedostajućih“ 100 milijardi, odnosno kako ovaj manjak nije trebalo ni da se javi, uprkos SEKI. Šta nas čeka: Poreska politika vođena u poslednjih nekoliko godina ne obećava. Izuzev uvođenja PDV, sve izmene poreskih zakona rezultat su prvenstveno političkih (populističkih) motiva i ekonomskog voluntarizma. Vrvi od izuzetaka i podsticaja koji donose malo potencijalnom korisniku, a značajno umanjuju budžetske prihode. Da navedem samo tri primera. Neoporezivanje 5.000 dinara donosi 600 dinara mesečno svakom zaposlenom, a budžet gubi oko 12 milijardi dinara godišnje. Refakcija akcize na naftu koju imaju poljoprivrednici, inače neoporezovani bilo kojim neposrednim porezom, umanjila je samo u 2008. budžet za 3,1 milijardu dinara. Refakcija PDV za kupovinu prvog stana je rešenje jedinstveno u svetu, a od smanjenja stope PDV na računare potrošači nisu imali mnogo koristi. Budžet zbog ovih odredbi gubi oko 1,5 milijardi dinara godišnje. Brojna oslobađanja kod poreza na dobit i dohodak građana ostaju bez rezultata (nije zabeleženo smanjenje nezaposlenosti zbog koje su uvođeni), a budžet bez prihoda. A da se i ne spominju (loše) osobine ovakvog pristupa oporezivanju sa stanovišta načela dobre poreske politike za čiju analizu na ovom mestu i u ovom tekstu nema mesta. Kada se, sa druge strane, pogleda politika javnih rashoda, očigledno je da su njene glavne odrednice dogovori koalicionih partnera čiji ishod zavisi od relativnog značaja pojedinačne stranke za opstanak koalicije na vlasti. Tekuća potrošnja svih ovih godina dominira budžetom, što je i vremenski horizont koji zanima one koji ga kroje. I konačno preduzete mere, poput (privremenog) smanjenja zarada zaposlenih u (delu) javne uprave, povećavanje poreza na automobile i uvođenje na mobilne telefone, te povećanje efektivnih poreskih stopa na prihode iz određenih izvora, a još više brzo menjanje ovih potonjih, jasno govori o njihovom karakteru. Najblaže rečeno, one teško da predstavljaju odgovor i na kratkoročne, a kamoli na suštinske probleme javnih finansija Srbije. Sve u svemu, nije dobro. Današnji problemi nesumnjiv su rezultat pogrešnih političkih i ekonomsko-političkih odluka. To ne znači da SEKA ni na koji način ne utiče. Ona samo jasno pokazuje da je došao kraj dosadašnjem načinu rukovođenja javnim finansijama Srbije. Uostalom, i bez SEKE, pre ili kasnije došlo bi vreme u kojem se više ništa ne može prodati, a time i saznanje da se budžet države mora finansirati, pre svega, iz poreza. Možda će, stoga, njen doprinos upravo biti u tome da pokaže da poreska politika nije oruđe za osvajanje političke popularnosti, kao i da je važnije da rukovodioci u Poreskoj upravi znaju svoj posao nego kojoj političkoj stranci pripadaju. Videćemo.