Duhovi prošlosti

Kada je izraelska vojska, pod komandom Arona Šarona, ušla u Liban, 5. juna 1982. godine, da bi isterala Palestince i Jasera Arafata, u akciji pod ironičnim nazivom “Mir Galiciji”, Ari Folman nije napunio još ni dvadeset godina. Kao regrut pešadinac obreo se u ovoj “okupacionoj” operaciji, koja se, iako u najavi planirana na nekoliko nedelja, pretvorila u rat koji je trajao čitavih 18 godina. Svoje uspomene i uspomene svojih drugara iz te “mirnodopske” misije, koja je dramatično obeležila njihove živote, mnogo godina kasnije, 2008, pretvorio je u animirano-dokumentarni film “Valcer sa Baširom”, u kome se obračunao sa duhovima prošlosti i sa kojim je izazvao veliku pažnju svetske javnosti. Folmanov “Valcer sa Baširom” je, posle uspešnog nastupa na Kanskom festivalu 2008, gde je gotovo do pred kraj važio za jednog od ozbiljnih favorita za “Zlatnu palmu”, poput cunamija protutnjao svetskim festivalima prošle godine. Bio je i na Festivalu autorskog filma u Beogradu u decembru, da bi se njegov tvorac i autor Ari Folman, sada sa svetskim renomeom, obreo u međunarodnom žiriju na 55. filmskom festivalu u Taormini, gde je u društvu sa Loranom Kanteom, koji ga je u Kanu pretekao za prsa, delio pravdu za mediteranske filmove u glavnoj konkurenciji. Pod sunčanim nebom Sicilije, na terasi poznatog hotela Timeo, smeštenog tik uz čuveni amfiteatar Grčkog teatra, sa koje se pruža veličanstven pogled na vulkan Etnu i Jonsko more, poveli smo razgovor sa ovim poznatim izraelskim rediteljem o filmu “Valcer sa Baširom”, njegovim uspomenama iz prošlosti, pogledu na sadašnjost i planovima u budućnosti. Vaš film je prošle godine u Kanu izazvao veliku pažnju kako na estetskom, tako i na političkom planu. Kako gledate na to sada pošto je film obišao čitavu planetu? - Sa filmom, koji sam radio čitavih pet godina, bio sam prisutan u nizu sredina i na brojnim festivalima i to je neprocenjivo iskustvo. U svakoj zemlji reakcije su bile u znaku refleksija na sopstvenu istoriju. U Francuskoj je probudio zaboravljene duhove njihove kolonijalne politike, u Nemačkoj sećanja na holokaust, zato niko nije došao da gleda film, u Sarajevu su bili zaokupljeni masakrom, u vašoj zemlji je, verovatno, podsetilo na neke druge slične misije, poput ”Milosrdnog anđela”. U Americi su bili zaokupljeni samom produkcijom, kako film koji sam radio sa još šestoricom drugara, može da bude toliko uspešan i konkurentan sa produkcijom Pikara, ovenčanog brojnim Oskarima, njih je interesovao samo biznis, a temu su sklonili u stranu. “Valcer sa Baširom” je, između ostalog, i autobiografski film, koji pokazuje vašu ličnu priču i priču vaših prijatelja, susret sa duhovima prošlosti koji deluje i kao neka vrsta egzorcizma. Kako ste uopšte došli do ideje da ga realizujete? - Taj proces je godinama sazrevao u meni. Posle traumatičnih iskustava na frontu, kada sam kao mladić dobio odsustvo, otputovao sam na Daleki istok sa željom da putujući sve zaboravim. Tada sam se smestio u jedno mesto iz koga sam svojim prijateljima pisao pisma izmišljajući priče o svom putovanju, nešto između realnosti i snova, zapravo putovanje mog uma. Mnogo godina kasnije kada sam bio oslobođen vojne obaveze traženo je od mene da vojnom psihoterapeutu pričam o svojim iskustvima iz vojne službe, za neko istraživanje koje su pravili. Na tim seansama sam koristio i svoja nekadašnja pisma i shvatio da je to zapravo moja lična životna priča, koju sam konačno pretočio u film. Mada kažete da je reč o vašoj ličnoj priči, šta je sa njenim političkim konotacijama? - Moja želja je bila da ispričam svoju ličnu priču kao neku vrstu samoterapije za sve kroz šta sam prošao i doživeo u Libanu. Ovo je u osnovi antiratni film, koji poručuje da je svaki rat besmislen u očima običnih vojnika, kakav sam i ja nekad bio. Nadam se da je ta dominantna poruka doprla do gledalaca. Jasno je da politika kreira naše sudbine, čak i pogrešna, i to je prisutno u mom filmu ”Valcer sa Baširom”, reč je o pokušaju Šarona da na predsedničko mesto u Libanu ustoliči svog saveznika, vođu hrišćanske milicije Bašira DŽemaela i istera Jasera Arafata u Tunis, koštao je, nažalost, mnoge živote. Ipak, nisam želeo da napravim politički film, nego da se kao