Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   13.11.2019. 11:50
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Друштво
Политика
Свет
Одјеци
Цитати
Људи
Недељник
Економија
Ин мемориам
Култура
Фељтон
Шах
НИН упитник
Колумне
Реч недеље
Светска правила
Хипократија
Језик
Постекологија

 

Политика


Мала породична несугласица

Јесу ли „полемике“ и „дијалози“ у појединим екстремно анационалним медијским круговима покушај обезглављења ЛДП-а или је Чедомир Јовановић одлучио да изађе из „Пешчаниковог“ загрљаја који га све више оставља без даха?

Има већ неко време, посебно после јунског пораза на локалу, све је гласнија дисонанца у „другосрбијанском дворишту“, „патриотама“ на радост. О „поршеима“ и „дедињима“ Чеде Јовановића не грми само из „удбо-мафијашких“ медија, него „и са оних који се сматрају грађанским“, рече ЛДП-ов посланик Зоран Остојић (Данас, 24. јун, у одговору „свом другу Павлу Радићу“ који је дан пре у истом листу критиковао ЛДП).
Пешчаник се ту истакао као најревноснији критичар самог врха ЛДП-а. Рецимо, економиста Мирослав Прокопијевић је 19. јуна у овој радио-емисији (онлајн издање www.pescanik.net) приметио како „ЛДП пропада наочиглед свих нас“, а њен шеф „нема одговоре на кључна финансијска питања... зашто живи овде а не онде, откуд енормна потрошња“, што је за ЛДП бирача, као „морално осетљивијег“ од просечног демократе или напредњака-„велики ударац“. И закључио: „Чедомир Јовановић просто постаје и политички и морални проблем ЛДП-а, а и радни, да тако кажем, јер да би његов култ остао неокрњен у тој малој екипи, све друго сад мора да се потисне. То неће бити добро.“
Разуме се да је то, и још штошта друго, чедисте заболело. Посланик Остојић је у поменутом тексту, написао да се обрушавање на Чедомира Јовановића догађа „у ситуацији када надлежни органи одређују колико он људи више треба да има у обезбеђењу, у којим возилима треба да се вози, тражећи од њега чак и крвне групе његове деце да би такву крв стално имали у резерви“. Подсетио је Остојић и на хајку коју су „удбо-мафијашки“ медији водили против Зорана Ђинђића пред атентат. И Ненад Прокић, ЛДП-ов посланик у Скупштини Србије, иначе драматург, сетио се Ђинђића у интервјуу Борби, али у контексту Пешчаникових критика. Рекао је како је проблем људи у Пешчанику то што захтевају „од појединца да буде безгрешан да би добио подршку“; да су међу тим интелектуалцима и они који су својевремено критиковали Ђинђића, а сада се реч једна од њих против покојног премијера не може чути. „Дакле, требало би да будеш мртав у Србији да би добио безусловну подршку“, закључио је Прокић.
Онда је Теофил Панчић, колумниста Пешчаника (иначе Времена) написао како су се многи аутори и саговорници Пешчаника „који би најрадије проговорили на лакат суздржавали да лану о овоме или ономе што им не иде у главу“ кад је о ЛДП-у реч. А суздржавали су се „зато што нису хтели да поткопавају шансе за јавно, политичко и парламентарно етаблирање једне странке која је, таква каква је, веома потребна овом друштву“. Панчић признаје да је и сам био од оних који су се суздржавали. Посланик Прокић је покушао да целу ту ствар у вези са поршеима и дедињима и суздржавањем мало интелектуализује па је написао нешто о Камију и Сартру, и суштини њихових разлика. Панчић је, пазите сад, попут Камија, а Прокић је, ваљда налик Сартру, па док Сартр тврди да човек мора да учини неке ствари да би постао човек, Ками је уверен да човек не сме да уради неке ствари да би остао човек. Прокић је био на Камијевој страни, као независни интелектуалац, али сада, као политичар, схвата Сартра јер онај ко хоће нешто конкретно да уради, мора да копа, а кад копаш кошуља не може остати снежнобела. У можда мало мање интелектуалном, али баш симпатичном филмићу „У добром друштву“ редитеља Пола Вејца има згодна реплика о рововима и поршеу. Наиме, када млади јапијевац (Тофер Грејс) покуша да запроси девојку (Скарлет Јохансон) речима како је „она та“ жена-сапутник с којом можеш у рововску борбу против остатка света, она му одговори: „Али нисмо у рову, ми смо у поршеу.“ Но, нит’ је Теофил Панчић Скарлет Јохансон, нит’ је Прокић Тофер Грејс.
Како било, полемика се на Пешчанику наставила а Сартр међу чедистима, коме се од елдепеоваца засад нико не придружује у рововској борби, у сваком следећем тексту спушта лопту. Најжешћи је био у Борби. Онда је написао да „тиња тихи сукоб између Пешчаника и ЛДП-а“, а после да полемику није започео као љутиту реакцију или да би позивао на ћутњу него је то био вапај (!?) пешчаниковцима „да коригују све што мисле да не ваља“ у ЛДП-у (Одговор Надежди Миленковић, 28. јун, www.pescanik.net). Прокић, међутим, није био прецизан у ономе „све“. Јер, ако Чедомир Јовановић није изван „свега“ него је у „свему“ што је ЛДП, значи ли то да и Чедомира могу печшаниковци да коригују или не?
НИН је позвао Прокића (у врху ЛДП-а су нас упутили на њега јер „то је Прокић покренуо“) да појасни: 1. постоји ли сукоб са Пешчаником или не, 2. коме то у екстремно анационалном крилу левичара смета Чедомир Јовановић и зашто, 3. да ли су посреди унутарпартијска трвења, или је Чедомир Јовановић одлучио да се отргне из Пешчаниковог загрљаја подстакнут политичким анализама по којима само без Пешчаника може да се одлепи од танког цензуса? Прокић је, ипак, одлучио да „за сада не даје изјаве неком трећем о томе, јер расправа још увек траје, тек је почела, расправа је јавна и свако у њу може да се укључи, али треба да се расправи као породична несугласица унутар круга људи у којем је и настала“. Тако, не знамо како је „тихи сукоб“, мутирао у „породичну несугласицу“, а ова у Прокићев вапај пешчаниковцима „да коригују све што мисле да не ваља“.
Кад је реч о калкулацијама да би ЛДП-у ваљало да се отргне од Пешчаника, Прокић је рекао да су то бесмислице. Нема тога. Написао је већ да „ЛДП не би успео да постане парламентарна странка без људи који праве, говоре или слушају Пешчаник”, а каже да је то и званични став ЛДП-а. Можда им се чини да су исувише мали и да би без Пешчаника изгубили преко потребан идентитет по којем су се досад разликовали од ДС-а?
Дакле, ако је неодржива конструкција да је ЛДП-у Пешчаник оно што је Томи био Шешељ, омча око врата, одакле произлази да Чедини либерали неће ући у власт све док се коначно не ослободе екстремиста које Србија не мирише (посебно не ове анационалне), остаје питање: јесу ли „полемике“ и „дијалози“ у појединим либералнодемократским медијским круговима покушај коначног обрачуна са Чедомиром Јовановићем, и то изнутра?

