Imigracija, islam i Zapad

Kada konzervativni autor kao što je Kris Koldvel u naslovu knjige daje omaž Edmundu Burku, možemo biti sigurni da namerava da govori o pitanjima čije implikacije smatra izuzetno bitnim. Burkovo remek-delo političke kritike Razmišljanja o Francuskoj revoluciji je tekst na kome se zasniva moderni konzervativizam i tekst koji inspiriše klasične liberale. Koldvel u knjizi Razmišljanja o evropskoj revoluciji: imigracija, islam i Zapad vrlo detaljno razrađuje tezu po kojoj velike migracije muslimanskih imigranata u zapadnu Evropu za posledicu imaju prekid sa dosadašnjom evropskom tradicijom, kao što je to, po Burku, za posledicu imao i utopijski realizam Francuske revolucije. Oni koji su upoznati sa aktuelnim društvenim tenzijama u zapadnoj Evropi u Koldvelovom tekstu neće otkriti ništa što već ne znaju, ali će uživati u autorovoj upečatljivoj analizi i sintezi. Relativno slaba i nesigurna Evropa, smatra autor, dozvolila je znatnu imigraciju stanovništva iz zemalja čija se kultura suštinski razlikuje od njene, i to u meri da faktički više nije u poziciji da odlučuje o sopstvenoj budućnosti. Koldvelovu Kasandru predstavlja perspektivni torijevski član britanskog parlamenta i zagovornik antiimigrantske politike, Enoh Pauel, koji je zarad tih ciljeva žrtvovao svoju karijeru. Ovu knjigu, u principu, možete shvatiti kao dužu apologiju Pauelovih stavova koji su vremenom postajali sve ekstremniji. Očekivano je da Koldvel prihvata koncept o „sukobu civilizacija“ Semjuela P. Hantingtona, postavljajući zapadnu Evropu na ono što je harvardski profesor nazivao konstantno krvavom granicom islama. Na Koldvelovu procenu onoga što se rizikuje ukazuje i citiranje J. Habermasa, ateiste, koji je posle razgovora sa Jozefom Racingerom, koji je tada bio kardinal, izjavio: „Hrišćanstvo, i ništa sem njega, predstavlja glavnu osnovu slobode svesti, ljudskih prava i demokratije... Do danas se nije pojavila alternativa. Nastavljamo da crpimo inspiraciju s tog izvora. Sve je ostalo postmodernističko naklapanje“. Koldvel na vešt način uspeva da objasni kako je nespretan način na koji je Evropa prihvatila muslimansku manjinu, koja sve glasnije reklamira svoja prava, što uzrokuje transformaciju nekada intelektualno pomodnog anticionizma u novi zarazni oblik antisemitizma, koji će, po rečima francuskog filozofa Alana Finkelkrauta „za Evropu XXI veka biti ono što je za Evropu XX veka bio komunizam: izvor nasilja“. Iako nerado govori da se i većina Amerikanaca protivi masovnoj imigraciji, Koldvel podvlači da su problemi od muslimanskih aktivističkih grupa u Evropi drugačiji od problema koje u Sjedinjenim Državama stvara južnoamerička imigracija. Imigranti iz Južne Amerike jednostavno govore drugim jezikom koji postoji i u Evropi i sobom donose kulturu koja se može uporediti sa „belačkom kulturom američke radničke klase od pre 40 godina. To je savršeno jasno svakom Amerikancu koji je bar jednom razgovarao sa roditeljima o tome kako se nekad živelo... Imigracija u Americi ne zahteva drastičnu kulturnu ili institucionalnu reformu. Naprotiv, ona ih može dodatno očvrsnuti“. Američko iskustvo: Čak je i američka istorija vezana za imigracione procese. „Dolazak Iraca u Boston za posledicu je imao uništenje jednog od najvažnijih gradova u istoriji protestantizma. Do uništenja nije došlo samo zbog dolaska Iraca, već prvenstveno zbog toga što su Jenkiji odbili da nastave da žive u gradu kojim su upravljali Irci, dok se nivo kriminala i korupcije sve više povećavao“. Koldvel citira istoričara Oskara Handlina da je „samo polovina potomaka bostonskih stanovnika iz 1820. živela u njemu 30 godina kasnije“. Problem s istorijom je što se ona, kao i Bog, krije u detaljima, a nagomilavanje različitih detalja kao da minira autorove planove. Možemo koliko hoćemo oplakivati propast protestantske kulture u Masačusetsu, ali činjenica je da irski imigranti nisu lovili „veštice“ u Novoj Engleskoj, niti su se puritanci predali bez ikakve borbe. Štaviše, uprkos činjenici da se tokom perioda kojim se Koldvel bavi broj irskih katolika sa pravom glasa koji su živeli u Bostonu povećao za 197 procenata, prvi gradonačelnik irskog porekla Hju O’Brajen izabran je tek 1885. - četvrt veka kasnije. O’Brajen je bio glavni oslonac bostonskog biznisa, podržavali su ga i katolici i protestanti, a na vlasti je, zahvaljujući poštenju i nepotkupljivosti u periodu hronične korupcije, ostao četiri mandata. Razočaravajuće je to što analitičaru Koldvelovog kalibra izmiče jedna od nekonzistentnosti vezanih za „sukob civilizacija“ o kome toliko govori. Koldvel s pravom oštro kritikuje ono što definiše kao „univerzalnu osrednjost muslimanskih društava“, političko nasilje aktuelnih režima u muslimanskim zemljama i njihove apologete poput Tarika Ramadana. Niko ipak ne može poreći jedno, ma kako krvavi bili teroristički napadi na Madrid 2004. i London 2005, ostaje činjenica da su od Drugog svetskog rata naovamo najveće nasilje pretrpeli muslimani tokom građanskog rata u Bosni, a sproveli su ga pravoslavni hrišćani i Evropljani Srbi. Isto tako, broj žrtava terorističkih napada na londonski metro i madridsku železnicu bledi naspram broja žrtava bombaških napada IRA-e ili baskijske ETA-e. Neiskazani autoritet: Kao poštovalac Burka, Koldvel veruje u ono što je Burk nazivao predrasudama, koje se ogledaju u neiskazanom autoritetu tradicije, navike, porodičnog vaspitanja i zajedničkih kulturnih odlika. On veruje da je rezultat sukoba civilizacija već odlučen na štetu Evrope. Veruje i da Evropljani danas moraju da biraju između onoga što Pauel naziva „tragedijom američkog kulturnog pluralizma“ i kvaziotomanskog uređenja u kome su verske zajednice autonomni entiteti unutar pojedinačnih državnih granica. Istorija je, međutim, uvek pronalazila način da pomeša zapadnjački istorijski determinizam sa njegovim ne toliko dalekim intelektualnim rođakom - islamskim fundamentalizmom