čovek suočim sa samim sobom i svojim traumatičnim iskustvima. Vaš kolega Dejvid Bensetrit napravio je na sličnu temu dokumentarni film “Tiho, oče, mi pucamo” 2005. zbog koga je doživeo mnoge neprijatnosti, čak i prebijanja, od vojne milicije u Izraelu. Kako ste vi u svemu prošli sa ovako provokativnom temom za vašu sredinu? - Iskreno, film je mnogo bolje primljen nego što sam i ja sam očekivao. Uspešan nastup u Kanu poklopio se sa godišnjicom 60 godina postojanja Izreala, i bio prihvaćen od države kao njihovo “čedo”. Verovatno iz dva razloga. Prvo, jer je pokazivao Izrael kao mesto demokratske pluralnosti gde svako može da postavi neka delikatna pitanja i na njih dobije odgovor. Drugo, političari su shvatili da reakcija na film nudi “dokaz” da masakr nisu učinili Jevreji, nego neki drugi. Zbog toga su počeli da šalju moj film svuda po svetu i gde god sam išao uvek me je sačekivao predstavnik ambasade. Na kraju sam najviše kritika doživeo od levice, kojoj i sam pripadam, zbog toga što film, po njihovom mišljenju, ne preuzima odgovornost za ono što se dešavalo u Libanu. Ali, neki komentari govore da vaš film indirektno opravdava stav vaše vlade “mi nismo ništa činili, samo smo gledali”. To čitavu stvar problematizuje u svetlu najnovije avanture u Libanu i najnovijih događanja u Gazi? - Svestan sam toga. U filmu nije ništa novo rečeno. Moje opredeljenje je bilo da se ne bavim političkim rukovodstvom i njihovom odgovornošću, jer je to već opšte mesto u istoriji. Napravio sam film o sebi i svojim prijateljima, kao svedocima strašnih stvari koje su se dogodile u izbegličkim kampovima Sabri i Šatili, kada je moja jedinica bila na samo nekoliko kilometara od mesta događanja, a da toga nije bila svesna. Moja priča je usmerena ka pitanju kako se suočiti sa počinjenim zločinom i potrebi da učinim nešto povodom toga kao naravoučenije za one koji dolaze. Nažalost, najnovija događanja me uveravaju da se ništa ne menja. Nikakvu lekciju nismo naučili. Posle prvog rata u Libanu bile su ogromne demonstracije sa više od pola miliona ljudi, koje su dovele do smene Šarona zbog toga što ništa nije učinio, a Menahem Begin se, takođe, povukao sa političke scene. Posle drugog rata demonstriralo je svega 3.000 ljudi, a tokom događanja u Gazi svega nekoliko stotina. LJudi postaju sve više desno orijentisani i ekstremno nastrojeni u Izraelu, što je užasavajuće depresivno. Imate tri sina. Kao otac, kako gledate na budućnost svoje dece? Ima li svetla na kraju ovog tunela, kada vaš ministar inostranih poslova tvrdi da nijednom izraelskom vojniku ne može biti suđeno za bilo kakav ratni zločin? - Ako citirate Lidermana, on je fašista koji veruje da nijedan Arapin nema prava da živi u Izraelu i tako se i ponaša. Ali nije problem u njemu, problem je u ljudima koji su glasali za njega. Godine 1992. levica je imala većinu, to je danas nezamislivo, a od tada je prošlo samo petnaest godina, sada samo ekstremisti dobijaju glasove. Rasizam dolazi kao posledica odsustva obrazovanja. U državi koja gotovo sav svoj novac troši na naoružanje, umesto na obrazovanje svoje dece, nema prostora za “svetlost”, a budućnost je ugrožena. Svoju filmsku karijeru započeli ste “Santa Klarom” 1996. rađenom po noveli Čeha Pavela Kohuta, potom ste napravili futurističku fantaziju “Made in Izrael” 2001. o potrazi za poslednjim nacistom, do sadašnjeg “Valcera sa Baširom” rađenog kao dokumentarna animacija, šta planirate kao svoj sledeći nastup? - Sledeći film, koji planiram da radim iduće godine, predstavlja adaptaciju novele Stanislava Lema. Reč je o svetu u kome dominira proizvođač psihijatrijske droge. O tome je već snimljen film šezdesetih godina, ali ja želim da donesem novo viđenje prepuno iznenađenja. Sva sadašnjost biće rađena kao igrani film, a kada skočimo u budućnost biće to animacija, i to mnogo eksperimentalnija i izazovnija nego u “Baširu”. Iskreno se radujem projektu, a veliki sam obožavalac Stanislava Lema. Kako se vaš projekat uklapa u opštu situaciju u filmskoj industriji pogođenoj ekonomskom krizom? - Moj budući film se upravo bavi tom temom. Svetom kontrolisanim od moćnih kompanija, koje planiraju da više ne koriste glumce nego animirane karaktere. To je priča o novcu, drogi, vlasti.