Oproštaj od DŽeneral motorsa

1. jun 2009. Ove redove pišem u jutarnjim satima, na dan kada DŽeneral motors, nekada moćna kompanija, odlazi u prošlost. Do podneva će predsednik Sjedinjenih Američkih Država to i zvanično saopštiti: DŽeneral motors, onakav kakav poznajemo, likvidiran je. Ovde, u svom rodnom mestu i rodnom mestu DŽeneral motorsa, gradiću Flint na Mičigenu, okružen sam prijateljima i rođacima koji su ophrvani zebnjom, jer ne znaju šta će se dogoditi njima i njihovoj sredini. Već je napušteno 40 procenata svih kuća u gradu, i ugašeno isto toliko radnji. Možete li uopšte da zamislite da živite u gradu u kome je gotovo svaka druga kuća ispražnjena? Kako biste se osećali? Ironijom sudbine, reč je upravo o kompaniji koja je smislila koncept „planirane dotrajalosti” - to jest, ona je donela odluku da pravi automobile koji će posle nekoliko godina odjednom tako propasti, da će kupac morati da kupi nova kola – a sada je i sebe samu dovela u to stanje. Odbila je da pravi kola koja je javnost tražila, ona koja mogu da pređu veliku kilometražu, maksimalno su bezbedna i lako ih je voziti. Da ne zaboravim najvažnije: ta kola koja je javnost tražila ne bi se raspadala posle dve godine. DŽeneral motors se tvrdoglavo borio protiv svih ekoloških i bezbednosnih propisa. NJegovo rukovodstvo je arogantno ignorisalo „inferiorne” japanske i nemačke automobile, makar se ubrzo ispostavilo da su upravo ta nemačka i japanska vozila postala zlatni standard za kupce. I žestoko se namerilo da kažnjava svoje sindikalno organizovane radnike, otpuštajući hiljade njih bez ikakvog pravog razloga - zapravo, jedini razlog bila je želja da se „poboljša” kratkoročni bilans korporacije. Počev od 80-ih godina prošlog veka, kada je DŽeneral motors beležio rekordne profite, kompanija je u Americi zatvorila bezbrojna radna mesta i otvarala ih negde drugde, u Meksiku i ostalim zemljama, uništavajući time živote desetina hiljada vrednih Amerikanaca. Neverovatna, zjapeća glupost te politike sastojala se u tome da nikome od tog lepo plaćenog rukovodstva nikada nije palo na pamet da se upita ko će, do đavola, moći da kupuje automobile ako oni sami tako veliki broj porodica iz redova standardne srednje klase liše prihoda? Istorija će ovu nepojamnu budalaštinu zabeležiti na isti način na koji je zabeležila francusku izgradnju Mažino linije ili rimsko trovanje sopstvenih građana smrtonosnim olovom iz vodovodnih cevi. Okupili smo se, dakle, kraj samrtnog odra DŽeneral motorsa. Leš se još nije ohladio, a mene je, koliko god da mi je nelagodno da to priznam, preplavila radost. Nije to radost osvete prema korporaciji koja je uništila moj rodni grad i donela jad, razvode, alkoholizam, beskućništvo, fizičku i mentalnu onemoćalost i narkomaniju ljudima sa kojima sam odrastao. Sasvim je jasno da ne osećam ni trunčicu radosti zbog toga što znam da će danas dvadeset jednoj hiljadi ili čak nešto većem broju radnika DŽeneral motorsa biti saopšteno da su ostali bez posla. Ali, vi i ja i ostatak Amerike sada smo vlasnici jedne fabrike! Znam, znam, razuman čovek se pita ko uopšte danas želi da vodi jednu automobilsku kompaniju? Ko od nas želi da pedeset milijardi naših rođenih poreskih dolara bude bačeno u tu vreću bez dna - a upravo je to pokušaj spasavanja DŽeneral motorsa? Hoću da budem sasvim jasan: jedini način da se DŽeneral motors spase jeste ubistvo DŽeneral motorsa. Sasvim je druga stvar, međutim, spasavanje naše dragocene industrijske infrastrukture, i upravo to mora da bude prioritet. Ako dozvolimo zatvaranje, cepanje i uništavanje naših fabrika automobila, uskoro ćemo silno požaliti za njima kada budemo shvatili da su upravo te fabrike mogle da naprave alternativne energetske sisteme koji su nam nasušno potrebni. A