|
|
 |
| Свет |
Кристофер Колдвел, конзервативни мислилац
Имиграција, ислам и Запад
Исход битке између Запада и муслимана у Европи већ познат - победили су муслимани
Када конзервативни аутор као што је Крис Колдвел у наслову књиге даје омаж Едмунду Бурку, можемо бити сигурни да намерава да говори о питањима чије импликације сматра изузетно битним. Бурково ремек-дело политичке критике Размишљања о Француској револуцији је текст на коме се заснива модерни конзервативизам и текст који инспирише класичне либерале. Колдвел у књизи Размишљања о европској револуцији: имиграција, ислам и Запад врло детаљно разрађује тезу по којој велике миграције муслиманских имиграната у западну Европу за последицу имају прекид са досадашњом европском традицијом, као што је то, по Бурку, за последицу имао и утопијски реализам Француске револуције.
Они који су упознати са актуелним друштвеним тензијама у западној Европи у Колдвеловом тексту неће открити ништа што већ не знају, али ће уживати у ауторовој упечатљивој анализи и синтези. Релативно слаба и несигурна Европа, сматра аутор, дозволила је знатну имиграцију становништва из земаља чија се култура суштински разликује од њене, и то у мери да фактички више није у позицији да одлучује о сопственој будућности. Колдвелову Касандру представља перспективни торијевски члан британског парламента и заговорник антиимигрантске политике, Енох Пауел, који је зарад тих циљева жртвовао своју каријеру. Ову књигу, у принципу, можете схватити као дужу апологију Пауелових ставова који су временом постајали све екстремнији.
Очекивано је да Колдвел прихвата концепт о „сукобу цивилизација“ Семјуела П. Хантингтона, постављајући западну Европу на оно што је харвардски професор називао константно крвавом границом ислама. На Колдвелову процену онога што се ризикује указује и цитирање Ј. Хабермаса, атеисте, који је после разговора са Јозефом Рацингером, који је тада био кардинал, изјавио: „Хришћанство, и ништа сем њега, представља главну основу слободе свести, људских права и демократије... До данас се није појавила алтернатива. Настављамо да црпимо инспирацију с тог извора. Све је остало постмодернистичко наклапање“.
Колдвел на вешт начин успева да објасни како је неспретан начин на који је Европа прихватила муслиманску мањину, која све гласније рекламира своја права, што узрокује трансформацију некада интелектуално помодног антиционизма у нови заразни облик антисемитизма, који ће, по речима француског филозофа Алана Финкелкраута „за Европу XXI века бити оно што је за Европу XX века био комунизам: извор насиља“.
Иако нерадо говори да се и већина Американаца противи масовној имиграцији, Колдвел подвлачи да су проблеми од муслиманских активистичких група у Европи другачији од проблема које у Сједињеним Државама ствара јужноамеричка имиграција. Имигранти из Јужне Америке једноставно говоре другим језиком који постоји и у Европи и собом доносе културу која се може упоредити са „белачком културом америчке радничке класе од пре 40 година. То је савршено јасно сваком Американцу који је бар једном разговарао са родитељима о томе како се некад живело... Имиграција у Америци не захтева драстичну културну или институционалну реформу. Напротив, она их може додатно очврснути“.
Америчко искуство: Чак је и америчка историја везана за имиграционе процесе. „Долазак Ираца у Бостон за последицу је имао уништење једног од најважнијих градова у историји протестантизма. До уништења није дошло само због доласка Ираца, већ првенствено због тога што су Јенкији одбили да наставе да живе у граду којим су управљали Ирци, док се ниво криминала и корупције све више повећaвао“. Колдвел цитира историчара Оскара Хандлина да је „само половина потомака бостонских становника из 1820. живела у њему 30 година касније“.
Проблем с историјом је што се она, као и Бог, крије у детаљима, а нагомилавање различитих детаља као да минира ауторове планове. Можемо колико хоћемо оплакивати пропаст протестантске културе у Масачусетсу, али чињеница је да ирски имигранти нису ловили „вештице“ у Новој Енглеској, нити су се пуританци предали без икакве борбе.
Штавише, упркос чињеници да се током периода којим се Колдвел бави број ирских католика са правом гласа који су живели у Бостону повећао за 197 процената, први градоначелник ирског порекла Хју О’Брајен изабран је тек 1885. - четврт века касније. О’Брајен је био главни ослонац бостонског бизниса, подржавали су га и католици и протестанти, а на власти је, захваљујући поштењу и непоткупљивости у периоду хроничне корупције, остао четири мандата.
Разочаравајуће је то што аналитичару Колдвеловог калибра измиче једна од неконзистентности везаних за „сукоб цивилизација“ о коме толико говори. Колдвел с правом оштро критикује оно што дефинише као „универзалну осредњост муслиманских друштава“, политичко насиље актуелних режима у муслиманским земљама и њихове апологете попут Тарика Рамадана. Нико ипак не може порећи једно, ма како крвави били терористички напади на Мадрид 2004. и Лондон 2005, остаје чињеница да су од Другог светског рата наовамо највеће насиље претрпели муслимани током грађанског рата у Босни, а спровели су га православни хришћани и Европљани Срби. Исто тако, број жртава терористичких напада на лондонски метро и мадридску железницу бледи наспрам броја жртава бомбашких напада ИРА-е или баскијске ЕТА-е.
Неисказани ауторитет: Као поштовалац Бурка, Колдвел верује у оно што је Бурк називао предрасудама, које се огледају у неисказаном ауторитету традиције, навике, породичног васпитања и заједничких културних одлика. Он верује да је резултат сукоба цивилизација већ одлучен на штету Европе. Верује и да Европљани данас морају да бирају између онога што Пауел назива „трагедијом америчког културног плурализма“ и квазиотоманског уређења у коме су верске заједнице аутономни ентитети унутар појединачних државних граница.
Историја је, међутим, увек проналазила начин да помеша западњачки историјски детерминизам са његовим не толико далеким интелектуалним рођаком - исламским фундаментализмом
Los Angeles Times
Превод Милана Бабић
|
Share on Facebook
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар
|
| Приступ за чланове |
 |
|
 |
| Мисли |
|
изјава недеље
„Шљива је универзални производ. Од ње можете да се наједете ако сте гладни, а ако вам крене лоше, можете и да се напијете. То и ја понекад чиним, јер верујте, шта год да мислите, овај министарски посао није нимало лак.“
Прочитајте све мисли  |
|
| Свет |
 |
|
 |
|
