LJajićev Rubikon

Srbi su, izgleda digli ruke od političara. Ne veruju više nikome. Istraživanja javnog mnjenja već mesecima pokazuju da je procenat onih građana koji kažu da su politički neopredeljeni i da ne bi glasali ni za koga već mesecima stabilno iznad 50 odsto. A broj onih koji izlaze na izbore je, po pravilu, manji od broja opredeljenih. Što će reći da bi u ovom trenutku na glasanje pohitala tek trećina građana Srbije. Ali i da je na političkom tržištu veliki rezervoar slobodnih glasova. Ovakva društvena klima i sve dramatičnija socijalna situacija više pogoduju nekim ekstremnijim ideologijama od socijaldemokratske, ali ovog leta je nekoliko političara baš tu, na levom centru, uočilo slobodan prostor i šansu za svoj politički uspeh. Među njima i jedan sasvim ozbiljan političar: Rasim LJajić. LJajić upravo privodi kraju skupljanje potpisa i uskoro će registrovati Socijaldemokratsku partiju Srbije. Čovek koji je rešio kvadraturu kruga srpske politike - uvek je na vlasti a popularnost mu samo raste - tako kreće u najveći izazov u svojoj političkoj karijeri: pravljenje ozbiljne (većinske) stranke. Mnogo šta guralo je LJajića da krene u tom smeru. Uskoro će 20 godina kako se bavi problemima Bošnjaka. Poslednjih osam godina to radi između drugih državnih poslova i vikendom. Dosadilo mu je da vodi Sandžačku demokratsku partiju preko telefona - pogotovo što s njom nije mogao postići ništa mnogo veće od onoga što je već postigao. A da se vraća u Novi Pazar više nema smisla; LJajić je odavno prevazišao nivo lokalnog ili regionalnog političara. Na stolu su mu ostale tri varijante: da pokuša da formira krovnu manjinsku stranku i dobije malo više nego sa SDP-om; da se utopi u DS, dobije potpredsedničko mesto u Krunskoj i tamo nastavi kao vojnik partije, ili da sam osnuje većinsku partiju i u Srbiji postane ono što nije nijedan manjinski političar u Evropi - lider uticajne stranke. Da odabere ovo poslednje, najteže i najrizičnije, verovatno je definitivno odlučio 2. juna, nešto posle 22 sata, kada su stigli rezultati sa lokalnih izbora u Zemunu i Voždovcu. Naime, LJajić se dugo premišlja da izmeri svoju snagu na izborima ali je zbog dogovora sa DS-om od toga odustao na poslednja dva velika glasanja. Na malim, lokalnim glasanjima imao je dobre rezultate ali u svom kraju. Zemun i Voždovac su prve opštine koje nemaju džamiju a gde je LJajić na izbore izašao samostalno. I napravio je odličan rezultat, pogotovo na Voždovcu sa osvojenih 3,5 odsto glasova, ali i u Zemunu gde je osvojio nešto više od dva odsto. Još jedan detalj je tu bitan: u Zemunu za njega nisu glasali pripadnici romske nacionalnosti (to se može utvrditi na osnovu rezultata po biračkim mestima) iako je vodio kampanju po naseljima u kojima oni žive. U centralnim delovima Zemuna nije imao skoro nikakvu kampanju a dobio je glasove. I to je bio jasan signal kuda da krene. Sandžačku demokratsku partiju nije ugasio već je ona kolektivno pristupila većem SDP-u. Drugih kolektivnih pristupanja neće biti; dakle nikakvog ujedinjavanja sa strankom Nebojše Čovića ili nekakvim organizacijama koje sada želi da okupi Dušan Janjić - neće biti. Uostalom, Janjić u istraživanjima javnog mnjenja i ne postoji, a Čović bi mu doneo određen broj glasova u Beogradu ali on nosi i izvestan otpor koji bi mogao da odbije neke potencijalne glasače. A najveći kapital koji ima Rasim LJajić je to što ima odličan rejting i što ne postoji nijedna grupacija koja ima izražen otpor prema njemu. Veoma mali broj ljudi ga baš ne voli. Istraživanja pokazuju da LJajić ima odličnu ocenu prihvatljivosti; većina ga ocenjuje pozitivno, pri tom je poznat a izlazi sa nečim novim, što građani uvek vole. To su na papiru bolje predispozicije nego što su imali Nikolić i Vučić kad su pravili SNS. Ali Šešelj je već dugo bio u Hagu i oni su prepoznati kao lideri i to je ono što će biti najveći problem za LJajića. Građani ga ne vide kao lidera, kao nekoga ko bi mogao da ih povede. Istraživač javnog mnjenja tu pravi paralelu sa profesorom Dragoljubom Avramovićem; građani su ga voleli ali ga nisu doživljavali kao lidera i zato on nikada nije bio predsednički kandidat opozicije. Dakle, najveće pitanje za Rasima LJajića jeste: da li je Srbin koji ga ocenjuje pozitivno spreman i da zaokruži njegovo ime na glasačkom listiću? Čak i najiskusniji istraživači javnog mnjenja ne smeju da prognoziraju. Naravno, LJajić pre svega cilja na neopredeljenu i razočaranu većinu ali i na opredeljenu manjinu. Ovog trenutka on je jedini političar u Srbiji za koga bi mogao da zamisli da glasa i dosadašnji glasač radikala ali i Čedomira Jovanovića. Može da uzima iz svih kutija. I scenario da LJajić zaustavi dotok razočaranih glasača naprednjacima, da malo uštine SPS i da ispod cenzusa ostavi LDP je sasvim moguć. Ali je realan i scenario da LJajiću krene da se sliva direktno sa gomile Demokratske stranke i da rast LJajića prati pad DS-a. Ne treba sumnjati da je LJajić u sve ovo ušao sa blagoslovom Borisa Tadića. Ali, šta ako izgubi taj blagoslov? Hoće li u tom slučaju izgubiti i nezvaničnu titulu miljenika medija? Jer, LJajić, do sada nikoga, izuzev Ugljanina, nije ugrožavao. I više ga ni mediji, a ni vodeći srpski političari neće gledati istim očima. I ako na prvim sledećim izborima uspe, ako sam pređe tih magičnih pet odsto – treba se kladiti na to da će njegov novi SDP biti u vladi. A to onda znači da SDP Rasima LJajića sigurno neće biti stranka na određeno vreme. Od Obradovića do Čovića Devedesetih godina SPS je zaposeo čitavo polje levice i sve opozicione stranke su strogo izbegavale da se odrede levo od centra. Godine 1997. Vuk Obradović osniva stranku Socijaldemokratija i iste godine na izborima osvaja oko sto hiljada glasova. Kao socijaldemokratske partije devedesetih su se određivale i LSV Nenada Čanka i SDU Žarka Koraća. Posle promena 2000. godine Socijaldemokratija Vuka Obradovića, koja je bila deo pobedničkog DOS-a se razbija na dve stranke: Socijaldemokratsku partiju, koju je osnovao Slobodan Orlić a kome se nakratko priključio i Žarko Korać sa svojom SDU i Socijaldemokratiju, na čijem je čelu ostao Vuk Obradović a čiji je sada predsednik Nenad Vukasović. Orlićev SDP potom se ujedinio sa DA Nebojše Čovića - koji je izabran i za predsednika SDP-a. Međutim, nijedna od ovih opcija nije zabeležila nikakav politički uspeh. Najdalje je stigao SDP Nebojše Čovića koji je u koaliciji sa PUPS-om 2007. osvojio tri odsto glasova.