Evropa u oglasu

Biračko telo Čedomira Jovanovića nedavno je plaćenim oglasom obznanilo da Čedomir Jovanović nema alternativu! Svi su se potpisali, gotovo celo biračko telo. U očigledno nadahnutom tekstu kažu: „Sadašnja situacija nas obavezuje da javno podržimo, pre svega, Liberalno-demokratsku partiju koja i u ovakvim okolnostima pokazuje da je moguće voditi hrabru politiku, rizikovati neprestane napade i boriti se za podršku uvek kada za građansku i evropsku ideju postoji i minimalni prostor.“ Na ovaj apel u ovom času ljubitelje Jovanovićeve LDP pobudio je ishod lokalnih izbora u Zemunu i na Voždovcu, gde su pobedili oni koji, prema mišljenju ovog biračkog tela, ugrožavaju ionako krhki potencijal za promene i reforme. Drugim rečima, neprijatelj diže glavu! Politici Čedomira Jovanovića ne manjka glamuroznost: bez NATO-a nema nam života, Zapad a ne Istok, koji Rusi, itd! Rusi i seljaci, srpski seljaci, jesu materija koje se najviši funkcioneri LDP (poimenice Nenad Prokić, Vesna Pešić) iskreno gade. Rusi i seljaci su, u našem slobodnom tumačenju njihove političke poetike, neka vrsta protoplazme – sastoje se od ugljenika, vodonika, kiseonika i azota, živa su bića, ali bez traga ikakvog duhovnog i kulturnog utemeljenja. Prokić se u „Utisku nedelje“ pred ministrom spoljnih poslova Jeremićem javno gadio Rusa, a gđa Pešić je ranije saopštila da je sramota biti seljak u 21. veku u evropskoj Srbiji. Prokić je preporučio Vuku Jeremiću da sagne glavu (dostojanstvo se ne sipa u traktor! – primedba naša) radi evropske perspektive i boljeg života celokupnog naroda. Jer ako komentariše odluke Haškog tribunala ili ako, kao ministar, kaže stranom faktoru da ne odustaje od suvereniteta i integriteta zemlje koju predstavlja, ugroziće našu nacionalnu budućnost; strani faktor se može uvrediti... Drugo su ambasadori velikih sila (ne računajući Rusiju) koji u Srbiji kroje Srbiju prema sopstvenim apetitima; Srbija se naljutiti ne sme... Nekada, u Miloševićevoj diktaturi, bila je na snazi parola „Srbija se saginjati neće“. Danas, u demokratiji, misli se da je delotvornija parola „Srbija se saginjati mora, jer samo sagnuti možemo u Evropu“. Ali, opet, blisko iskustvo nas uči da nas, kad se sagnemo, i dalje saginju. Na primer, potmulim pretnjama državnoj celovitosti radi regionalizacije, u cilju modernizacije i harmoničnog razvoja! Ističući privrženost evropskim vrednostima, Čedomir Jovanović je, pretpostavljamo, uspostavio dobre odnose sa onima s Kojima Treba, što je dobar oslonac za dalje lokalno i globalno delovanje, i time je među pristalicama i u delu neopredeljenih stekao slavu prosvećenog princa koji će nas izvesti u Evropu u džipovima i firmiranim odelima. Jovanovićeve pristalice, kriptokomunisti i ostali, gotovo iskreno veruju da ih Evropa čeka kako bi joj svojim reformskim nervom i širokim, praktičnim pogledom na svet, pomogli u rešavanju ekonomske i svake druge krize. Sažeto govoreći, veruju da su izabrani deo srpskog naroda kome ne veruju, i nećete ih ubediti da nisu. Radi se o strasti za vlašću uz koju ide i isključivost. Na srpskoj političkoj sceni, naročito među manjim strankama, postoje stranke-preduzeća (na primer, G17 plus) i stranke-sekte (LDP). Povezuje ih, što se golim okom može videti, glad za vlašću po svaku cenu i slabost prema materijalnim dobrima. I u pravu je član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije Slobodan Beljanski kada kaže da se ne treba čuditi što se olako zaboravljaju stari gresi i u isto vreme pažljivo čuvaju oprobani mehanizmi kontrole, pa, u nekom izokrenutom redu stvari, ono što je sekundarno potire ono što je primarno. Tako koalicija biva važnija od lustracije, privatizacija od denacionalizacije, a nedodirljivost tajnih policijskih dosijea od prava na dostupnost informacija. Dodali bismo s naše strane da su njihovi međusobni ratovi lažni, i služe za održavanje kondicije, a ljubav prema bilo čemu neiskrena, osim, kako je rečeno, prema novcu i vlasti, što jedno s drugim ide, u njihovom slučaju naročito. Vreme je da kažemo nešto drugo. Svojim očima smo gledali kako ta stvar funkcioniše u zemljama prosvećene demokratije, sa čvršćim pravnim sistemima i sa razvijenom političkom kulturom, među koje se mogu ubrojati i pojedine zemlje Evropske unije. I može se reći da naša stvar loše stoji. U pomenutim ambijentima Čedomir Jovanović, iako još u cvetu mladosti, odavno bi bio politički mrtav, i to više puta, zbog mnogih političkih prestupa, od kojih izdvajamo samo tri: 1. kada je dozvolio da se nacrta „Čedina zebra“ kako bi prečicom stigao do Narodne skupštine - na prosvećenom Zapadu, u takvom slučaju, mediji bi ga satanizovali kao Srbiju, a onda bi ga i političari izopštili iz svojih redova, jer tamo političari zaziru od medija zato što ne mogu da ih disciplinuju, nego moraju da ih slušaju; 2. kada mu je dato da putem Narodne skupštine ceo dan zamajava narod svojom apsolutno tragikomičnom ispovešću da je bio u dodiru s kriminalom (Zemunski klan) isključivo u interesu tog istog naroda – kada bi se takav slučaj dogodio u prosvećenijem delu Evropske unije i šire, akter takvog slučaja barem bi pokušao da prikrije tragove. Moguće je da u našem slučaju nije bilo moguće prikriti tragove, pa se pribeglo triku otvaranja duše. Čeda je otvorio dušu i njegovo iskreno priznanje da su mu ruke prljave ali da mu je zato savest čista, donelo mu je simpatije kriptokomunista i evropocentričnih Srba. Na tom talasu, dakle, Čedomir je isplivao u Evropu; 3. kada je izjavio da su mu džipove i ostala prirodna bogatstva poklonili ili dali na korišćenje imućni prijatelji – u Evropi i na onom Zapadu kome težimo nema muljanja, transparentnost porekla imovine političara je svetinja, tamo poreznici munjevito deluju, a sredstva javnog informisanja mučki čekaju iza ćoška. I dogodi li se kakva nepravilnost, ode karijera! Bolest prljavih ruku, iako zarazna, kod nas je, međutim, društveno prihvatljiva. Videćemo šta će na to reći evropski sanitarci...