kada budemo shvatili da su laka šinska vozila i ekološki čistiji autobusi najbolji prevoz za nas, kako ćemo to moći da realizujemo ako sada dopustimo i čak pospešimo nestanak svih industrijskih kapaciteta i obučene radne snage? Dakle, dok savezna vlada i stečajni sud „reorganizuju” DŽeneral motors, tražim od predsednika Obame da sprovede u delo sledeći plan - za dobrobit radnika, svih lokalnih zajednica koje žive od DŽeneral motorsa i zemlje u celini. Pre 20 godina sam filmom Rodžer i ja pokušao da upozorim ljude na to šta se sprema DŽeneral motorsu; kakva ga sudbina čeka. Da su oni koji drže svu vlast u rukama i raznorazna analitičarska bratija bolje pogledali taj film, možda se veliki deo svega ovoga mogao izbeći. Na osnovu svega što sam dosad uradio, zahtevam da se iskreno i dobronamerno razmotre sledeće preporuke: 1. Isto onako kao što je predsednik Ruzvelt uradio posle napada na Perl Harbor, predsednik mora da se obrati naciji i kaže joj da smo mi u ratu i da smesta moramo da pretvorimo svoje fabrike za proizvodnju automobila u fabrike koje proizvode vozila za masovni transport na alternativne energetske izvore. Tada, posle napada na Perl Harbor, u roku od nekoliko meseci, DŽeneral motors je 1942. godine u Flintu potpuno zaustavio proizvodnju automobila i sve te mnogobrojne proizvodne trake prebacio na proizvodnju aviona, tenkova i mitraljeza. Praktično se ne može ni govoriti o vremenu konverzije, toliko je to brzo urađeno. Svi su dali svoj obol. Fašisti su poraženi. Danas smo u jednoj drugoj vrsti rata - ratu koji smo poveli protiv eko-sistema i koji vode naši ljudi, vođi naših korporacija. Aktuelni rat ima dva fronta. Centar jednog je u Detroitu. Proizvodi koji se prave u fabrikama DŽeneral motorsa, Forda i Krajslera predstavljaju neka od najrazornijih oružja za masovno uništenje odgovorna za globalno zagrevanje i topljenje naših polarnih ledenih pokrivača. To što nazivamo „vozilima” možda je zabavno voziti, ali je to isto što i milion bodeža zabijenih u srce Majke prirode. Budemo li nastavili da ih pravimo stvarno ćemo uništiti i sopstvenu vrstu i najveći deo planete na kojoj živimo. Drugi front ovog rata jeste onaj na kome se petrohemijske kompanije bore protiv vas i mene. Čvrsto su rešeni da nas opelješe gde god i kako god mogu, ti nervozni i na obaraču laki čuvari konačnih i nenadoknadivih količina nafte koja leži pod zemljinom površinom. Znaju da troše poslednje rezerve, svesni su toga. I baš kao oni trgovci drvetom s početka 20. veka koji nisu hajali za buduće naraštaje dok su krčili svaku šumu u koju je njihova sekira mogla da uđe, tako i ovi naftni bogataši ne govore javnosti ono za šta sami znaju da je sušta istina - da iskoristive nafte na ovoj planeti ima je za još ciglo nekoliko decenija. Kako se bliže poslednji dani naftne ere, valjalo bi da se pripremimo za to da će neki sasvim očajni ljudi uskoro biti spremni da ubiju i da budu ubijeni za jednu jedinu kantu benzina. Predsednik Obama, sada kada je preuzeo kontrolu nad DŽeneral motorsom, treba bez odlaganja da pretvori te fabrike u fabrike koje će proizvoditi nešto što je novo i što nam je potrebno. 2. Nikako se ne sme dozvoliti da se još 30 milijardi dolara ubaci u DŽeneral motors da bi on proizvodio automobile. Umesto toga, taj novac bi valjalo iskoristiti da se postojeća radna snaga - i većina onih koji su otpušteni - zaposli kako bi mogli da grade nova saobraćajna sredstva, primerena 21. veku. Ta konverzija bi morala da započne bez odlaganja. 