Теофил Панчић, колумниста „Пешчаника“
Чачкање и љуткање

Чудна ми чуда, неки политичар се љутнуо на неке новинаре, а богме и „песнике, писце и осталу менажерију“. Па узео да их (добронамерно, као и увек) подучи реду. Ал’ оно дрчно, па се не да. Политичару се, додуше, свиђало кад се бивало дрчним контра других, али не свиђа му/им се када се исти белај догоди њему, уместо да буде срећан што му се није догодио раније, а могао је. Можда је и требало. Ето, то је све што има у фамозном „сукобу Пешчаника и ЛДП-а“, којим ће чаршија који дан испирати уста, док не наиђе нешто друго.
Узгред, многи верују како сам, авај, баш ја артикулисао једну страну тог сукоба. Ако је тако, извињавам се, омакло ми се, нисам намеравао. Наиме, увек говорим и пишем стриктно у првом лицу једнине. Написао сам редовну колумну, и то је све. То је само мој поглед на ствари, а неко други га дели или не дели. „Две Светлане“ ионако нису имале појма ни о чему ћу писати, ни како, док нису добиле готов текст. Баш као увек.
А какав је мој, је ли, грађански став о свему томе? Ма, врло је то једноставно. Кад су избори, гласам за ЛДП, јер ЛДП чачка оно о чему други ћуте или се пренемажу. Верујем да ћу чинити тако и убудуће. Када, међутим, ЛДП, или неко из ЛДП-а, очекује од Пешчаника да „сојузнички“ ћути или да се пренемаже око нечега што ваља прочачкати, онда гласам за Пешчаник, а против ЛДП-а. Добро смо се разумели, не сумњам. Што не значи да неки неће наставити да се праве блесави.



Зора Латиновић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

„Или су цене високе или су нам плате још увек ниске.“

Слободан Милосављевић, министар трговине, о цени хране

Прочитајте све мисли

Политика