Kako biti uspešan idiot?

Umberto Eko: Svojevremeno sam razgraničio pojmove imbecil, kreten i glupak. Kreten je onaj koji ne shvata šta mu se govori - on nas ne zanima. NJegov je slučaj jednostavan. Imbecilnost je, s druge strane, društvena kategorija, poznata i pod drugim imenom, budući da su za neke glupak i imbecil isto. Imbecil je osoba koja će u datom trenutku reći upravo ono što ne treba da kaže. On boluje od hroničnih gafova. Glupakovi su nedostaci logičke prirode. Na prvi nam se pogled može učiniti da pravilno razmišlja, zbog čega je i opasan. Glupak će, npr, reći: „Svi stanovnici Pireja su Atinjani. Svi Atinjani su Grci. Znači, svi Grci su stanovnici Pireja.“ To je odmah sumnjivo, jer znamo da postoje i Grci iz Sparte. Ipak, ne možemo istog trenutka da otkrijemo gde je i zašto greška načinjena. Za to je potrebno poznavanje pravila formalne logike. Zato bih glupaku posvetio posebnu pažnju. Žan-Klod Karije: Glupak se ne zaustavlja na grešci - on je jasno i glasno potvrđuje želeći da ga svi čuju. Glupost je iznenađujuće dalekosežna. „Iz sigurnih izvora saznajemo..“. Posle toga uglavnom sledi neopevana glupost. Eko: Potpuno si u pravu. Ako dovoljno insistiraš na ponavljanju neke banalnosti, ona odmah postaje imbecilnost... Karije: Po Floberu se imbecilnost zasniva na želji da se diskutuje o zaključcima. Imbecil sam želi da stigne do aksioma, da na sve da definitivan odgovor. Ipak, ta imbecilnost koju određeni tip osoba doživljava kao istinu za nas je kroz istoriju bila veoma poučna. Istorija lepote i inteligencije koju izučavamo u školi samo je majušni deo ljudske aktivnosti. Možda bi pored ružnoće, kao što si ti već učinio, trebalo da uzmemo u razmatranje i neku opštu istoriju grešaka i neznanja. Eko: U vezi s onim što si rekao, čini mi se da je imbecilnost drugačija od gluposti. Moguće je biti glup, a ne biti u potpunosti „imbecilan“. Moguće je biti slučajno glup. Jedno od otelovljenja imbecilnosti (kako je ja shvatam) je DŽojsov gospodin Skefington: „Čujem da je vaš brat preminuo“, kaže Skefington. „A imao je samo deset godina“, odgovaraju mu. „U svakom slučaju je žalosno“, odgovara Skefington. Karije: Imbecilnost se često graniči sa greškom. Upravo me je zainteresovanost za imbecilnost privukla u tvojoj potrazi za greškama. Dva pristupa su uvek prenebregnuta u nastavi. Svaka epoha ima svoje istine s jedne i poznate imbecile s druge strane - ali se nekako uvek odluči da se novoj generaciji prenese samo istina. Imbecilnost se nekako uvek isfiltrira. Kao što postoji „politički korektno“ postoji i „inteligentno korektno“. Drugim rečima, postoji ispravan način razmišljanja. Svidelo se to nama ili ne. Eko: Bilo bi lepo da postoji i neki lakmus test koji bi nam otkrivao da li je neko imbecil ili glupak. Ali vratimo se tvojoj vezi između imbecilnosti i greške: netačan iskaz nije uvek izraz gluposti ili imbecilnosti. Ptolomej je najiskrenije verovao da je Zemlja nepokretna. Pogrešio je zbog nedostatka naučnih informacija. Drugo je kad tvrdimo nešto znajući da nije tačno. Mi uglavnom ne grešimo iz zle namere. Greška se provlači kroz čitavu ljudsku istoriju i dobro je da je tako, u suprotnom ne bismo bili ljudi već bogovi. Pojam „netačnog“ je veoma delikatan. Postoji netačno koje se javlja u identičnom obliku kao stvar po kojoj je modeliramo. Onaj ko svesno netačno predstavlja kao istinito zlonameran je i prevarant. Pored