Mala porodična nesuglasica

Ima već neko vreme, posebno posle junskog poraza na lokalu, sve je glasnija disonanca u „drugosrbijanskom dvorištu“, „patriotama“ na radost. O „poršeima“ i „dedinjima“ Čede Jovanovića ne grmi samo iz „udbo-mafijaških“ medija, nego „i sa onih koji se smatraju građanskim“, reče LDP-ov poslanik Zoran Ostojić (Danas, 24. jun, u odgovoru „svom drugu Pavlu Radiću“ koji je dan pre u istom listu kritikovao LDP). Peščanik se tu istakao kao najrevnosniji kritičar samog vrha LDP-a. Recimo, ekonomista Miroslav Prokopijević je 19. juna u ovoj radio-emisiji (onlajn izdanje www.pescanik.net) primetio kako „LDP propada naočigled svih nas“, a njen šef „nema odgovore na ključna finansijska pitanja... zašto živi ovde a ne onde, otkud enormna potrošnja“, što je za LDP birača, kao „moralno osetljivijeg“ od prosečnog demokrate ili naprednjaka-„veliki udarac“. I zaključio: „Čedomir Jovanović prosto postaje i politički i moralni problem LDP-a, a i radni, da tako kažem, jer da bi njegov kult ostao neokrnjen u toj maloj ekipi, sve drugo sad mora da se potisne. To neće biti dobro.“ Razume se da je to, i još štošta drugo, čediste zabolelo. Poslanik Ostojić je u pomenutom tekstu, napisao da se obrušavanje na Čedomira Jovanovića događa „u situaciji kada nadležni organi određuju koliko on ljudi više treba da ima u obezbeđenju, u kojim vozilima treba da se vozi, tražeći od njega čak i krvne grupe njegove dece da bi takvu krv stalno imali u rezervi“. Podsetio je Ostojić i na hajku koju su „udbo-mafijaški“ mediji vodili protiv Zorana Đinđića pred atentat. I Nenad Prokić, LDP-ov poslanik u Skupštini Srbije, inače dramaturg, setio se Đinđića u intervjuu Borbi, ali u kontekstu Peščanikovih kritika. Rekao je kako je problem ljudi u Peščaniku to što zahtevaju „od pojedinca da bude bezgrešan da bi dobio podršku“; da su među tim intelektualcima i oni koji su svojevremeno kritikovali Đinđića, a sada se reč jedna od njih protiv pokojnog premijera ne može čuti. „Dakle, trebalo bi da budeš mrtav u Srbiji da bi dobio bezuslovnu podršku“, zaključio je Prokić. Onda je Teofil Pančić, kolumnista Peščanika (inače Vremena) napisao kako su se mnogi autori i sagovornici Peščanika „koji bi najradije progovorili na lakat suzdržavali da lanu o ovome ili onome što im ne ide u glavu“ kad je o LDP-u reč. A suzdržavali su se „zato što nisu hteli da potkopavaju šanse za javno, političko i parlamentarno etabliranje jedne stranke koja je, takva kakva je, veoma potrebna ovom društvu“. Pančić priznaje da je i sam bio od onih koji su se suzdržavali. Poslanik Prokić je pokušao da celu tu stvar u vezi sa poršeima i dedinjima i suzdržavanjem malo intelektualizuje pa je napisao nešto o Kamiju i Sartru, i suštini njihovih razlika. Pančić je, pazite sad, poput Kamija, a Prokić je, valjda nalik Sartru, pa dok Sartr tvrdi da čovek mora da učini neke stvari da bi postao čovek, Kami je uveren da čovek ne sme da uradi neke stvari da bi ostao čovek. Prokić je bio na Kamijevoj strani, kao nezavisni intelektualac, ali sada, kao političar, shvata Sartra jer onaj ko hoće nešto konkretno da uradi, mora da kopa, a kad kopaš košulja ne može ostati snežnobela. U možda malo manje intelektualnom, ali baš simpatičnom filmiću „U dobrom društvu“ reditelja Pola Vejca ima zgodna replika o rovovima i poršeu. Naime, kada mladi japijevac (Tofer Grejs) pokuša da zaprosi devojku (Skarlet Johanson) rečima kako je „ona ta“ žena-saputnik s kojom možeš u rovovsku borbu protiv ostatka sveta, ona mu odgovori: „Ali nismo u rovu, mi smo u poršeu.