3. Treba saopštiti da ćemo u narednih pet godina imati brze železnice koje će premrežiti cele Sjedinjene Američke Države. Japan ove godine slavi četrdesetpetu godišnjicu prvog svog takvog voza. Sada ih imaju na desetine. Prosečna brzina je 265 kilometara na sat. Prosečno vreme kašnjenja voza - manje od 30 sekundi. Dakle, oni već skoro pet decenija - pola stoleća, drugačije rečeno - imaju te brze vozove, a mi nemamo nijedan! Činjenica da već postoji tehnologija koja bi nam omogućila da iz NJujorka u Los Anđeles stignemo za 17 sati vozom, a da je mi nismo upotrebili, nije ništa drugo do pravi-pravcati kriminal. Dajte da zaposlimo nezaposlene tako što ćemo im poveriti izgradnju novih brzih pruga širom zemlje. Od Čikaga do Detroita za manje od dva sata. Od Majamija do Vašingtona za manje od sedam sati. Od Denvera do Dalasa za pet i po sati. To se može postići i može se postići sad, odmah, bez odlaganja. 4. Pokrenimo program lakog šinskog transporta u svim velikim i srednjim gradovima širom Amerike. Izgradimo te vozove namenjene masovnom saobraćaju u fabrikama DŽeneral motorsa. I svuda angažujmo lokalno stanovništvo da montira taj sistem i upravlja njime. 5. Za stanovnike seoskih područja ko­jima ti šinski sistemi neće biti od koristi, organizujmo proizvodnju energetski efikasnih, ekološki ispravnih autobusa, opet u pogonima DŽeneral motorsa. 6. Zasad neka neke fabrike proizvode hibridne automobile, ili one na električni pogon. LJudima će biti potrebno neko vreme da se naviknu na nova saobraćajna sredstva, pa ako ćemo dotle već imati automobile, hajde da onda imamo one koji su manje štetni po našu planetu. Ta proizvodnja može da počne već od sledećeg meseca (nemojte ni slučajno verovati nikome ko vas ubeđuje da je za preusmeravanje proizvodnje i ponovno opremanje fabrika potrebno nekoliko godina - to jednostavno nije istina). 7. Transformišimo neke od ispražnjenih pogona DŽeneral motorsa u objekte za izgradnju vetrenjača, solarnih panela i drugih stvari neophodnih za korišćenje alternativnih energetskih izvora. Već sada su nam potrebne desetine miliona solarnih panela. Istovremeno, postoji stručna i više nego spremna radna snaga voljna da ih proizvede. 8. Obezbedimo poreske olakšice i podsticaje za sve one koji voze hibridne automobile ili se prevoze nekim od sredstava za masovni saobraćaj kao što su autobusi ili vozovi. Takođe, obezbedimo kredite za sve one koji su spremni da grejanje i hlađenje svojih kuća prebace na alternativne energetske izvore. 9. Da bismo imali iz čega to da platimo, uvedimo namenski porez od dva dolara na svaki galon (3,78 litara) benzina. To će naterati ljude da pređu na automobile koji štede više energije ili da koriste nove železnice i druga šinska vozila koja su za njih napravili nekadašnji proizvođači automobila. To je samo početak. Molim vas, molim vas, stvarno vas molim, nemojte spasavati DŽeneral motors tako što ćete napraviti neku njegovu manju verziju koja će opet proizvoditi nove ševrolete ili kadilake. To nije dugoročno rešenje. Nemojte bacati pare na kompaniju čiji je auspuh šupalj i ostavlja smrdljiv trag. Ove godine navršava se sto godina otkako su osnivači DŽeneral motorsa ubedili svet da se odrekne konja i kočija i da oproba novo saobraćajno sredstvo. Krajnje je vreme da kažemo zbogom motoru sa unutrašnjim sagorevanjem. Dobro nam je i dugo služio; predugo čak. Uživali smo u vožnji automobilom i svemu što je ona donosila. Uživali smo i na prednjim i na zadnjim sedištima. Sada je došao kraj te ere. Novi je dan i novi vek. Predsednik - i sindikat radnika automobilske industrije - moraju da iskoriste upravo ovaj trenutak i od tog vrlo kiselog i napola već isceđenog limuna naprave veliki bokal pun slasne limunade. Juče je preminula i poslednja preživela putnica sa Titanika. Izbegla je sigurnu smrt i živela još 97 godina. Možemo onda i mi da preživimo svoj Titanik u svim Flintovima u Americi. Sada je u našem vlasništvu 60 procenata DŽeneral motorsa. Siguran sam da možemo mnogo bolje da poslujemo.