Kad se Sioran divio Hitleru

Scena se odigrava u Rumuniji tokom tridesetih godina XX veka, što će reći, nigde. Tu živi sveštenički sin, briljantan i uznemiren: Emil Sioran (1911-1995). On pati, on mrzi i prezire svoju zemlju, on se guši, on više ne može da podnese, on sanja o velikom revolucionarnom prevratu, oduševljen je metafizikom, ali ga telo uznemirava, on svim snagama teži besnoj oluji. I evo je: to je Hitler. Počev od tada, nastaje radikalna kriza: Sioran svoju zemlju zove na potpuni preobražaj. Ima 22 godine u Berlinu, mestu njegove fascinacije; on se angažuje: „Onaj ko između 20 i 30 nije neumereni i besni fanatik taj je budala. Liberali postajemo samo kad se umorimo.” Osnovni ton je dat, ali je začkoljica u tome što je ovaj besomučnik izuzetno kultivisan i obdaren. Tvrdi kako mu treba ludilo, i to delotvorno ludilo. Hvali iracionalno i besmisleno, želi da groblja podigne u vazduh, i poput nekog besnog Edipa poriče mlitavo hrišćanstvo svog oca sveštenika, stajući na stranu majke koja nije vernica, ali se pravi da jeste. Kad danas čitamo članke koje je Sioran objavljivao u rumunskom časopisu iz toga doba „Vremea”, mi u neverici trljamo oči: Nijedan političar savremenog sveta u meni ne izaziva toliko divljenja i simpatija kao Hitler. Kako je ovaj budući zaljubljenik u Beketa, napunjen teološkom i mističkom literaturom, mogao da proguta najgoru fašističku propagandu (zemlja, volja, zajednica krvi itd)? Još 1940 Sioran je u nebo izdizao zlokobnog Kodreanua, zvanog „kapetan” (koji je upravo bio likvidiran) govoreći o njegovom heroizmu „seljaka raspetog u apsolutu”, i tom prilikom sebi dozvoljava i ovu ludost: Sa izuzetkom Isusa, nijedna smrt nije življa među živima. Shvatamo da je dugo posle svog bekstva u Francusku, prekinuvši sa svojom neverovatnom prošlošću, ovaj čovek bio pod nadzorom groteskne rumunske komunističke tajne policije, Sekuritatea, koja je o njemu pisala izveštaje dostojne Kralja Ibija. Nesumnjivo, Sioran je pripadao mesijanskom tipu ličnosti, i to je i ostao, ali na obrnut način, u očajanju. NJegova zapanjujuća konverzija u francuski jezik, omogućila mu je ovu metamorfozu. Još od Izvoda dekompozicije (1949), ne želeći da bude saučesnik bilo čega, on postaje integrista skepticizma, terorista sumnje, poklonik gorčine, fanatik nebića. Kao veliki stilista negacije, obdaren izuzetno oštrom inteligencijom on zna gde treba da udari. NJegovo delo O Francuskoj, savršeno najavljuje njegov projekat. Francuska, piše on, tone u neumitnu dekadenciju, ona je istrošena, ona je u agoniji, i ja, Sioran, hoću to da vam dokažem pišući bolje od bilo kog Francuza i zasnivajući svoje stavove na vivisekciji jednog leša. Vremena koja dolaze, biće vremena ogromne pustinje; francusko vreme biće proširenje praznine. Francuska je pogođena smrtnom tugom. Ili još: Kad na Evropu padne tama, Francuska će ostati njen najživlji grob. Čudno, ali Francuzi su mnogo voleli ove njegove pogrebne govore, mada bi se naljutili kad bi im neki Francuz rekao da ih obuzima trulež. Sioran je izuzetno svestan svoje uloge intelektualnog vampira, ali pošto pati mučenički zbog proste činjenice da to jeste, ljudi ga žale, ljudi ga obožavaju. U žustrom razgovoru vođenom 1987. sa Lorensom Takuom, Sioran je starima dodao i nova proroštva: Za 50 godina, Notr Dam će biti džamija. Jedina nada: buđenje Latinske Amerike. On čak ide i do ove gnostičke, ili bolje rečeno manihejske tvrdnje: Mislim da je opšta istorija, istorija čoveka, nezamisliva bez dijaboličke misli, bez demonskog nacrta. Ukratko, on ne veruje u Boga ali veruje u đavola, što ga je sprečilo da prihvati. Ovaj apsolutni mizantrop, uspeo je da živi siromašno, odbacujući sve počasti i nagrade, kao večni student i svetac bez vere, nadahnuti parazit, asketa na puteru, i štaviše, predmet velike ljubavi blistave Simon Bue, sve do svoje strašne smrti (Alchajmerove bolesti). Svoju konverziju na francuski, Sioran je doživeo pošto se silno namučio oko prevoda Malarmea. Probudio se pokraj Paskala i La Rošfukoa; spada među retke autore (sa Bodlerom) koji je shvatio genije Žozefa de Mestra. Možemo nasumice otvoriti njegove knjige, i razmišljati povodom dve ili tri njegove misli; što sam upravo učinio sa njegovim Priznanjima i anatemama: i slika društva odmah se raspada na komade... Na fotografijama vidimo da je Sioran bio lepa beba. NJegov otac, u svešteničkoj mantiji, ne deluje preterano srećno. Mati Elvira je energična i lepa. Od nje sam nasledio melanholiju, unutrašnje protivrečnosti, njena zla, sve. Sve što ona jeste, u meni se pogoršalo i povećalo. Ja sam njen uspeh i njen poraz. LJudsko, suviše ljudsko... Siorana treba konzumirati u malim dozama. Pročitaju se dva ili tri osvežavajuća fragmenta... Ništa više ne osvežava od desetak minuta očajanja i nihilističkog otrova. Ipak, kakav je to izuzetan tip koji je na svojim vratima hteo da napiše sledeće upozorenje: Svaka poseta je agresija; ili: Mrzim onog ko želi da me vidi; ili: Imajte milosti pa ne ulazite; ili: Svako mi lice smeta; ili: Nikad nisam kod kuće; proklet bio ko zazvonio; ili: Ja nikog ne poznajem; ili: Pažnja, opasan ludak.