toga imamo i netačno razmišljanje poput Ptolomejevog- grešku, ali bez loše namere, ne sa ciljem prevare. Karije: To objašnjenje nam ne olakšava definiciju: Pikaso je govorio da i sam može da falsifikuje Pikasa. Čak se i hvalio da su njegovi falsifikati Pikasa najbolji na svetu. Eko: I ja sam priznajem da sam falsifikovao Eka. Jedan italijanski satiričarski časopis pripremio je poseban broj dnevnika Korijere dela sera sa izveštajem o dolasku vanzemaljaca. Bilo je očigledno da je reč o falsifikatu. Jednom su i od mene tražili da napišem članak u kome ću parodirati samog sebe. Karije: To je jedan od načina da iskoračimo van sopstvenog okvira, sopstvenog tela i zanata. I van sebe. Eko: To je, pre svega, prilika za samokritiku i otkrivanje ličnih klišea. Upravo sam to uradio „falsifikujući Eka“- to je veoma zdrava vežba. Karije: Proučavanje imbecilnosti takođe. Behtel i ja smo prekopavali bibliotečke kataloge tražeći isključivo loše knjige. Kada sam na tvojoj listi video O uticaju velosipeda na lepo ponašanje, znao sam da sam našao blago. Eko: Problem nastaje kada se ludak umeša u tvoj život. Posvetio sam se proučavanju izdanja taštine, publikacija o trošku samih autora, i objavljivao ironične prikaze pročitanog. Neki autori nisu shvatili ironiju, pa su mi pisali da mi zahvale jer se interesujem za njihove stavove. I Fukoovo klatno je kod fanatičnih poklonika okultizma i teorija zavere izazvalo neočekivan entuzijazam. Još uvek mi telefonira (ili, preciznije, mojoj sekretarici, koja filtrira pozive) Veliki majstor templara. Teško je klasifikovati nekog kao kretena, glupaka ili imbecila, budući da su te kategorije zasnovane na idealnim primerima. Osoba je često mešavina svih njih. Realnost prevazilazi date kategorije. Karije: Upravo. Prvo što uočimo analizirajući idiotizam jeste da smo i sami idioti. To je očigledno. Ne možemo nekažnjeno tretirati druge kao idiote ako istovremeno nismo svesni činjenice da su oni veran odraz idiota u nama. Eko: Ovde imamo Epimenidov paradoks lažova. Ako ti imbecil kaže da su svi drugi imbecili, to što je on imbecil ne znači da ne govori istinu. Ako pak kaže da su ostali imbecili kao i on, onda dokazuje svoju inteligenciju. Znači, nije imbecil, budući da oni istinski ceo život ignorišu tu činjenicu. Tu vreba i Ovenov paradoks. Svi su imbecili, osim tebe i mene. Mada, sad kad razmislim, i ti si verovatno imbecil... Karije: Naš je um delirantan. Knjige koje sakupljamo svedoče o vrtlozima naše mašte. Posebno je teško razgraničiti digresiju i ludilo sa jedne i imbecilnost sa druge strane. Eko: Da zaključimo još jednu temu. Često mi se dešava da mi, kada me prepoznaju, zanatlije čije usluge koristim postavljaju pitanja vezana za moj posao. To je pre 50 godina bilo nezamislivo. Znači da se mnoge današnje zanatlije tek nakon stečenog višeg nivoa obrazovanja opredeljuju za dati zanat. Karije: Sve u svemu, reč je o pozitivnom fenomenu, zar ne? Eko: Kultura danas dotiče i društvene kategorije koje su joj nekada bile van domašaja. Ali istovremeno imamo i plimu imbecilnosti. To što su ranije ćutali ne znači da su nekadašnji seljaci bili blesavi. Biti obrazovan ne znači nužno i biti inteligentan. Ali danas svi ti ljudi imaju potrebu da nam kažu šta misle i, u nekim slučajevima, sa nama dele samo sopstvenu imbecilnost. Imbecilnost se u prošlosti nije toliko eksponirala, dok nas danas gnjavi na svakom koraku.