“ No, nit’ je Teofil Pančić Skarlet Johanson, nit’ je Prokić Tofer Grejs. Kako bilo, polemika se na Peščaniku nastavila a Sartr među čedistima, kome se od eldepeovaca zasad niko ne pridružuje u rovovskoj borbi, u svakom sledećem tekstu spušta loptu. Najžešći je bio u Borbi. Onda je napisao da „tinja tihi sukob između Peščanika i LDP-a“, a posle da polemiku nije započeo kao ljutitu reakciju ili da bi pozivao na ćutnju nego je to bio vapaj (!?) peščanikovcima „da koriguju sve što misle da ne valja“ u LDP-u (Odgovor Nadeždi Milenković, 28. jun, www.pescanik.net). Prokić, međutim, nije bio precizan u onome „sve“. Jer, ako Čedomir Jovanović nije izvan „svega“ nego je u „svemu“ što je LDP, znači li to da i Čedomira mogu pečšanikovci da koriguju ili ne? NIN je pozvao Prokića (u vrhu LDP-a su nas uputili na njega jer „to je Prokić pokrenuo“) da pojasni: 1. postoji li sukob sa Peščanikom ili ne, 2. kome to u ekstremno anacionalnom krilu levičara smeta Čedomir Jovanović i zašto, 3. da li su posredi unutarpartijska trvenja, ili je Čedomir Jovanović odlučio da se otrgne iz Peščanikovog zagrljaja podstaknut političkim analizama po kojima samo bez Peščanika može da se odlepi od tankog cenzusa? Prokić je, ipak, odlučio da „za sada ne daje izjave nekom trećem o tome, jer rasprava još uvek traje, tek je počela, rasprava je javna i svako u nju može da se uključi, ali treba da se raspravi kao porodična nesuglasica unutar kruga ljudi u kojem je i nastala“. Tako, ne znamo kako je „tihi sukob“, mutirao u „porodičnu nesuglasicu“, a ova u Prokićev vapaj peščanikovcima „da koriguju sve što misle da ne valja“. Kad je reč o kalkulacijama da bi LDP-u valjalo da se otrgne od Peščanika, Prokić je rekao da su to besmislice. Nema toga. Napisao je već da „LDP ne bi uspeo da postane parlamentarna stranka bez ljudi koji prave, govore ili slušaju Peščanik”, a kaže da je to i zvanični stav LDP-a. Možda im se čini da su isuviše mali i da bi bez Peščanika izgubili preko potreban identitet po kojem su se dosad razlikovali od DS-a? Dakle, ako je neodrživa konstrukcija da je LDP-u Peščanik ono što je Tomi bio Šešelj, omča oko vrata, odakle proizlazi da Čedini liberali neće ući u vlast sve dok se konačno ne oslobode ekstremista koje Srbija ne miriše (posebno ne ove anacionalne), ostaje pitanje: jesu li „polemike“ i „dijalozi“ u pojedinim liberalnodemokratskim medijskim krugovima pokušaj konačnog obračuna sa Čedomirom Jovanovićem, i to iznutra? Teofil Pančić, kolumnista „Peščanika“ Čačkanje i ljutkanje Čudna mi čuda, neki političar se ljutnuo na neke novinare, a bogme i „pesnike, pisce i ostalu menažeriju“. Pa uzeo da ih (dobronamerno, kao i uvek) poduči redu. Al’ ono drčno, pa se ne da. Političaru se, doduše, sviđalo kad se bivalo drčnim kontra drugih, ali ne sviđa mu/im se kada se isti belaj dogodi njemu, umesto da bude srećan što mu se nije dogodio ranije, a mogao je. Možda je i trebalo. Eto, to je sve što ima u famoznom „sukobu Peščanika i LDP-a“, kojim će čaršija koji dan ispirati usta, dok ne naiđe nešto drugo. Uzgred, mnogi veruju kako sam, avaj, baš ja artikulisao jednu stranu tog sukoba. Ako je tako, izvinjavam se, omaklo mi se, nisam nameravao. Naime, uvek govorim i pišem striktno u prvom licu jednine. Napisao sam redovnu kolumnu, i to je sve. To je samo moj pogled na stvari, a neko drugi ga deli ili ne deli. „Dve Svetlane“ ionako nisu imale pojma ni o čemu ću pisati, ni kako, dok nisu dobile gotov tekst. Baš kao uvek. A kakav je moj, je li, građanski stav o svemu tome? Ma, vrlo je to jednostavno. Kad su izbori, glasam za LDP, jer LDP čačka ono o čemu drugi ćute ili se prenemažu. Verujem da ću činiti tako i ubuduće. Kada, međutim, LDP, ili neko iz LDP-a, očekuje od Peščanika da „sojuznički“ ćuti ili da se prenemaže oko nečega što valja pročačkati, onda glasam za Peščanik, a protiv LDP-a. Dobro smo se razumeli, ne sumnjam. Što ne znači da neki neće nastaviti da se prave blesavi.